VASPITANJE DECE
O kobnim implikacijama nekritičkog usvajanja tuđih vaspitno-obrazovnih modela i standarda
Umesto uvoda: Pisati o deci, njihovom razvoju i vaspitanju, nadahnjujuće je isto onoliko, koliko je delikatno i rizično. Čitaoci su skloni da napisane reči ispituju i mere sa filigranskom kritičkom nijansiranošću, a sudove da donose kao teške presude. Zato imam potrebu i obavezu da pre samog teksta naglasim jednu činjenicu: Roditelj sam i zaposlen u ustanovi koja se neposredno bavi psihosocijalnim problemima dece i omladine. Poznati su mi svi izazovi i iskušenja u radu sa mladima, posebno oni njihovi aspekti koji su proistekli iz nekritičkog preuzimanja trendova i modela zapadnocentrične vaspitno-korektivne paradigme.
I upravo motivisan okolnošću neselektivnog, pomodnog uvođenja tuđih doktrina kao neupitnih i neprikosnovenih u osetljivu oblast vaspitanja, obrazovanja i prava dece, pozivam čitaoce da sadržaj teksta koji sledi, razumeju kao izraz ljubavi i brige za decu, uprkos, u tekstu prisutnim, kritičkim tonovima na račun dece. Ti tonovi, naime, nisu izvorno upućeni njihovoj prirodnosti i spontanitetu, još manje implikacijama takvog ponašanja, već su nusprodukt obraćanja defektnom sistemu koji toleriše i potkrepljuje vrednosne devijacije i nemoćnom društvu koje nema snage da se suprotstavi opštem talasu prihvatanja inostandarda. Ovaj tekst, dakle, nije osuda dece (sačuvaj bože), već alarm odraslima. Drugim rečima, molim čitaoce da sadržaj napisanog razumeju kao apel za zaštitu mališana od nametnutih obrazaca vaspitanja, od kojih niko nema koristi, a svako trpi štetu, počev od roditelja, nastavnika i društva, do same dece.
Obrazovni sistem, to divno, plemenito područje individualnog napretka i nacionalnog progresa, jednako kao i teren porodice, postaje poslednjih godina, sve nezaustavljivije, poligon za opasni, aktivni, društveni eksperiment sa svim mogućim bizarnostima i nastranostima savremene epohe.
Srodne i saradničke naučne discipline, psihologija, pedagogija i socijalna politika, opčinjene modernim detecentričnim diskursom i omeđene rigidnom i obavezujućom pravnom regulativom, pa još i impulsivno željne surogatne slave, specifičnog naučnog identiteta i vlastitog mesta u postojećoj raspodeli „doprinosa“, sa jedne strane, i dobrano oportunizovane izvesnim ekonomskim dobrobitima, sa druge strane, pri tome, još, zdušno inspirisane i podržane glasovima koji potiču iz dela nevladinog sektora, nevoljno, više ćuteći, ali na žalost, i delajući po uzusima devijantnog poimanja deteta i čoveka uopšte – predvode poslednjih godina sumorni, zloslutni, nihilistički, vaspitni pohod prema unižavanju svega vrednog u opšteodgojnoj tradiciji nacionalne kulture, nalazeći za to uporište i opravdanje u filozofiji individualnosti i „najboljeg interesa deteta“.
Stavljanje deteta u središte vaspitno-obrazovnog procesa uzvišeno je i neupitno stanovište. Ova pozicija deteta je aksiom i dogma svih pretpostavki u radu sa decom i takvom mora ostati zauvek, bez obzira na duh vremena ili vaspitno-obrazovne trendove.
Ovaj položaj, međutim, ne sme biti kompromitovan oslobađanjem inhibitornih mehanizama pobuđenog deteta kroz iracionalno i opsesivno prenaglašavanje njegovih personalnih prava i rigoroznu proceduralnu obavezu poštovanja detetovog psihofizičkog i socijalnog integriteta, a sve u korist minimiziranja i relativizovanja njegovog nekontrolabilnog i destruktivnog potencija, i sve na štetu onih koji su nadležni da obave njegovu celishodnu socijalizaciju, odnosno, na štetu porodice, škole i zajednice u celini.
Pomeranjem granica od deteta ka društvu, proširenjem radijusa detetove prirodne egocentričnosti duboko u polje porodice i škole , tj. društva u celini, bez prethodne „rekonfiguracije“ terena, kojima bi ove institucije društva sačuvale ravnopravan položaj i nužnu odgovarajuću nadmoć – interakciona ravnoteža je dramatično narušena. Naime, roditelj i učitelj, dva najznačajnija faktora detetovog odrastanja, ostavljeni su na brisanom vrednosnom prostoru, nezaštićeni i razoružani osnovnih metodoloških i vaspitnih mogućnosti koje su im predački ostavljene na raspolaganje, potpuno, pri tome, neopskrbljeni odgovarajućim novim ili alternativnim veštinama i potrebnom sistemskom podrškom.
Sa druge strane, nevino i ničim izazvano, osnaženo korpusom razvojnih sloboda i prava i zaštićeno društvenim moratorijumom u pogledu prihvatanja odgovornosti za svoje postupke, dete je preuzelo nezasluženu inicijativu u više aspekata vlastitog (samo)odgoja. Najpre, kao biće kojem je u duhu filozofije slobodnog i nesputanog razvoja dopušteno da se ponaša uvredljivo, buntovno, prkosno i abrazivno u meri koja ugrožava psihofizički integritet roditelja, nastavnika i ostalih učesnika u složenom procesu sazrevanja i vaspitanja, bez straha da bi zbog manifestovanog ponašanja moglo biti sankcionisano na odgovarajući način (ne fizičkom kaznom, ili, barem, ne, isključivo fizičkom kaznom). A potom, u pogledu stvaranja anksioznosti i pravnog nespokojstva, podsticanja nesigurnosti i gubitka samopouzdanja, odnosno, u pogledu ugrožavanja opštih, stručnih i ljudskih kompetencija svih onih na koje je neposredno upućeno i koji imaju objektivnu odgovornost za sprovođenje optimalnog vaspitnog procesa, dakle, roditelja, prosvetnog osoblja i odgovarajućih socijalnih službi.
Otud ne treba da čudi pad radnog elana i entuzijazma unutar prosvetnog sistema, ne treba da zbunjuje konfuzija vaspitne orjentacije i slom roditeljstva unutar porodice, ne sme da iznenađuje sve uočljiviji depresivni ton i opšta pasivizacija svih agenasa socijalizacije i vaspitanja dece i omladine.
I zato još, ne treba da izaziva sablazan potpuna razgradnja svih vrednosnih inhibicija i eksplozija asocijalnog i antisocijalnog ponašanja koje nije moguće kontrolisati metodama koje se nude. Jer njihov cilj i nije oporavak deteta i njegova dobrobit, već podsticanje otuđenja od svega što može držati na okupu normalan sistem vrednosti. A na kraju, otuđenja, i od samog sistema vrednosti kao takvog.
Stanimir Trifunović
Izvor: https://pletenijesloves.wordpress.com