Velibor Mihić: Za5i lukovi, a pesme lete kao strele!… DO MOG ♥
ČITAJ… I OSETI ME…
U ovoj mojoj maloj skromnoj antologiji (izbor iz 4 ogromne knjige svetske antologije ljubavnih pesama, koje čekaju izdavača) izabranih pesama, odabrao sam one koje su me UJELE za srce, kojima se divim jer imam osećaj da su nastale same od sebe, toliko su me očarale snagom osećanja i misli, individualnošću tvoraca, porukama koje – u vidu LIRSKIH STRELA – šalju mom srcu!… Nadam se i VAŠEM…
To su pesnici:
ENES KIŠEVIĆ
GUSTAV KRKLEC
MIKA ANTIĆ
DUŠKO TRIFUNOVIĆ
BRANA PETROVIĆ
BRANA CRNČEVIĆ
DOBRIŠA CESARIĆ
Od svakog pesnika po dve pesme…
7 pesnika – 14 pesama…
—
ENES KIŠEVIĆ: SONATA OD SNA
– Od čeg žive oči, tvoje
kad stalno iz njih isijava san?
A šta bi dragulj dragane, moje
dao da tako, bar, načas sja.
– Tvoje su oči u meni zašle,
taj sjaj nije od ljudi.
Svakog jutra moje se lice
s tvojim očima budi.
– Ne sklanjaj pogled. Čeg se bojiš?
Ljubavi, zar te je strah?
Zacijeli riječi cjelovima,
s usana, strgni mi dah.
– Čem se smiješiš?
Obujmi me, jače,
sva krv nek mi utrne!
– Kad zagrlim te, ovako,
znaš li što ja vidim:
dva križa koja se grle
a međ’ njima diše
još nerođen Bog
prikovan poljupcima…
– A šta ako Boginja, neka,
pod usnom mojom sniva?
– Pod tvojom usnom sni violina,
u violini pjesma, u pjesmi plod.
O, kad me dodirnu usta, tvoja:
harfa se boja prospe u svod.
– Prsti su, tvoji, vidre, vedre
što se u igri tope.
Ćutiš li kako iz mog struka
iskaču antilope?
– O, kad bi moglo uho čuti
tvoj dodir, glazbo, nijema,
napisao bih ti od sna sonatu,
al’ klavir, tih dirki, nema.
– Povedi me u kut svijeta
neki tih.
Da te ćutim. Da te dišem.
Da te snim.
– Što je život? Oka treptaj.
Tajna tajne.
Između dva otkucaja
srca stane.
—
ENES KIŠEVIĆ: BRZO SE SAKRIJ U MENE…
Brzo se sakrij u mene.
Ja ću se u tebe skriti,
da ne znam tko sam ja,
da ne znaš tko si ti.
Sva se u mene zavuci,
vani se zima sprema,
to smrt nas naša traži,
i vidi da nas nema.
oOo
GUSTAV KRKLEC: LIST
Osjećam, živo, da sam list na grani
što se iz zemlje tajnim sokom hrani.
Nemir me trza i vjetar još brži
savija, trese. Al’ me korijen drži
i ne da, još, da, kao sjenka, žuta,
padnem u blato, negdje, pokraj puta;
još ne da, da me, na samotnoj stazi,
okrutna noga prolaznika zgazi.
Korijen me čuva. Dobra zemlja hrani.
Osjećam, živo, da sam list na grani….
GUSTAV KRKLEC: SUSRET
O, Bezimena, mi ćemo se sresti,
jedanput negdje, na dalekoj cesti,
bjegunci, bijedni, beskućnici, raja,
bez praga, rodnog i bez zavičaja…
I naše oči, nekad žive vatre, –
kružit’ će tuđim krajem k’o da snatre…
Naš susret, bit’ će, samo, ruku stisak.
Trenutak šutnje. Pozdrav… Ili vrisak?!
Krvav vrisak – što su prošli dani
i što smo, na tom strašnom putu – strani…
oOo
MIKA ANTIĆ: BALADA
Od svih si devojaka bila tiša,
Zbunjena, sama, neprimetna, bleda…
Ej, zašto nisi, bar, porasla, viša,
Bar, viša – za pola pedlja?!…
Jedne je, noći, udarala kiša,
Tako krvnički k’o čuvari reda…
Ej, zašto nisi, bar, porasla, viša,
Bar, viša – za pola pedlja?!…
Jer kad si se, o drvo, kraj vrata –
Obesila… jednom, u svitanja, seda,
Između bosih nogu i blata, –
Bilo je, razmaka, samo – pola pedlja!…
MIKA ANTIĆ: PESMA ZA NAS DVOJE
Znam,
mora biti da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se tražimo podjednako
zbog sreće njene
i sreće moje…
Pijana kiša šiba i mlati,
vrbama vetar čupa kosu…
Kud ću?
U koji grad da svratim?
Dan je niz mutna polja prosut…
Vucaram svetom dva prazna oka,
zurim u lica prolaznika.
Kog da pitam, gladan i mokar, –
zašto se nismo sreli, nikad?!…
Il’ je, već, bilo?!
Trebao korak?!…
Možda je sasvim do mene došla.
Al’ ja,
u krčmu, svratio, gorak,
a ona,
ne znajući – prošla…
Ne znam.
Ceo svet smo obišli
u žudnji, ludoj,
podjednakoj, –
a za korak se mimoišli…
Da, mora da je tako!…
oOo
DUŠKO TRIFUNOVIĆ: GREŠIO SAM, MNOGO…
Grešio sam, mnogo… i sad mi je žao,
i što nisam više, i što nisam luđe
jer, samo će gresi, kad budem pao,
biti, samo, moji – sve je, drugo, tuđe…
Grešio sam, mnogo, učio da stradam,
leteo sam iznad vaše mere stroge;
grešio sam, jesam, i još ću, bar se nadam
svojim divnim grehom da usrećim mnoge…
Grešio sam, priznajem, nisam bio cveće,
grešio i za vas koji niste smeli,
pa sad deo mog greha niko neće –
a ne bih ga dao – ni kad biste hteli…
ДУШКО ТРИФУНОВИЋ: ЉУБАВ НЕМА БОЉЕ ДАНЕ
Љубав нема боље дане,
све је сад – и никад више;
све што иза тог дође –
дође, само, да њу збрише…
Љубав нема боље дане,
нема сутра, нема јуче,
то је школа за лудаке
који мало теже уче…
Љубав нема боље дане,
сама креће, сама стане,
сама пали, сама гаси…
Нас уништи – себе спаси…
немој да јој бројиш мане –
љубав нема боље дане…
oOo
BRANA PETROVIĆ: MIROSLAVU EGERIĆU
Ovih dana ovih dana
ja i moja žena
gradimo sebi prvo dete
oooh
da nas vidite samo
kako jedno na drugo kidišemo
kao u doba očeva granate
poljupci lete
pljušte
lete
to nas dvoje rešavamo Pitanje Svetsko
to se mi s čovečanstvom solidarišemo
Ženo moja
oh
ženo moja
pojmiš li šta se noćas
u ovom prozaičnom sobičku zbiva
to mi iz ničeg iz ničeg
joj iz ničeg
gradimo čoveka živa
čoveka
to je nadrealist što je žedan
kad ptice lovi
mangup što u svom telu krompir seje
spadalo koje Otadžbinu proda
ringišpil u brod prekuje morem plovi
onaj fantastičan što reči ume da izgovara
pa to je onaj što na Zemlji jedini ume kuće da zida
i da ih nikad dovoljno lepe ruši
znaš ti tu gladnicu što s vulkanima druguje na dnu mora
onaj što strašno mnogo psuje pije i puši
Ženo moja
još iz tebe svetlost Dubrovnika muca
trijumf morske soli
pronašao sam uraaa
tvoja su kolena gorka
kao obrazi gvozdene rude
al’ čuj reči
kojima darivam ljude
hiljadu poljubaca treba za prćast nosić samo
taj veličanstven izvor slina
a koliko ljubavi za ruke rebra noge
a tek za one stvari
ženo moja hrabro jurišaj na me
iako sam ovako nezgrapan i čupav
Ne štedi poljupce za budućeg fantasta
poljupce za našeg sina
Snevam
u proleće
tatinu curicu
van dana i gradske buke
daleko od škole tate mame
odmami poljsko cveće
kad tamo u parku na klupi jedan je međed čeka
taj dripac toliko drzak da moju ćerkicu ljubi
a on je ljubi ljubi
otima se ona
al’
ne odustaje momak grubi
bude pod njima mnogo trave svelo
a negde u ponoć njeno se otvori telo
u njemu
joj
al’ moram priznati da je to posao nekog velikog Boga
počinje avantura čoveka još jednog
A mamin dečko
preskače zidove gradske
i progone ga seljaci što krade njihovo voće
al’ on krade jer on je muško i tako mu se hoće
i šta mu ko može
nek sav svet iskoči iz kože
jer on će jednog leta u polju
u vihoru ratnom na užarenoj morskoj plaži
jednoj lepotici bezobrazno
VAŽI LI
NE VAŽI
Pokaži joj sine moj pokaži
oooh
za tvoju snagu
na životinju noćas gladnu liči tvoj tata
a tvoja sirota majka
od prevelikog straha
s njim se u koštac
hvata
BRANA PETROVIĆ: NOĆNA PESMA
Hulje mi neke poručiše piće
da vide kako
u pesniku
sviće
I taman kad poče Sunce da se rađa
izbi neka gužva
neka tuča
svađa
Oko mog sjaja staše da se glože
potegoše čaše
revolvere
nože
Tu behu i neke zalutale žene
staše da vrište
laju
k’o hijene
Za njima tragom gorki nespavači
k’o da su svu noć
spali
na lomači
Tad i u meni već poče da sviće
zastave razvih
i postadoh
piće
Jedan od onih što se prvi napi
nagnu me iz čaše
ne osta
ni kapi
oOo
BRANA CRNČEVIĆ: LJUBOMORNO DUGME
Kad sam sreo dugme bez kaputa,
Sedeli smo, tako, prekoputa,
Dugme, ja i mesečina žuta…
Sve je bilo divno, al’ sumorno
Jer dugme je bilo ljubomorno!
Dugme boli: kog, sad, kaput voli?!
Dugme pita: gde moj kaput skita?!
Ja mu kažem: dugme, nije drama,
zašto patiš? Vidim ti po licu –
gotova je ljubav među vama –
mani kaput, pa voli dugmicu!
Šta te boli kog, sad, kaput voli!
Ko te pita gde tvoj kaput skita!
Sve je bilo divno, al’ sumorno
Jer dugme je bilo ljubomorno!
Dugme boli, kog, sad, kaput voli?!
Dugme pita, gde moj kaput skita?!
БРАНА ЦРНЧЕВИЋ: СОКОЛОВИ
Где су моји преци соколови
Зар их није било зар су били снови
Зар прстима морам да поскидам дане
Који су покрили Високе Дечане
Зар је прошлост била дим магла и пара
И зар сањам Царство кад се сећам Цара
Зар Душана Силног да четкају четке
И зар је постојим ако немам претке
Фарисејтво лажи глупости гротеске
Моје срце тражи оца испод фреске
Сви ми дугујемо себе некој деци
Будимо потомци да би били преци
oOo
DOBRIŠA CESARIĆ: JEDNE NOĆI
Te noći pisah sjedeć’, posve mirno,
Da ne bih majci u susjednoj sobi
Škripanjem stolca u san dirn’o.
A kad mi koja ustrebala knjiga,
Sasvim sam tiho išao po sagu.
U svakoj kretnji, bila mi je briga
Da staričicu ne probudim dragu.
I noć je tekla spokojna i nijema…
A tad se sjetih – da je više nema…
DOBRIŠA CESARIĆ: MA KAKO, UZDIGLO SE, SRCE…
Ma kako, uzdiglo se, srce,
Klonuti mora, mora pasti,
Sudbino, prije no mi klone, –
O, daj mu, još jedanput, cvasti!…
Još jednom, opij ga i digni,
Milinom jedne mlade žene,
Još jedne zaljubljene oči –
Za ove oči zanesene!…
Kad, već se, mora, u tom srcu,
Ugasit’ mladost, a za vazda,
Sa svojim blagom, slično škrcu –
Nek ne umre, već nek se razda!…
Još nekoliko jasnih dana,
Da cijelog sebe u njih zgusnem!…
I grleći se, ljubeći se –
Ostatak mladosti – da usnem!…
oOo
Video-dodatak 1
BRANA PETROVIĆ O POEZIJI, Branislav Brana Petrovic – kriterijumi poezije, trajanje: 14:02 minuta
Klikni(te), dole:
https://www.youtube.com/watch?
Video-dodatak 2
Prva pesma čovekova – Branislav Petrović, trajanje: 4:21 minuta
Klikni(te), dole:
https://www.youtube.com/watch?
Priredio: Velibor Mihić, književnik
oOOo