Glumica veka Mira Stupica

Glumica veka

MIRA STUPICA … EPOHA!

Mira Stupica rođena je 17. avgusta, 1923. kao najstarije dete Radomira Todorovića iz Orašca i Danice rođene Stanišić iz Livna. Njeni roditelji su u to vreme kao profesori gimnazije službovali u Gnjilanu. Porodica se kasnije preselila u Gornji Milanovac gde joj je otac umro 1932. Majka je dobila posao u Aranđelovcu gde se porodica preselila. Osim Mire, imali su još dva sina koji su umrli kao deca i još najmlađeg, kasnije poznatog glumca Boru Todorovića.

Mira Stupica

Već kao učenica beogradske Trgovačke akademije, glumila je u školskim predstavama.

Bila je prvo udata za glumca Milivoja Popovića Mavida (1909—1994), a zatim za Bojana Stupicu. Kao udovica, ponovo se udala za Cvijetina Mijatovića, u to doba člana Predsedništva SFRJ. Iz prvog braka ima kćer Milku-Minu, od koje ima unuku Miu i praunuka Maksima. Sestra je glumca Bore Todorovića, tetka glumcu Srđanu Todoroviću.

Najvažniju ulogu u njenoj karijeri ima stupanje u Jugoslovensko dramsko pozorište i susret s Bojanom Stupicom koji ima presudan uticaj na sazrevanje njenog glumačkog talenta. Tokom duge karijere, ostvarila je brojne antologijske uloge, posebno u delima Šoa, Brehta, Držića, Marinkovića, Pirandela i Kohouta, što joj je donelo brojne nagrade i priznanja (među ostalim i Sedmojulsku nagradu SR Srbije). Ostaće zapažena njena gluma u Gospođi ministarki Branislava Nušića. Igrala je, brojne glavne uloge, i u Narodnom pozorištu u Beogradu.

Filmsku karijeru je započela u filmu Bakonja fra-Brne (1951) F. Hanžekovića. Glavne likove, glumila je i u filmovima Jara gospoda (1953), U mreži (1956) B. Stupice, Bila sam jača (1953) G. Gavrina, Stojan Mutikaša (1954) F. Hanžekovića, Delije (1968) M. Popovića, Krvava bajka (1969) T. Jankovića, Doručak sa đavolom (1971) M. Antića i Kako umreti (1972) M. Stamenkovića. Niz uloga, odigrala je i na televiziji gde je posebno zapažena kao Kika Bibić u TV-seriji Bukvar. Dobila je nagradu Dobričin prsten 1981, Statuetu Joakim Vujić 1985, a 2007. Nagradu Pavle Vuisić…

Filmografija Mire Stupice …

1951. Bakonja fra-Brne – Maša
1953. Bila sam jača – Zora
1953. Jara gospoda – Anka
1954. Stojan Mutikaša – Anđa
1955. Hanka
1956. U mreži – Višnja
1957. Mali čovek – Nada
1959. Dundo Maroje – Petrunjela
1960. Dan četrnaesti – Kristina
1961. Siromašni mali ljudi
1964. Muški izlet
1964. Narodni poslanik – Pavka
1966. Pre rata – Sarka
1966. Roj – Stijanka
1967. Palma među palmama
1967. Noćna kafana
1967. Volite se, ljudi
1967. Zabavlja vas Mija Aleksić
1968. Delije
1968. Sunce tuđeg neba – Rosa
1968. Krvava bajka
1968. Kalendar Jovana Orlovića – Caca
1968. Parničari – seljanka
1968. Maksim našeg doba
1969. Krvava bajka
1969. Neka daleka svjetlost
1969. Preko mrtvih – Hristina Petrović
1969. TV bukvar – Kika Bibić
1970. MIRINA TV STUPICA
1971. Jedan čovek – jedna pesma
1971. Operacija 30 slova
1971. Sve od sebe
1971. Doručak sa đavolom – Olga
1972. Slava i san majka
1972. Nesporazum – Marta
1972. Ženski razgovori
1972. Zvezde su oči ratnika – Nana
1972. Selo bez seljaka
1972. Kako umreti
1973. Samrtno proleće – tetka Ema
1973. Težak put
1976. Poseta stare dame
1976. Odluka – Dušanka
1977. Zovem se Eli – majka
1981. Sedam sekretara SKOJ-a (TV serija)
1982. Španac (TV serija)
1982. Priče preko pune linije – Rajna
1982. Sablazan – Miloševa majka
1985. Priče iz fabrike – Emilija
1987. Ženska priča – majka
1989. Ranjenik – strina
1990. Gala korisnica: Atelje 212 kroz vekove
1994. Otvorena vrata – Kristina Trobozić
2006. Sedam i po – učiteljica Milica
2011. Parada – baba Olga

Mira Stupica na filmu

Rekli su o Miri…

LJUBA TADIĆ: Kao jedna struna…

Publika u glumici voli da vidi ženu, to je tačno. Kad smo kao mladi gledali Miru Stupicu u pozorištu, nama se užasno dopadala i kao žena. Nikad nisam s Mirom igrao, a da me nisu pitali: „Je li ona, stvarno, tako zgodna i ženstvena, privatno kao što je na sceni?“

Ona je od onih glumica koje svoju ličnost znaju da pronesu kroz svoje uloge… U onoj „Razmeni“, bila je jedna scena u kojoj ja treba da se ljubim s njom. Koliko se sećam, do tad se ni s jednom glumicom na sceni nisam bio poljubio. Imao sam obzira prema Miri, ali i stidljivosti. Nisam ni znao kako se, to, izvodi, a trebalo je da se poljubim direktno, bez skrivanja kako se, to, u pozorištu često radi, u maloj sali gde se sve vidi. Ona me je zgrabila i rekla: „Moraš da se odlučiš — ili će poljupca biti ili ga neće biti!“ Dograbila me je tu, na rampi, i poljubac je bio možda jači od teksta koji sam govorio!!!…

MARIJA CRNOBORI: Pokaži, mala Mirice…

Išli smo, tako, jedanput, Raša Plaović, Mira Stupica, Branko Pleša, Jova Milićević i ja s „Kneževnom večeri“ iz dela Ive Andrića, koju je uobličio Marko Fotez, u Smedervsku Palanku.

Putem smo sreli Cigane s medvedima. Odmah smo izašli iz kola i gledali Cigane i medvede. Ciganin kaže medvedici:

„Pokaži, mala Radice, pokaži ovoj gospođi kako se šminka lice!“

Medvedica je stala na zadnje noge i šapama muljala njušku, a mi smo se zabavljali. Činilo nam se da smo negde, u nekoj tački, slični.

Došli smo u Palanku, spremili se, našminkali, obukli večernje haljine i odela i pošli na scenu. Mira mi na brzinu šapne:

„Pokaži, mala Mirice, pokaži, mala Mirice, kako se govore stihovi i proza!“. Mnogo truda me je stajalo da obuzdam smeh. Hoću da kažem kako je uvek bila puna duha, dosetki, a prebacivala se iz raspoloženja u raspoloženje brzo i do kraja. Shvatala je, strahovito brzo, svaku režisersku indikaciju. Ali u njoj je čučao i jedan vrag koji ju je gonio na popuštanja. Nije likove uvek sapinjala u njihove okvire, već im je ostavljala na volju da se šire i razmeću, kako je te večeri, kad je imala predstavu, bila raspoložena…

MIJA ALEKSIĆ: Publika je ridala…

Često gledamo glumce koji na sceni najiskrenije plaču, a publika ostaje ravnodušna. Lepo im se suze kotrljaju niz obraze, ali osećam da u publici to ne odzvanja.

A bivao sam svedok kad je Mira jednim okom, onim koje je skriveno od publike, namigivala na nas, partnere, a drugo oko je ovlažila; publika u sali je ridala!… Umela je da uveri publiku da je, to, tako, život. Varamo mi publiku kostimom, scenografijom, raznim efektima. Ali veoma su retki glumci koji prevare publiku i glumom, svojom.

Mira Stupica je takav majstor, velik majstor… Valjda i zato što je bila svesna svog talenta, ona nije bila ljubomorna ni na kog. Čak je volela glumca koji joj se suprotstavi na sceni, koji – poraste – do nje!… Znam, to, po sebi…

STEVO ŽIGON: Učiteljica scenskog govora…

Godinu ili dve posle dolaska u Jugoslovensko dramsko pozorište — seća se Stevo Žigon — uhvatila me depresija, kriza, osećanje poraza u vezi svog scenskog govora jer, koliko god se trudio, nikako da uklonim slovenački akcent. I odlučim da više ne mučim ni sebe ni druge, da dignem ruke i vratim se u Ljubljanu.

Vidi Mira Stupica da nešto nije u redu, pita me, ja joj otvoreno kažem, a ona pobesni:

„To, baš, to, samo, to, da te istera iz pozorišta! Jesi li poludeo?! Rešićemo!“…

I počnemo, po njenom nalogu, da rešavamo istog dana, posle podne, posle probe, pa sutra, pa prekosutra, pa tako danima. Reč po reč, rečenicu po rečenicu, sto puta. Mučim se, psujem u sebi, ali ćutim, sramota me od Mire.

I rešimo, kao što je obećala!

Oslobodim se, ja, slovenačkog akcenta. Setim se, tog, svaki put kad igram ili snimam u Sloveniji jer tamo mi stalno traže i broje srbizme, u rečima i naglascima…

PETAR BANIĆEVIĆ: Zgodna i ženstvena…

Ona nikad nije bila površna, a svoj dar je umela majstorski da plasira. Izdvajala se po repertoaru, ali se izdvajala i po mogućnostima. Mira Stupica je i vrlo inteligentna, pametna glumica. Izdvajalo ju je i što je umela da povede igru… Te scene, njene, Petrunjele, s Jozom Laurenčićem – ostaju u pameti čitavog života. Ima u njima nešto od definitivne igre — ništa dalje, ni gore ni dole…. Ona je kao jedna struna!… Ne može da se objasni to što kod nje treperi. Činilo se da ima ogromnu sigurnost na sceni. Ali ona je imala fantastičnu sumnju u to što radi. To se meni kod nje dopada. Tako i živi. Ona o sebi i o svom radu nikad ne daje krajnje ocene. Stalno je u traganju, velik je istraživač, i sebe, i svoje okoline. Mira Stupica nema razloga da pati što, možda, svake godine nije odigrala po jednu ulogu. Odigrala je tih nekoliko bisera koji je čine velikom glumicom…

Mira o starenju…

Starenje je prirodna pojava. Adaptirala sam se.
Ni kad sam bila mlada, nisam se oslanjala na mladost i lepotu.
Bilo je dobro sto je tu, ali bilo je usputno.
Nešto drugo je bivalo i jeste oslonac.
Izmaglica oko vas kroz koju privlačite publiku,
Neki kažu harizma.

Ima mnogo nas u nama. I te kako ima.
I ne znamo koliko ima.
Svedoci smo kako neke okolnosti, neprilike i strasne situacije
izvuku iz nas ono najgore u nama.
I onda taj najgori u nama napravi puč i nadvlada sve one dobre.

Mnogo štošta me je snalazilo ali je sreća uvek zavisila od mene, same.
Kad bi mi se učinilo da je dobro previše, polako bih se,
sama sa sobom, spremala za nov udarac koji je, svakako, stizao.
Danas kad se osvrnem, vidim da me život nije mnogo mazio
ali sam život volela.

A sve nagrade, uspesi i neuspesi, sreće i nesreće,
sve su, to, krajputaši –
jer tud, negde je prošla moja ljudska i umetnička sudbina…

Moja malenkost o Miri…

Imao sam tu čast da me moj školski drug iz razreda Druge muške gimnazije, u Beogradu (sad je tu zgrada „Politike“), kad je bio upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu, meni drag Velimir Veca Lukić, upravnik i pesnik – nekim povodom, zaboravio sam kojim – uvede u garderobu Mire Stupice …

Bio sam, samo, jedan minut (!), ne više (!)…

Kad me je Lukić uveo u garderobu, Mira je štrikala…

„I ovo je Mihić, da ti ga predstavim, Miro!“ – rekao je…

Ona me je pogledala, munjevito… i, još brže, prokomentarisala:

„Još jedan iz dinastije Mihić!“…

Za taj jedan minut, zapamtio sam: iz nje je zračila božanstvena lepota tela i duha, silna energija intelekta, oplenila me je pojavom i oplemenila moje mišljenje o umetnosti i umetnicima!…

Video-prilog 1

Mira Stupica – „Smrt majke Jugovića“, trajanje: 5:14 minuta

Klikni, dole: