Evropa na umoru

Evropa na umoru

Na žalost i naše pokoljenje još uvek strasno veruje da lepota može doći spolja, iz obilnog čulnog konfora, da je nužan i dovoljan uslov individualnog prosperiteta arogantno odricanje uzajamnosti i svih iskustava osim ličnih, kao i da je u nihilističkoj razuzdanosti hedonizma smešten prožimajući prostor svekolikog planetarnog zajedništva, te da konačno ujedinjavanje civilizacije prethodi čovekoljublju i primicanju Bogu. A zapravo stvari nisu tako jednostavne i stoje sasvim drugačije.

Grafit EU opasana žicom

Ima li, naime, pogrešnije pretpostavke o ravnopravnosti tobož združenih naroda, i njihovom potonjem uzdizanju ka vrhunskom kohezivnom idealu, od one koja polazi od obezbeđivanja mogućnosti zadovoljenja bazalnih potreba? U njoj je založen paradoksalni destruktivni potencijal ljudske vrste. Beskrupulozno, manipulativno investiranje nadređenih sistema (države, savezi, unije…) na podmirivanju nagonske gladi i svih njenih surogata (žudnji za informaciono tehničkim savršenstvima) u toj meri je zanemarilo čovekovo duševno ustrojstvo da se pitanje vrlina i načela postavlja ne samo kao principijelno, već i kao prioritetno. Sve dok se čovekov atavistički rudiment ne ohristoliči, nikakvo materijalno blagostanje neće relaksirati dramatičnu neravnotežu vrednosne atrofije sa jedne strane i preko potrebnog društvenoljublja sa druge strane. Zato baš, niti je privid, niti pogrešna interpretacija očigledne stvarnosti, haotični dezintegrativni proces na tlu zapadne kulture. Samo je opskurni um mogao ignorisati sasvim predvidljivu i sasvim izvesnu reakciju ljudske nesavršenosti na bahinalni vrednosni ambijent.

I samo naivna percepcija nije mogla očekivati podizanje svih vrsta tenzija i neizostavnost pribegavanju prinudnih intervencija svih nivoa aparata kao uvod u dalje produbljivanje nezadovoljstava, napetosti i konflikata. Elem, konstruktivni redosled koraka je posve drugačiji i predstavlja robustnu „jeretičku“ pretnju hegemonoj evropskoj (i široj zapadnoj) topološkoj konstrukciji. Zapravo, duboko, strukturalno, unutarnje oplemenjivanje krhkog ljudskog bića predstavlja sine qua non preduslov bilo kakvih integracionih procesa, koji bi u tom slučaju imali određenu dugoročnu perspektivu, ali, koji, uostalom, nisu neophodni na način na koji je to proklamuje dekadentna zapadna civilizacija. Otud još, nepresahlo postvizantijsko duhovno nasleđe i njemu gravitirajuća duhovna područja mogu biti znatno stabilniji i dugovečniji generatori stvaranja krupnijih i humanijih društvenih celina.

Dužnost našeg nacionalnog pokoljenja jeste da razume ovu okolnost i stavi je na dnevni red nacionalne istorije u što kraćem roku, u protivnom postoji ozbiljan rizik da nacionalne istorije više ne bude, ili barem ne, onakvom kakvom su je naši preci stvorili.

Stanimir Trifunović