Da li Srbija ima kvalitetne proizvode i proizvodjače hrane i kako ih naći

 

KVALITETNI PROIZVODI U ZEMLJI SRBIJI

Da li Srbija ima kvalitetne proizvode i proizvodjače hrane i kako ih naći

 

S obzirom da sam dugo u poslu sa robom široke potrošnje, imao sam prilike da upoznam mnogo proizvodjača i trgovaca u Srbiji, bez obzira što je fokus mog rada bio pre svega plasman stranih brendova. Dosta vremena sam proveo tražeći dobre male proizvodjače koje bih plasirao kroz postojeću distributivnu mrežu u kojoj sam radio. Bilo je tu zanimljivih proizvodjača hrane koje sam upoznao.

Medjutim, kada se prošetate hipermarketima i supermarketima po Srbiji, kao i po običnim prodavnicama, videćete da u njima dominiraju strani brendovi ili domaći brendovi u vlasništvu stranaca, i da su sve to proizvodi uglavnom osrednjeg kvaliteta. Vrhunskih domaćih proizvoda nema, ma koji sektor hrane da analizirate.

Ima više uzroka takvom stanju, počev od države koja kroz svoju pametnu i patriotsku ekonomsku politiku ne nameće trgovcima potrebu da forsiraju domaću proizvodnju, do samih trgovaca koji gledaju samo profit i samo profit, do glavnih igrača na tržištu koji drže monopol i u dogovoru sa trgovcima kojima ekstra plaćaju, ne dopuštaju malim proizvodjačima da udju, ali ima dosta i do malih domaćih proizvodjača koji su užasnuti uslovima rada sa trgovcima ili pak nemaju finansijski i proizvodni kapacitet da se uključe u veliku trku. Ima toliko priča koje se mogu na ove teme ispričati, ali to sada nije glavna tema.

Da ne zaboravim, u krajnoj liniji krivi smo i mi kao potrošači, jer ne tražimo ono što vredi, nego se povodimo za reklamom i šarenom ambalažom.

Da li Srbija ima kvalitetne proizvode ili ne?

Iz svih tih razloga zato smo mi kao potrošači lišeni kvalitetnih domaćih proizvoda u radnjama i moramo ih tražiti na drugim mestima i dovijati se da do njih dodjemo putem poznanika, oglasa, interneta ili da idemo do udaljenih radnji da bi došli do kvaliteta. Držaću se samo hrane pa ću navesti nekoliko primera za to koliko nam fali kvalitetna hrana:

– Hleb. Ne postoji u supermarketima kvalitetan hleb, nema ga. Ni u tragovima. Svi ti hlebovi izgledaju lepo ali su prazni i bez nutritivne vrednosti. A ako i imaju nutritivn vrednosti puni su svakakvih dodataka i emulgatora.

– Brašno. Nemoguće je u prodavnicama (osim u prodavnicama zdrave hrane) kupiti kvalitetno integralno brašno. Ono integralno brašno koje prodaje Maxi, Rodić, Metro, nema veze sa ni sa čim, to je neko polubelo brašno. Ko pravi domaći hleb kod kuće, neka pokuša sa tim brašnom da napravi integralni hleb i videće šta će dobiti.

– Mleko. nadjite mi mleko sa 3,2% ili možda sa prirodnih 3,6% mleka? Nema ga ni u tragovima.

– Sir. Tu se i nadje neki solidan domaći sir malih proizvodjača ali nikako i vrhunski. Velike mlekare inače svoje sireve više i ne prave, uvoze ih iz Nemačke, Francuske i okolnih zemalja gde imaju proizvodnju i samo prepakuju kod nas.

– Ulje. Suncokretovo ili maslinovo, svejedno su sva loša. Baš morate da budete obavešteni da nadjete negde kvalitetno maslinovo ulje.

– Meso. No koment. Meso je ranije moglo da stoji više od 7 dana u frižideru i da se ne pokvari, a sada …

– Jaja. Hajde pokušajte da nadjete u supermarketu jaje od kokoške koja je sunce i nebo videla za života.

– Sokovi. Osim samo par sokova, mi nemamo nijedan voćni sok koji liči na prirodni sok. Next i Nektar su ozbiljno tretirani sokovi, da bi se dobio ukus, to su sokovi tehnologije a ne voća bez obzira kako se reklamirali kao „cedjeno voće“. Probajte kod neke bake domaći sok, biće vam jasno o čemu pričam.

– Majonez i kečap. Ti industrijski proizvodi su vrhunac tehnologije da od ničega napravi nešto. To kao da nisu oni proizvodi koji se prave kod kuće, ni po boji, ukusu, mirisu, aromi.

– Vina. Tu se ponekad nadje po neki bolji proizvodjač ali dominiraju jeftina industrijska vina od lošeg groždja i jako tretirana tehnologijom.

– Testenine. Samo jeftine i nekvalitetne testenine, jedino poneka Durum testenina ima neki kvalitet.

– Kolači i slaktiši. Čista industrija. Tu stvarno više niko ne pravi domaće kolače, čak ni na pijacama i u poslastičarnicama.

– Povrće. Ne mogu da nadjem iole normalan crni luk, domaći beli luk a da nije kineski, paradajz da nije zelen i obojen. Jedino, priznajem, sada u radnjama ima zanimljivih salata, rukole, vlašca, …

I tako redom. Radnje su ispunjene osrednjom i jako procesuiranom hranom koja nam se natura kao glavni izbor. Teško da možemo da procenimo koliko to ima štetan uticaj na naše zdravlje kroz godine koje provedemo konzumirajući je. Tek kad postanemo bolesti setimo se zdravije hrane, samo često to bude kasno.

Stoga smo prinudjeni da iole bolju hranu tražimo na selu, po pijacama, da nam donose u torbama, ili da je i sami pravimo ako želimo bolje da se hranimo. Medjutim, nije lako praviti sam hranu, mnogo vremena to oduzima. A nije ni lako naći sigurnog i pouzdanog dobavljača dobre hrane. I seljaci se lako pokvare, pa varaju. Zato treba tražiti kvalitetnu domaću hranu. A toga ima ali je skriveno. Traži to od nas napora, ali se nadje. I znanja da prepoznamo šta valja. A kad nadješ dobrog proizvodjača i dobar proizvod, čuvaj svog dobavljača i moli Boga da se ne pokvari.

P.S: Povod za ovaj tekst mi je bilo gostovanje naših kumova iz Slovenije koji su nam bili u gostima. I kojima se dopao naš ajvar koji imamo u kući (a već ga godinama kupujemo od istog proizvodjača iz Paraćina), pa su s radošću poneli u Sloveniju nekoliko tegli koje mi je preostalo.

Poneli bi oni i polutvrdi sir iz Sombora, salame iz Ridjice, kulen iz Bačkog Petrovog Sela, beli sir iz Andrijevice, rakiju iz Šumadije, vino sa Skadarskog jezera, pršut sa Njeguša, kajmak iz Čačka, duvan čvarke iz Valjeva, brašno sa starog mlina iz Milanovca, domaći kiseli kupus i turšiju iz Vojvodine, domaći ajvar i ljutu leskovačku suvu papriku, samo da su imali mesta u gepeku.

 

Zlatko Šćepanović