Nikita Mihalkov o režiji i postoji li zavera u svetu

 

REŽIJA GLOBALNE ZAVERE

Šta govori proslavljeni ruski reditelj Nikita Mihalkov o režiji i nekadašnjim i sadašnjim dešavanjima u svetu

 

U najnovijem obraćanju javnosti putem njegove televizijske emisije Besogon, u vidu monologa o aktuelnim temama, znameniti ruski sineasta Nikola Mihalkov govori o terorizmu, socijalnom konstruktivizmu, izbeglicama. Ovo je prevedeni stenogram tv-emisije (naslov i međunaslovi su redakcijski a ilustracije iz filmskog materijala koji prati emisiju), uz napomenu da je program snimljen pre tragičnih događaja u Parizu 13. novembra 2015. godine.

Dobio sam veoma mnogo pitanja u različitom obliku: „Zašto ne izlazi Besogon, hoće li ga ubuduće biti“ itd. Prosto smo bili na odmoru, kao i mnogi programi. Kao drugo, bliži se moj jubilej, pojavilo se veoma mnogo emisija, filmova, i moje filmove su prikazivali, za šta sam zahvalan svim televizijama koje su se na to odazvale, ali smatrali smo da je to suviše, i nismo hteli da se jedno s drugim meša, ne bismo hteli da toliko dosadimo gledaocu da prestane da Besogon prima kao nešto na šta je takoreći navikao. Zato molim da nas izvinite za tako dugu pauzu, ali na to smo bili prinuđeni.

UDES AVIONA

U međuvremenu se mnogo toga desilo. Ono najtužnije, najstrašnije, najtragičnije je udes našeg aviona iznad Sinajskog poluostrva. To je ne samo svenarodna nego svetska tragedija, jer iza svakog čoveka poginulog u toj katastrofi stoji veliki broj ljudi – desetine, stotine ljudi, pa i rođaci i poznanici. To su oni ljudi koji se podvrgavaju uvek, pogotovo danas, toj strašnoj opasnosti, tim strašnim rezultatima procvetalog terora i nepoštovanja prema ljudskom životu. Nisam slučajno rekao „nepoštovanja“. Znamo da je sasvim nedavno neslavno poznati časopis Šarli Ebdo tim povodom objavio karikaturu. Tome čak ne mogu ni da dam ocenu.

Smatram da čovek koji svesno ide po minskom polju mora biti spreman za to da izgubi ruku, nogu ili čak sam život. I onda ne treba da se jada zbog onoga što mu se desilo. On sam ide po tom polju. Besmisleno je i pogrešno jadati se i priređivati manifestacije povodom užasne pucnjave u redakciji tog časopisa u januaru ove godine. Ali sami ste se odlučili na to. I to objašnjavate slobodom govora i odsustvom bilo kakvih moralnih kočnica u pogledu svega, čak i tragedije koja se odigrala upravo u vašoj redakciji. Time pokušavaju da objasne kako za nas nema nikakvih tajni, zabrana itd. Mi sve ismevamo. Ali ništa ne ostaje nekažnjeno. Naravno, ja nikome ne želim zlo, ali ko zna u kakvu situaciju može dospeti svako od nas, pa i oni koji u tom magazinu rade.

ŠTA JE TO REŽIRANJE

Danas ćemo popričati o tome šta je to režiranje. Ne treba misliti da ću govoriti o režiranju kao mojoj profesiji.

Režiranje – to je sve. To je zaista sve. To je porodica, to je politika, to je rukovođenje državom, to je mesto gde se snima film, to je pozorište, i to je uopšte globalno režiranje, režiranje čovečanstva. Zašto tako mislim? Zato što režiranje predstavlja pokušaj stvaranja atmosfere u kojoj će se najverovatnije postići postavljeni cilj. Stvaranja atmosfere u kojoj će se izvoditi postupci koji te približavaju rešavanju postavljenog cilja. A to je sve. Ponavljam, to je i u porodici, i na snimanju filma, u državi i uopšte na svetu.

Želim da pričam o memorandumu Alena Dalesa. Taj memorandum se smatra krivotvorinom, izmišljotinom KGB itd. Ali ipak, to je bilo napisano ili nije napisano, ali se ozbiljno pretpostavlja da se pojavilo negde krajem 1940-tih godina. Alen Dales je legendarni šef CIA od 1953. do 1961. godine. Uzgred, Ilja Erenburg je o njemu podrugljivo pisao da će Alen Dales, ako dospe u raj, i tamo krenuti da odstreljuje anđele. Ja ne želim da ga satanizujem, prosto želim da ljudi koji to ne znaju, a takva je, uveren sam, većina, koji nikada nisu čuli niti čitali o tome, da oni prosto dobiju tu informaciju, a onda ćemo tim povodom raspravljati. Evo šta je napisano u tom – krivotvorenom ili ne – dokumentu, koji bih želeo da čujete.

„Završiće se rat, sve će se srediti i urediti. I mi ćemo sve što imamo – sve zlato, svu materijalnu moć uložiti u zaglupljivanje i nasamarivanje ljudi! Ljudski mozak i svest mogu se izmeniti. Posejavši tamo haos, neprimetno ćemo njihove vrednosti zameniti lažnim i prisiliti ih da u te lažne vrednosti veruju. Kako? Pronaći ćemo svoje istomišljenike, svoje saveznike u samoj Rusiji. Postupno će se odigravati, po svojim razmerama, grandiozna tragedija propasti najnepokornijeg naroda na Zemlji, konačnog i nepovratnog gašenja njegove samosvesti. Na primer, iz umetnosti i književnosti postepeno ćemo odstraniti njihovu socijalnu suštinu, odučićemo umetnike i pisce, ubićemo u njima volju da se bave prikazivanjem i istraživanjem procesa koji se odvijaju u dubinama narodnih masa. Književnost, pozorište, bioskopi – sve to će prikazivati i veličati najniža ljudska osećanja. Na sve načine ćemo podržavati i uzdizati takozvane umetnike koji će u ljudsku svest uvoditi i utuvljivati kult seksa, nasilja, sadizma i izdajstva – rečju, svakojaku nemoralnost. U upravljanju državom stvorićemo haos i zbrku. Neprimetno, ali aktivno i stalno, doprinosićemo samovolji činovnika, procvatu podmitljivosti i neprincipijelnosti. Birokratizam i odugovlačenje biće isticani kao vrlina. Čestitost i poštenje biće ismejavani i postaće sasvim nepotrebni, pretvoriće se u ostatak prošlosti. Prostaštvo i drskost, laž i obmana, pijanstvo i narkomanija, životinjski strah jednih od drugih i bestidnost, izdajstvo, nacionalizam i zavadu među narodima, pre svega zavadu i mržnju prema ruskom narodu, sve to ćemo spretno i neprimetno kultivisati, sve to će bujno procvetati. I tek će retko ko naslutiti ili čak shvatiti šta se dešava. Ali takve ljude ćemo dovesti u bespomoćan položaj, izvrgnućemo ih ruglu, pronaći ćemo način da ih oklevetamo i proglasimo društvenim šljamom. Čupaćemo duhovne korene, vulgarizovaćemo i uništavati osnove narodne moralnosti. Na taj način ćemo uzdrmavati pokolenje za pokolenjem. Ljude ćemo uzimati u obradu još od detinjstva i mladosti, i glavnu pažnju usmerićemo na omladinu koju ćemo dezorganizovati, razvraćati i kvariti. Od njih ćemo napraviti cinike, prostake i kosmopolite. Eto tako ćemo to učiniti“.

To je napisano, kanda, 1948. godine. Pa dobro. To je krivotvorina. Ljudi koji to smatraju krivotvorinom uvereni su da je to delo KGB kako bi se sovjetski narod odvratio od radosti i prednosti zapadnog sveta. Nikako ne nameravam da satanizujem ni zapadni svet ni Ameriku. Hoću da postavim pitanje. Složili smo se da je to krivotvorina. A ko će mi odgovoriti: a zašto se sve to ostvarilo? Kako se to desilo? Zašto sve o čemu govori ili ne govori Alen Dales tih davnih godina – a to jamačno nije napisano sada, u naše vreme – zašto se sve to sa nama desilo? Pogledajte: činovnici., korupcija., istrebljenje iz umetnosti socijalnog značenja smisla, kreativnosti, odnosa prema onome u čemu živiš sa poštovanjem, čak i kada sa gorčinom o tome govoriš, kada govoriš o negativnim, užasnim, strašnim stvarima; ali govoriš kao zainteresovan čovek, ako voliš to gde živiš; a ako ne? Zar ne vidimo kako se naš gledalac odvratio od naše kinematografije? Odvratio se zato što se umorio. Da, u početku je bilo tako zanimljivo, super, čudno, iznenada videti na ekranu ono što se nikada nije moglo videti u vreme sovjetske vlasti. Isprva je to izazivalo osećanje – najzad pravednost i istina. Počeli smo da govorimo o našim manama, shvatamo da te mane kod nas postoje i ne bojimo se da o njima govorimo, i zbog toga nam ništa neće učiniti. Ali, kada je to prevršilo određenu meru trpeljivosti gledaoca, rekao je: neću da gledam ne zato što smatram da bi trebalo ulepšavati stvarnost; ne mogu da sebe stalno vidim u kalu, neću da stalno vidim odvratne ljude.

Ja ne dajem preporuke, ja postavljam pitanje. I opet nailazimo na režiranje. Ako je to krivotvorina i nije je napisao Alen Dales – ko je to napisao? Zašto je to napisano? A što je najvažnije: kako je ispalo da se to što je napisano danas ostvarilo? Mislim da se režiranje ne tiče samo odnosa i zadataka koje je mogao ili nije mogao da postavi određeni svet, određena kategorija ljudi, u pogledu Sovjetskog Saveza, a potom i Rusije.

AGRESIJA NA NEMAČKU

Ali istovremeno, tj. 1940-tih godina, tačnije 1941. godine, u SAD izlazi knjiga izvesnog Teodora Kaufmana pod naslovom Nemačka mora da nestane. Ona nije bila nešto popularna u Americi, ali ju je koristila tadašnja Nemačka kao dokaz agresije spoljnog sveta. Kaufman je u svojoj knjizi predlagao sterilizaciju odraslog stanovništva Nemačke. On kao da je u tome video genetsko istrebljenje nacističkog načela u germanskoj naciji, iskorenjivanje duha militarizma putem genetske modifikacije Nemaca.

A poznati američki antropolog, profesor harvardskog univerziteta Ernst Huton, predložio je 1943. godine da se germanski nacionalizam i agresivna ideologija razore u procesu genetske promene njihovih nosilaca putem stvaranja mešovitih porodica: Nemica sa strancima u velikom broju dovedenim u Nemačku, i Nemaca, prinudno zadržavanih izvan njenih granica, sa ženama iz drugih naroda. Prema proračunima profesora Hutona, od 10 do 12 miliona nemačkih zarobljenika pobednički saveznici će poslati u radne logore na teritoriji zemalja pobednica radi obnove njihove uništene privrede. Usled takvih mera će se, prema profesorovoj proceni, smanjiti natalitet rasno čistih Nemaca i neutralisati karakteristična tevtonska agresivnost i militaristički duh u novim pacifistički indoktrinisanim pokolenjima Nemaca. Prema Hutonovim proračunima, za ostvarenje tog plana biće potrebno najmanje 20 godina. Za to vreme treba stimulisati imigraciju stranaca, pretežno muškaraca, u nemačke države nastale na teritoriji srušenog rajha. To je napisano 1943. godine. U to vreme to je izgledalo kao besmislica, nekakvo takoreći jalovo sanjarenje, nekakvo sumanuto bulažnjenje. Kako to – sterilisati, o čemu vi to pričate?

Ali vreme prolazi, i šta se dalje dešava? A dalje se dešava sledeće. Nemački sociolog Gunar Hajnzon, ekonomista, demograf, profesor univerziteta u Bremenu, smatra da će 950 miliona Afrikanaca i Arapa konačno sahraniti Evropu sredinom ovog veka. To je napisano još pre 12 godina. On tvrdi i upozorava da jednu od glavnih pretnji Zapadu već u prvoj četvrtini 21. veka predstavlja tzv. „mladalački mehur“ na Bliskom Istoku i u Podsaharskoj Africi, kada više od 20 odsto stanovništva čini omladina od 15 do 24 godine. U potpunosti će se „mladalački mehur“ u Africi i na Bliskom Istoku naduvati do 2025. godine. Globalna pretnja, koju će on stvarati tokom nekolikih narednih desetleća, može 21. vek učiniti krvavijim od 20. veka. Višak mladih ljudi gotovo uvek dovodi do krvoprolića i stvaranja ili rušenja imperija. On koristi i termin „zloćudni demografski prioritet mladeži“. Zamislite samo, to je zaprepašćujuće!

OTKUD TOLIKI RATOBORNI FANATICI

Tendencija nasilja raste u onim društvima gde omladina uzrasta 15-29 godina čini preko 30 odsto celokupnog stanovništva. Pritom nije bitno u ime čega se čini nasilje: religije, nacionalizma, marksizma, fašizma itd. Ono glavno je višak mladih. To je ono bure baruta kome je dovoljno prineti šibicu, i nju redovno prinose. Sada se planeta iznenada suočila sa talasom islamističkog terora. Otkud toliki ratoborni fanatici velike mirne religije Islama? Jer, sa islamistima se na Istoku nije sretao 1916-1918. godine legendarni britanski oficir Tomas Edvard Lorens, nazvan Lorensom od Arabije, a ni 1941-1943. hitlerovski feldmaršal Romel, nazvan pustinjskom lisicom. A sada isti ISIS upućuje izazov Zapadu. Na dnevnom redu je stvaranje antiisisovske koalicije sila, kao što je nekada stvarana antihitlerovska koalicija. Eto šta je zanimljivo. Kako obrazlaže profesor Hajnzon to mišljenje, odlazeći u dubinu vekova? Evo vidite.

„Kako su male evropske države, počev od Portugalije i Španije, mogle da osvoje velike delove sveta i proglase ih svojim kolonijama? Pogrešno se misli da je uzrok tome bila tadašnja prenaseljenost Evrope. Faktički, prenaseljenosti nije bilo. Godine 1350. u Španiji je živelo devet miliona ljudi, a 1493. godine, kada su počela velika kolonijalna osvajanja – samo šest miliona. Za trećinu manje. Međutim, u to vreme je u španskim porodicama naglo povećan natalitet: sa 2-3 dece na 6-7. Zašto? Godine 1484. papa je posebnim dekretom obznanio da će se veštačko ograničavanje rađanja kažnjavati smrću. Na lomačama su počeli masovno da spaljuju svakojake vračare i veštice. Po današnjem, babice, primalje.

Dekret je bio iznuđen, jer je ‘crna smrt’, tj. kuga, u 14-15. veku pokosila ogroman broj stanovništva Evrope. Usled papinih vanrednih mera, prosečan uzrast, koji je 1350. godine iznosio 28-30 godina, smanjio se na 15 godina 1493. godine. U porodicama je sada bilo previše dečaka koji nisu znali kuda da usmere svoju snagu. Pojavio se mladalački mehur, preteći da eksplodira. Te opasne eksplozivne mase spretno su se otarasili, uputivši je što dalje od evropskih obala na osvajanje inozemnih kolonija u slavu Hrista, pape, Španije i Portugalije. A 95 odsto osvajača konkistadora bili su jako mladi. U Španiji su ih čak zvali ‘sekondones’ – drugi sinovi. Oni su i likvidirali u Južnoj Americi veliku imperiju Inka i druge tamošnje narode. Premda jedna od glavnih zapovesti hrišćanstva glasi „Ne ubij!“, mladi konkistadori nisu smatrali za greh uništavanje i ugnjetavanje pobeđenih naroda, jer su religiozne vođe usađivale mladićima da oni nisu ubice, već borci za pravdu koji su dužni da uništavaju mnogobošce i grešnike u slavu Gospoda i sa dozvolom vlasti. Te osvajače konkistadore, kolonizatore Hajnzen i naziva ‘hristijanistima’. Mladi rado prihvataju ideologiju koja ih opravdava i oslobađa svake odgovornosti. Iz tih svetih knjiga, bilo da je to Koran, Biblija, Majn kampf, Komunistički manifest itd. uzima se ono što opravdava vaš cilj. Vi znate da ćete činiti nasilje, ali želite da vas pritom ne muči savest. Vi ubijate u ime ideje, i zato ste u pravu“.

Eto, to je istorijska poruka, čak bih rekao – istorijsko-biološka poruka, tj. kada omladina premaši određeni odnos, ta je omladina s uzavrelom mladom krvlju spremna da krene u ime bilo čega na bilo šta. I, evo, pogledajte šta vidimo danas? Stotine hiljada mladih pokušava i probija se u Evropu. To su ljudi sa drugačijom kulturom, drugačijim jezikom, drugačijom tradicijom i drugačijom verom, drugačijom predstavom o dobru i zlu, koji se nikako ne poklapaju s onim kamo hrle. Ali oni hrle. I zapanjujuća stvar: Evropa, budući privržena tolerantnosti, multikulturalizmu, vidljivoj naklonosti prema inorodnicima, strancima, ljudima druge boje kože itd., ona prima te koji u nju dolaze zato što je to u skladu sa principima hrišćanstva, poštovanja ličnosti, slobode itd.

Ali čime može da se zaštiti Evropa, na kraju krajeva, od tog ogromnog masovnog ulivanja? Čime ona može da se zaštiti danas, kada se sopstvenim rukama odriče onih principa po kojima je vekovima živela? Kada izdaje sopstvenu istoriju, sopstvenu kulturu, sopstvene tradicije? Za šta će se držati? Dolaze ljudi, mladi, obratite pažnju, ogroman broj mladih ljudi, muškaraca, uzgred rečeno, kao što je poznato, koji imaju ajfone, koji ne liče na izbeglice, i samo je 10 odsto porodičnih, dok su svi ostali samci, snažni muškarci. Da li je to baš tako jednostavno? Beže li oni od rata? O tome ćemo malo kasnije još popričati. Ali ljudi koji se tamo masovno pojavljuju, kada se u selu sa sto žitelja pojavljuje 750 izbeglica, kako se oni brane, u šta se to selo pretvara? Na koji način će sačuvati načela onog mesta u koje su dospeli? Kada ih je gotovo sedam puta više nego tamošnjih žitelja, starosedelaca sa sopstvenim tradicijama, istorijom, kulturom itd. A pritom ljudi koji dolaze ne žele da uče, ne žele da prihvate tu kulturu kao svoju, zato što oni dolaze u tuđe mesto i hoće tu da žive. Oni ne žele da se drže onih pravila i zakona po kojima žive ljudi kod kojih su došli. Gledajte šta osećaju Grci pošto su se suočili sa tim problemom.

Mi se bojimo!
Izloženi smo opasnosti svakog dana! Svakog minuta!
Oni provaljuju unutra.
Oni su spremni da jedni druge ubiju.
Učinite nešto! Bilo ko, zaštitite nas!
Oni su već u našim kućama!
Ovde smo već mi žrtve, a ne oni.
Mi hoćemo da živimo kao i pre.
Mi hoćemo da živimo svojim životom.
Oni nas lišavaju te mogućnosti!
Nismo mi ti koji ratuju nego oni!
Treba ih oterati odavde. Ovo je grad.
Ovo nije mesto za ljude poput njih!

Onda iskrsava pitanje: a da li je sve to baš tako slučajno? Evo, taj masovni egzodus, milionski egzodus? Da li je to deo nekog režiranja? Ponavljam, ja ne nameravam da satanizujem ni Zapad ni Ameriku, ne – ja hoću da shvatim zajedno sa vama. To su ljudi koji su se ovde naselili, koji neće da rade, koji računaju na novčanu pomoć, i EU je dužna da tu pomoć daje.

Ne beže svi migranti iz Sirije zbog rata. Među njima ima Afrikanaca, Senegalaca, Albanaca, Pakistanaca i Bangladešana. Ljudi u Hrvatskoj su rekli da je ovde odlično, odlično sklonište. Ne, idemo! Idemo u Nemačku!

A da ne ispadne na kraju da sva ta omladina, kad se privikne, snađe, po nečijem nalogu ili po sopstvenoj volji, kaže: ma ko ste vi? Šta hoćete? Vas je samo sto, a nas 750. Šta će ovde crkva? Zašto govorite na nekom jeziku? I onda će sve ono čemu je Evropa težila – slobodi ličnosti, poštovanju svakog ljudskog izražavanja, bilo da su to gej-parade, tolerantnost, devojke u kratkim suknjama ili čak bez njih – tu će se Evropa iznenada suočiti sa stanovištem koje nju neće pitati, prosto neće, ne shvatajući da se to ne sme činiti: mi ćemo te ubiti, mi ćemo te naterati da živiš onako kako mi smatramo da treba. I sve gej-parade završiće se krvavim mesom. Ja nisam za to; ja sam protiv gej-parada, ali nisam za to da ih ubijaju.

A kud da se dene taj ogroman broj ljudi koji će, pogledavši oko sebe i shvativši da ovde mnogo toga mogu tek tako da koriste, to učiniti svojim vlasništvom. Evropa – majka hrišćanske kulture, Nemačka – koja sada takoreći ima prirodne komplekse posle Drugog svetskog rata, danas, primajući tolerantno u sebe sav taj ogroman broj izbeglica, u jednom trenutku će reći: gotovo, platili smo. I šta će unutra početi? A da ne bude kasno? Danas se EU okuplja na savetovanje kako bi ustanovila koliko novca treba. Ne mislim da te ljude treba ubijati, ili streljati, ili ne puštati, ali, ako malo pogledamo – a kakav posao je tu još po sredi? Koliko košta preseliti se, doploviti brodom ili čamcem iz Južne Afrike ili sa Istoka? To je ogroman novac. Otkud on? Ko ga daje? Kako taj mehanizam funkcioniše?

Iskrsava pitanje: a kome to koristi da Evropa izgubi svoju kulturnu vrednost, svoj istorijski značaj? Rembrant, Dante, Gete. Pogledajte ljude koji odatle dolaze – šta njima ta imena znače? Ja uopšte ne želim da ih kudim; kultura Istoka, afrička kultura – to su velike kulture, to je velika civilizacija. Uzgred, ovo što se dešava, to upravo i jeste remećenje, uvođenje, agresija na te Evropi i Sjedinjenim Državama tuđe civilizacije koje su živele po sopstvenim zakonima. A zbog čega su uništili njihov način života? Oni sami su to uništili – bombama, ubijanjem lidera. Slušajte šta kaže Gadafi:

„Slušajte me sad, ljudi iz NATO! Bombardujete zid koji stoji na putu migrantima iz Afrike ka Evropi, i teroristima Al Kaide. Taj zid je bila Libija. Vi ga rušite. Vi ste idioti. Gorećete u paklu zbog hiljada migranata iz Afrike, i zbog podrške Al Kaidi. To će biti tako“.

Još se ništa nije desilo. On je još živ. Još ga nije rastrgla gomila ljudi koji bi trebalo da su mu čitavog života zahvalni zbog onog života koji im je stvorio: besplatno školovanje, besplatna medicina itd. Kako se to desilo? Kakvo je to bunilo? Zar ne vidimo tu paralele? A takvo bunilo je u Gruziji, a takvo bunilo je u Ukrajini – ne takvo, ali slično. Da, svakako: ozlojeđeni narod u Ukrajini, ljut zbog korupcije, gluposti i nesposobnosti rukovodstva, izlazi na ulicu i bori se protiv toga, ali šta umesto toga dobija? Da li je hteo ono što sada ima? Mislim da nije. Ali to se desilo. Zar u Siriji ili Libiji hoće ono što imaju? Ne. Ali to se desilo i dešava se. Zato opet iskrsava pitanje režiranja. Režiranje, tj. stvaranje atmosfere za postizanje određenog cilja. Čini mi se da, ako danas o tome ne mislimo – ja ne znam metode, ne znam kako, ne mogu da dajem savete; ja se pitam: to što se desilo i dešava u Siriji, ili se desilo u Libiji, ili se desilo u Iraku – zar to nije povod koji je stimulisao ovu veliku seobu naroda? A izvor toga je biološki, ako hoćete – ono o čemu je govorio nemački profesor. Koliki je broj mladih, dece, u porodicama na Istoku i u Africi. I to može biti vrlo neposredna paralela. Nisu li to novi „sekondones“ iz Južne Afrike, sa Istoka, koji dolaze da osvajaju kolonije? A nema li opasnosti da se kroz izvesno vreme Zapadna Evropa, i ne samo ona, pretvori u koloniju? U običnu koloniju, koja će opsluživati pobednike? I to, što je najžalosnije, zasluženo pobednike, koje je pokrenuo zapadni svet provalivši u tuđu civilizaciju – ne zemlju, ne veru, ne religiju – civilizaciju, gde su drugačije predstave o svetu, o demokratiji, o slobodi, o tome šta je to dobro i šta je to loše. Slučajnost? A ako nije? Sve najbolje. Do sledećih susreta.

SAUČEŠĆE FRANCUZIMA I DEO ODGOVORA

Naša emisija pisana je bukvalno nekoliko dana pre te užasne tragedije u Parizu, i zato bismo danas hteli da u ime naše skupine izrazimo saučešće Parižanima, uopšte svim Francuzima koji su bili svedoci te užasne tragedije. Ali ono o čemu govorimo danas, sve u svemu, umnogome predstavlja odgovor, ili u najmanju ruku deo odgovora, na pitanje zašto se to dešava. Sve najbolje,

Nikita Mihalkov