NAŠI DANI
Pesma u kojoj se prelamaju istorija i emocija, ideologija i istina, Srbija i Vladimir Petković Dis
Mnogi danas, sve zgražajući se, navode one već skoro svima poznate kritičke stihove iz pesme NAŠI DANI Vladislava Petkovića Disa, pisane 1910-te godine (u kojima on, u najcrnjim tonovima, opisuje stanje u Srbiji uoči Balkanskih ratova).
Zato hoću da, povodom toga a pravde radi, napišem par reči.
Dis je preterivao.
Pisao je svojom ekstremnom osetljivošću, a ne objektivno.
Dokaz za to su HILjADE I DESETINE HILjADA NADLjUDSKIH HEROJA, koji su se lično žrtvovali za spas Otadžbine i čast srpstva samo par godina posle pisanja ove kontraverzne i, pokazalo se, nepravedne pesme.
Znate li, dragi prijatelji, da su i sinovi ministara i bogataša dobrovoljno i herojski umirali na frontu, u blatu i sopstvenoj krvi, ne želeći da se razdvoje od stradanja svoje generacije i svog naroda?
Naravno, komunistička i antisrpska propaganda su odradile svoje, pa mi, tako, svi znamo za mračni primer Rada Pašića (korumpiranog i razmaženog sina-jedinca dugogodišnjeg predsednika srpske vlade), ali ne i za imena herojskih mladih mučenika iz najboljih i najčuvenijih srpskih porodica.
Tako da poređenje Srbije pre 1918-te i posle toga predstavlja nešto najbesmislenije što znam – a dugo godina sam ozbiljno istraživao ovu temu.
Ja sam siguran da smo svi mi od reda (ne izuzimajući one što rado i okako citiraju „Naše dane“) primeri nemorala i besmisla u odnosu na mnoge i mnoge od onih koje je tako nepravedno (i pesnički preterano) opleo Vladislav Petković Dis.
A skoro svi veliki naši zadužbinari (nekadašnji bogataši) su, da ne zaboravimo i tu „sitnicu“: OSTAVILI SRPSKOM NARODU SVU SVOJU IMOVINU – ne svojoj porodici.
Čisto da se zna, da se ne pretvorimo u tipične komunističko-proleterske klevetnike naših velikih i vrednih, skromnih i ozbiljnih predaka. Toliko boljih (i skromnijih) od nas da se to ne može rečima opisati.
Ubi nas retorički moralizam, kobno udružen sa naraslom neskromnošću i neverovatnim precenjivanjem svojih „vrlina“ (svedenih, najčešće, na verbalnu kritiku gorih id nas).
To je, sigurno, jedan od najopasnijih grehova srpskih nacionalista. Jedan među mnogim našim manama.
Naši (današnji) dani zaista postaše ono o čemu je nesrećni Dis onako potresno pisao pre više od sto godina.
Nažalost, sve ono tako preterano iz njegove pesme postalo je u međuvremenu sušta realnost, a nepravedni opis tadašnjeg stanja stvari se pokazalo kao proročka vizija nekih drugih i kasnijih „naših dana“.
P. S.
Dis, u stvari, opisuje simptome društvenih bolesti nastalih kao posledica rušenja srpskog patrijarhalnog sistema i uvođenja zapadnih političkih (demokratsko-liberalnih) i ekonomskih (tržišno-komercijalnih) modela života.
Nažalost, to je bilo skoro pa neizbežno u zemlji čiji je poredak (i nezavisnost) formirana na Berlinskom kongresu i međunarodnim konsenzusom. I partije i izbori i korupcija zapadnog tipa i narasle socijalne razlike i obezboženje naroda i odrođavanje elite… su samo pojedinačne „pazle“ u mračnom (i neizbežnom) mozaiku novog sistema vrednosti, nametanog nam sa svih strana.
P. P. S.
Ovo je veoma važna i etički delikatna tema.
O njihovim i našim „našim danima“.
—
Vladislav Petković Dis:
NAŠI DANI
Razvilo se crno vreme opadanja,
Nabujao šljam i razvrat i poroci,
Podig’o se truli zadah propadanja,
Umrli su svi heroji i proroci.
Razvilo se crno vreme opadanja.
Progledale sve jazbine i kanali,
Na visoko podigli se sutereni,
Svi podmukli, svi prokleti i svi mali
Postali su danas naši suvereni.
Progledale sve jazbine i kanali.
Pokradeni svi hramovi i ćivoti,
Ismejane sve vrline i poštenje,
Poniženi svi grobovi i životi,
Uprljano i opelo i krštenje.
Pokradeni svi hramovi i ćivoti.
Zakovana petvekovna zvona bune,
Pobegao duh jedinstva i bog rata;
Obesimo sve praznike i tribune,
Gojimo se od grehova i od blata.
Zakovana petvekovna zvona bune.
Od pandura stvorili smo velikaše,
Dostojanstva podeliše idioti,
Lopovi nam izrađuju bogataše
Mračne duše nazvaše se patrioti.
Od pandura stvorili smo velikaše.
Svoju mudrost rastočismo na izbore,
Svoju hrabrost na podvale i obede,
Budućnosti zatrovasmo sve izvore,
A poraze proglasismo za pobede.
Svoju mudrost rastočismo na izbore.
Mesto svetle istorije i grobova
Vaskrsli smo sve pigmeje i repove;
Od nesrećne braće naše, od robova,
Zatvorismo svoje oči i džepove.
Mesto svetle istorije i grobova
Ostala nam još prašina na hartiji
K’o jedina uspomena na džinove;
Sad svu slavu pronađosmo u partiji,
Pir poruge dohvatio sve sinove.
Ostala nam još prašina na hartiji.
Pod sramotom živi naše pokolenje,
Ne čuju se ni protesti ni jauci;
Pod sramotom živi naše javno mnenje,
Naraštaji, koji sišu k’o pauci.
Pod sramotom živi naše pokolenje.
Pomrčina pritisnula naše dane,
Ne vidi se jadna naša zemlja huda;
Al’ kad požar poduhvati na sve strane,
Kuda ćemo od svetlosti i od suda!
Pomrčina pritisnula naše dane.
1910.