(NE)VERUJEM
Da li je moguć pravoslavni život u veri a bez istinske vere u Boga i Njegovu promisao
Kojekuda pa naidjem na izjave nekih vernika i vernica koji kažu kako su oni sve radili po Zapovesti Božijoj, da su vodili život u veri ali da im je od toga samo bivalo grdje i lošije, da su odlazili na hodočašća, stavili ikone i kandila u kuću, išli u crkvu, molili se ovoliko i onoliko, davali priloge crkvi, da su oni bili dobri ali im On nije izašao u susret. I onda na kraju te tvrdnje, izražavaju sumnju da li Bog uopšte postoji i što li su oni gubili vreme slušajući Crkvu i njene zapovesti.
Jadnog li uma!
Ti koji sebe nazivaju vernicima i navodno žive život u veri a sumnjaju u Boga, prozivaju Boga za svoje nedaće, nisu stvarno verujući. Oni su u Bibliji često nazivani farisejima – učeni u veri ali ne i ljudi od vere. To što oni revnosno izvršavaju crkvene zapovesti a bez duhovnih plodova, govori samo o tome da su postali fanatici – verski fanatici forme a ne duhovnog sadržaja koji ispravna vera donosi. Jer, istina je, veri je potrebna revnost, potrebno je i dušekorisno držati se Jevandjelja i Zapovesti Božijih, ali sve te crkvene mere i službe služe samo jednom cilju – smirenoumlju.
Kao što i molitva, pokajanje, opraštanje, samilost, neosudjivanje služe samo jednom cilju – smirenoumlju.
Kao što trpljenje bolesti, iskušenja, muka, patnji, kazni, služi samo jednom cilju – smirenoumlju.
To je zadatak vere, da nas dovede do smirenoumlja – smiren um i mirno srce, blagost i krotkost duha, samim tim i čistota duše.
Ako čitate žitija svetih, posebno svetih velikomučenika koji su Hrista radi stradali, svi su oni mirno prihvatali svoja stradanja, mučenja i smrt. Imali su najveću moguću veru pokazanu u smrti, zato se i nisu dvoumili li plašili da dušu svoju i život polože za Boga. Oni su imali vere i sve su prihvatali što im je On namenio sa zahvalnošću, otuda su dobili veliku nagradu na nebu.
Priča o Jovu je priča o istinskoj veri. Gospod je Jova izložio mukama, sve mu je najdragocenije uzeo, ali Jov nije prestajao da veruje u Njega. Na kraju mu je Bog sve i vratio, jer Bog voli svoju decu a Jov je bio veliki pravednik. Medjutim, ljudi ne žele da je prihvate kao pouku, jer ta priča poziva na žrtvovanje i odricanje, a malo ko želi da se nečega odrekne, pa i zbog Boga.
Nazovi vernici fariseji gledaju samo spoljašnju stranu vere i pokušavaju da trguju sa Bogom na zemlji i u ovom životu. Govore Gospodu: „Eto, ja sam dobar, baš sam dobar, slušam sve Tvoje zapovesti i treba zauzvrat da dobijem ono što želim i čemu se nadam! podari mi Gospode dobar i srećan život, mir, zdravlje, blagostanje, vidiš da sam dobar, da radim to što treba da radim i borim se za crkvu, dajem milostinju, osudjujem nevernike i pazim da ne pogrešim. Zato s razlogom očekujem tvoju pomoć.“
To je licemerje vere. To je formalni fanatizam, okoštavanje duše i srca. To nije život u veri, istinskoj veri.
Otuda takvima Bog šalje uvek iznova nova upozorenja, iskušenja i muke, podsećajući ih da svoj krst i jaram prime mirno. Kad to učine i krst će se olakšati, Hristov jaram će biti blag. Ali nazovi vernici licemeri nemaju strpljenja (smirenosti) da to sačekaju, oni očekuju trampu sa Bogom – mi Tebi ovo, Ti nama ono.
To nije Zakon Božiji. To je bezumlje.
Posebno što ti revnosni ne vernici stalno traže od Boga dokaz da On postoji, da ih On voli, da ih On podržava. A stvar je obrnuto, mi treba Bogu da sve to pokažemo, bez roptanja i zadnjih misli, bez ucenjivanja i očekivanja, bezazleno kao deca da mu nevino i čista srca pridjemo u ljubavi. Da sebi i Njemu priznamo sve svoje grehe i zatražimo oprost, a ne da ispod oka kalkulišemo šta od Boga možemo da dobijemo. Taj trgovački mentalitet, podstaknut i uticajem palih andjela, čini nas gordima i zahtevnima, čini da ne preispitujemo sebe nego Njega.
Mi ispitujemo Boga i Njegovu volju. Zamislite kakva je to pomračenost uma, mi sebe stavljamo iznad ili u istu ravan sa Tvorcem, merimo se jednakim. U istoriji sveta samo jedan andjeo je to poželeo, Lucifer, i zato je otpao od Boga i sa neba, postao je mračni pali andjeo ovoga sveta. I mi takve pale ideje sledimo.
Zato djavo lako pokupi takve duše i takve vernike. Njih je lako pokolebati, usaditi im sumnju i gordost. Njihov život u veri je trgovina a ne predavanje, otuda i reči Gospoda Isusa Hrista da su blaženi oni koji poverovaše a ne videše!I da je Carstvo Božije u onih koji imaju toliko istinske vere koja je manja od gorušičinog zrna, koje je jako sitno. Da bi imali takvu veru, moramo život svoj predati Gospodu, da bude volja Tvoja Gospode, a ne volja moja, kako traže razočarani nevernici.
Takvi vernici se razočaravaju zašto im Bog ne ispunjava želje a oni su tako bili vredni, prilježni, skrušeni, pobožni. Samo spolja. U srcu im je bila zmija ljuta i strast da dodju do rezultata koji očekuju. A strasti porobljavaju čoveka. Smirenoumlje oslobadja čoveka. Zato te Gospod uči kroz život, muke, bolesti i trpljenja da mirno prihvatiš volju Njegovu, ne bi li mir zavladao u tvojoj duši, jer ćeš se samo tako osloboditi opsena i stega ovoga sveta.
I onda će Sveti Duh sići na tebe.
Š.V.
Biblija – Jevandjelje po Mateji, glava 13.
1 I onaj dan izišavši Isus iz kuće seđaše kraj mora.
2 I sabraše se oko Njega ljudi mnogi, tako da mora ući u lađu i sesti; a narod sav stajaše po bregu.
3 I On im kaziva mnogo u pričama govoreći: Gle, iziđe sejač da seje.
4 I kad sejaše, jedna zrna padoše kraj puta, i dođoše ptice i pozobaše ih;
5 A druga padoše na kamenita mesta, gde ne beše mnogo zemlje, i odmah iznikoše; jer ne beše u dubinu zemlje.
6 I kad obasja sunce, povenuše, i budući da nemahu žila, posahnuše.
7 A druga padoše u trnje, i naraste trnje, i podavi ih.
8 A druga padoše na zemlju dobru, i donošahu rod, jedno po sto, a jedno po šezdeset, a jedno po trideset.
9 Ko ima uši da čuje neka čuje.
kazes, zato je djavolu lako da pokupi takve duse i vernike…a zamisli da im ispuni neku zelju?! koliko bi takva dusa bila zahvalna i koliko bi jos dusa povukla sa sobom pravoj veri? zivot je i onako pretezak za obicnog coveka…prepun boli i tuge,nesrece i bolesti. ko u ovome svetu zeli jos patnji? kazes vecina nas je licimerna,neiskrena…ne veruje svim srcem. pa kako covek da veruje posle tolikog ispiranja mozga od malena…kroz skolu i vaspitanje. roditeljima je takodje ispran mozak komunistickom materijalistickom ideologijom…svuda nepravda, laz, lopovluk i drskost…pa i od strane onih koji su tu da propovedaju nama obicnima pravu veru…ljudi su brate mili zeljni nekog dokaza! ne mozes ocekivati od coveka pritisnutim hiljadama problema, pogresnim vaspitanjem, gledajuci kako im crkveni autoriteti zive na visokoj nozi,suruju sa vatikanom…da tek tako preko noci veruje svim srcem i dusom. primere koje navodis su jedan u milion…to su retki ljudi koje je Bog od rodjenja pogledao,dao im blagodat…
Komentar koji me navodi da napišem duži odgovor na nekoliko ključnih tema koje su sad iskrsle.
Ko se bavi pravoslavnom verom nailaziće na pouke gde mudri ljudi pravoslavlja upozoravaju vernike da im djavo ne bude učitelj, jer je to drevna i mnogo veća inteligencija od ljudske, koja je uz to hiljadama godina izučavala čoveka, pa mnogo suptilno i moćno utiče na ljude i mase. Otuda je mnogim uspešnim ljudima, grupama ili državama sam nečastivi glavni savetodavac. Njegovi znakovi, simboli i pouke su hrišćanima lako uočljive. Djavo ljude kroz antihrišćanski moral i znanja uči zlu, školuje ih da budu sledbenici zla, koje je često perfidno skriveno dobrim namerama i licemernom plemenitošću.
Ljudi slabi po prirodi i željni uspeha, sreće, bogatstva, predaju svoj um djavolu da ih vodi, gordi i ponosni što su uspešni nakon prvih uspeha.
Odbrana od toga nam je poznavanje vere i savest. Neko poznaje veru ali nema savesti pa pada a neko ima savesti ali ne poznaje veru pa greši.
Zato je dobro izučavati veru i živeti po pravilima vere, uz stalno preispitivanje savesti, jer onda i Bog pomogne.
Pomenuo sam da treba čitati Žitija Svetih jer se tu obznanjuju duhovni zakoni na primerima iz života svetitelja. Uzmimo primer Svetog Justina Ćelijskog.
Sveti Justin je bio skrajnut iz Crkve od svojih kao politički nepodoban anti ekumenista, bio je progonjen od komunista koji su hteli da ga ubiju par puta, ali Bog ga je sačuvao i proslavio posle smrti, pa je Sveti Justin sada veći od svih velikih episkopa njegovog vremena koji su mu se podsmevali kao zilotu, dok su oni zaboravljeni.
Tako je i sa ovim vremenom, ima episkopa koji se i dalje podsmevaju reči Svetog ave Justina, koji zovu papu u Srbiju, ali ima i malih justinovaca koji čuvaju žar istinite vere. Ne mislim na episkopa Artemija jer mislim da je on u prelasti, već na one skrivene male ljude pravednike zbog kojih Bog čuva sve nas. Jer kao što je dobar otac brižan i požrtvovan za svoju decu tako i Otac naš nebeski brine o svojo deci, pa još i više.
Stoga se više trebamo brinuti da li mi ispunjavamo volju Božiju nego da li to rade episkopi, političari ili komšije. Ako smo mi ispravni, pružiće nam dokaz Bog o svom postojanju i svojoj milosti.
Potrebno je samo da ne budemo licemeri, sebični, gordi, mahniti, već da se mirno i čiste savesti pokajemo za svoje grehe i budemo revnosni u veri.
Onda će i 10.000 njih pasti tebi sa desne strane, jer te desnica Božija brani, kako kaže psalm Davidov.
Otuda svi oni koji se boje za budućnost Srbije i Srpske Pravoslavne Crkve nemaju još utvrdjenu veru u sebi, jer ne veruju da je Hristos glava crkve i da je on nevidljivo vodi do zadnjih vremena.
Iskušenja koja udaraju na crkvu, veru i vernike su po Božijem dopuštenju, da Bog vidi sa koliko savesti pristupamo njegovim zapovestima, da li ćemo prodati veru za večeru ili ćemo ispovedati istinsku veru u Njega i Njegovu silu i moć.
Tako vam je sa svim stvarima u životu i crkvi. Onaj ko na primer nema dovoljno vere u Boga zove papu da nam politički pomogne oko Kosova, Stepinca, ekonomije, dok onaj ko ima vere u Bogu samo se Njemu moli za svu pomoć.
To je stalno iskušenje kom se carstvu privoleti i ispit savesti koji su samo Sveti mučenici položili, kao na primer Sveti knez Lazar. Otud njegovo ime sija kroz vekove kao svetli putokaz dok su svi drugi mlaki srcem i sive duše zaboravljeni i od ljudi i od istorije.
Poštovani srbski narod je toliko nesretan i jadan ma koja vera brate ko od srba uopšte se moli,ko čita kakve duhovne knjige,ko uopšte u bilo šta veruje?Posle super živenja u komunizmu narod je doživeo živi očaj,ma naš narod kad je u problemu onda traži Boga i Svece a pre toga nezna ni da se prekrsti,slave krsne i božići,vaskrsi i ostali praznici slave se radi opijanja i jedenja.narod u kockanju,omladina u drogama i alkoholizmu,tvornice i fabrike prodane,svi odlaze u inozemstvo,Srbi po drugim stranama sveta više nisu i nemogu biti Srbi već neka ta druga nacija,boilnice i zatvori prepuni i sve zlo koje je zadesilo naš narod i te priče o nekim Svecima,ta svi Sveci su bili ubijani proganjani i klani prolazili su najgore a bili su najboilji,zašto tolika nesretna deca boluju?Cene poloprivrednih proizvoda preniske kao i plate nesretnih radnika rade jadnici za hleb ma i vi svi koji tu pišete o bogovima u stvarnosti trunete i propadate i sve ošlo dovraga,ko zna možda Bog da da bude nekad bolje,ali mi to doživeti nećemo ni naša deca mi ćemo samo slušati bajke o boljem životu,pozdrav.
Ogi, jako je tužno ovo što si napisao, a bojim se da si u pravu. Ni kod nas nije puno bolje, premda se vlastodršci pokušavaju prikazati kao moralne vertikale, bogomoljci i bogoljupci, a uglavnom licemjeri i paraziti. Ispada kao da bismo im mi morali biti zahvalni što nam tako velikodušno prodaju svoje neznanje. Tako smo suludo i besmisleno prokockali svoje teško stečeno nasljedstvo.
Magda poštovanje drago mi je da se slažete i ja bi voleo da nisam u pravu,pogledajte sav trud srbskih Svetitelja:JOVANA VLADIMIRA,PROHORA,JOVANA,ROMANA,SAVE PRVOG ARH.,SAVE DRUGOG,SAVE TREĆEG,VLADIKE NIKOLAJA,MILUTINA I DRAGUTINA,STEFANA DEČANSKOG,CARA LAZARA I SVIH OSTALIH.Ko ih od našeg naroda uopšte poštuje,evo na fakultetima ispite polažu na Svetog Savu,na Vidovdan rade punom parom i to sve u Srbiji,u Srbiji se ne radi na Katolički Božić…..i koliko je Srba otišlo u sekte i u druge religije.Ma ja verujem da su ovo poslednja
vremena
Magda , mislim da vam je ovo poznato…
`Svako doba , svaka kultura , svaki obicaj i tradicija imaju svoj stil ,svoje prefinjenosti i grubosti , svoje lepote i svireposti , svako doba smatra izvesne patnje prirodnim i izvesna zla podnosi strpljivo . ….
Postoji doba kada citava jedna generacija dospeva izmedju dve epohe , izmedju dva nacina zivota , tako da gubi svaku prirodnost , svaki moral , svaku sigurnost i cednost.`
H.H.
Tekst ovaj nosi naslov (Ne)verujem i sve što je trebalo da se kaže na tu temu i jeste kazano. Nema se šta mnogo dodati.
Druga je stvar što mi volimo više po svome pa se čudimo što caruje glupost i površnost. Šta od ljudske prirode drugo i očekivati ? Jer sve nam je dato, i put, i putokazi i znakovi pored puta, sve. Ipak,čoveku je draže da stane kraj puta, malo se izdivani na ovu ili onu temu (a sve u vezi puta), pa nazad u svoju pećinu. Nazad u svoju tamu.
& Petkana
Nisam komentarisao tekst ,već Magdin komentar .
Ako se vaš komentar odnosio na moj komentar :)