TRIKOVI U KUHINJI
Šta je gastronomija i šta treba znati o gastronomiji. A kako da u kuhinji neke stvari obavite lakše pokazuje ovaj video klip
Gastronomija, šta je to i ko su gastronomi?
Više puta sam bio u prilici da objašnjavam, kakva je to vrsta zanimanja i ko se njome bavi i da li je to nauka, umetnost ili zanat i šta jedan profesionalni gastronom mora da zna! Krenućemo od početka.
Lakše je vremenski odrediti nastanak reči gastronomija nego početak istoimene aktivnosti. Ovu reč je prvi put upotrebio 1801. godine danas zaboravljeni autor, Žozef Bersu. Ona se od tada koristi za ono što se naziva „umeće spravljanja dobrog jela“. Ali ljudi koji su izmislili kuvanje pre poljoprivrede i stočarstva svakako nisu čekali taj datum da bi se bliže pozabavili onim što su jeli. No, pojava ove reči na samom početku XIX veka nije bila slučajna: sve veći broj ljudi, najviše u Francuskoj, kao začetnici moderne gastronomije, je tada već postajao svestan originalnosti jednog takvog nasledja.
Dugogodišnji ugled sredine 17. veka, plemići i njihovi kuvari počeli su da uvode u Francuskoj nove ukuse i načine ponašanja za stolom. Bili su jedini u Evropi koji su se tako jasno opredelili da sistematski istražuju novine na tom polju. Njihova posebnost je vrlo brzo postala produktivna. Istoričari su iznenadjeni koliko ima različitih izvora koji na sličan način svedoče o ovoj francuskoj originalnoj karakteristici. Knjige recepata pišu o značajnim izmenama u načinu pripremanja jela. Nekoliko udžbenika o lepom ponašanju svedoče o dubokim promenama koje su nastale u manirima za stolom.
Najzad, zahvaljujući književnim svedočenjima, memoarima ili putopisima, može da se zaključi da su Francuzi koji su pripadali privilegovanim slojevima društva za manje od pedeset godina, od 1650. do 1700., postali čvrsto ubedjeni da je njihov način ishrane iznad onog kod ostalih evropskih naroda. Da to nije tek samo žalosni dokaz šovinizma potvrdjuje i to što je veliki broj drugih svedočenja koja su napisali stranci putujući po Francuskoj potvrdio da ovi rado priznaju francusku superiornost na tom polju.
U isto vreme, reči kao što su gastronomija i gastronom doprinosile su slavi umeća i profesije, izmedju ostalog zahvaljujući autorima kao sto su Grimo de la Renijer i Brija Savaren.
U početku, gastronomija nije ništa drugo do upravo prenošenje, u 19. veku, na sve više ljudi, jedne vrste umeća uživanja za stolom koje je prethodno u 17. veku obnovio uski krug francuskih aristokrata.
Ali kakva je to obnova do koje je došlo u 17. veku koja je doprinela tako dugoročnoj slavi francuske gastronomije ?
Plemstvo je tada ohrabrivalo smisao za novine. Po uzoru na svog kralja, Luja XIV, aristokrate su neprestano težili da se razlikuju od ostatka naroda, ali takodje i od drugih evropskih plemića. Ova elitistička želja za finim stvarima podstakla je u to vreme široki pokret obnove običaja u Francuskoj.
Tada su francuski kuvari počeli da napuštaju ukuse nasledjene iz srednjevekovne kuhinje. Značajno su smanjili upotrebu začina, sve redje ih smatrajući luksuznim proizvodima. Prestali su da istražuju slatko slane mešavine i kiselkasto slatke ukuse (jer se u srednjem veku uvozni šećer smatrao začinom). Nacionalne kuhinje drugih evropskih zemalja, posebno istočnih i severnih, koje nisu prošle kroz takvu obnovu, zadržale su dan danas taj stari, nepromenjeni ukus.
Francuski, ali i prema podacima koje posedujem i belgijski kuvari su u 17. i 18. veku davali prednost onoj vrsti spremanja mesa koja je umela što više da mu sačuva ukus, što je podstaklo proizvodnju kvalitetnog mesa. Zahtevali su i od baštovana sveže i rano povrće, a od ribarnica široki izbor sveže ribe.
Mnogi primeri vidljivi i danas potvrdjuju ondašnje nove zahteve. Oko 1680. godine je otvoren novi kraljevski povrtnjak u Versaju, delo La Kentinija. Zahvaljujući konjskim zapregama koje su brzim galopom dovozile ribu sa La Manša, ribarnice u Parizu su mogle da ponude jako svežu ribu. Ulica, Poasonjer (Poissonnire), ili ulica Ribarnica, koja je spajala severnu kapiju Pariza sa centrom grada i dan danas podseća svojim imenom na specifične nabavke iz tog vremena.
Ukratko, ako bi se u jednoj rečenici sažela specifičnost ove nove veštine kuvanja iz 17. veka, moglo bi da se kaže da je ona u jelima davala prednost prirodnim ukusima, a ne pripremanju i začinjavanju.
Prva stranica „Kuvara Fransoa“ autora Fransoa Pjera, zvanog La Varen, kuvara grofa od Iksela. To prvi priručnik o kuvanju kojim on u praksi objašnjava francuske kulinarske novine nastale u 17. veku.
Zašto je gastronomija dozivela takav procvat bas u Francuskoj?
Treba se osvrnuti pre svega na prošlost. U 17. i 18. veku, Francuska je jedna od najvećih evropskih sila po broju stanovnika, bogatstvima i spoljnoj politici. Takav položaj pogoduje njenim kulturnim ambicijama a ujedno pospesuje i jake hegemonističke tendencije, kako u gastronomiji, tako i na drugim poljima. Današnje rasprave zbog širenja severnoameričkih običaja ishrane u Evropi, ali i kod nas dokazuju da je taj problem večit!
U pitanju su zatim i geografske karakteristike Francuske koja predstavlja najrasprostranjeniju evropsku teritoriju: zemlja ima vrlo raznolike predele, nekoliko klimatskih zona i četiri izlaza na more. Tokom čitavog veka, ovaj već privilegovani prirodni okvir je obogaćen kolonijalnim carstvom. Jedan takav geografski kapital pruža prirodna bogatstva i odlične mogućnosti za razvoj poljoprivrede. Već opisane novine u kulinarstvu davale su prednost prirodnim ukusima proizvoda i time i značaj njihovom kvalitetu. Spoj ovog inovatorskog pokreta i plodnog tla pokrenuo je trajni proces u kojem su se medjusobno podstrekivali regionalni proizvodi i kuvarska umeća.
Ko su danas gastronomi?
Danas, prateći sve sve jače svetske trendove jedan gastronom, osim poznavanja minimum pet internacionalnih kuhinja, ne može sebe da nazove tim imenom, ako nije i dobar enolog, a najvažnije i dobar menadžer. Jer od imena koje nam govori da je sve u uživanju u hrani, postalo je zanimanje koje je veoma aktuelno u hotelijerstvu, odnosno uopšte turizmu. Sve je više povezivanja Gastronoma sa Protokolistima, tako da nije retkost da se ta dva zanimanja spajaju u sve više objekata. Dobar gastronom mora da poznaje i da poseduje:
Poznavanje kuhinje, bara i sale sa aspekta recepata i ponude
Poznavanje kuhinje, bara i sale sa tehničkog apekta
Poznavanje vina
Poznavanje sistema nabavke
Poznavanje sistema kvaliteta
Dobre organizacione sposobnosti
Poznavanje personalnih rešenja u restoranu ili hotelu
Poznavanje domaćinstva
Personaliti
Poznavanje istorije i geografije
Poznavanje jezika
Visok stepen lične kulture i ponašanja
Način odevanja mora da uliva ozbiljnost
Komunikativnost
I naravno, mora da poseduje veliku ljubav za posao kojim se bavi. Jer bez nje, ne može se jednostavno ni početi.
Čovek mora da ima smisla za posao kojim se bavi i da ga voli. Ako čovek ne voli posao kojim se bavi on šteti i sebi i kompaniji u kojoj radi, a najviše društvu u celini.
Konard Hilton
Šta bi svaka domaćica ili domaćin trebalo da zna da uradi u kuhinji sa lakoćom.
https://www.youtube.com/watch?v=hIfm7QerjRo