DOŠLO JE NOVO DOBA
Godišnji ciljevi za pisce i čitaoce. Šta i kako pisati da bi to neko pročitao
Ne znam kako vi živite, ali meni nije loše. Dobro je. Ako neprestano ponavljate da vam je dobro, na kraju ćete se tako i osećati.
U rečniku Novog doba to se zove Moć afirmacije. I vizualizacija je, takođe čudesna. Možete da zamislite, gotovo sve do čega vam je stalo – zdravu jetru, čista pluca, nov auto, gomilu novca na svom bankovnom računu. Sedite i zamišljajte, koncentrisano.
Uostalom, i autorka “Harija Potera” je nekada bila siromašna – više nije! Postoje iznenadni bljeskovi sreće, tačnije milosti koja je u stanju da obujmi naše živote, poput vrtloga.To je ta oluja koja počisti sve sve trulo i nepotrebno u memljivoj kući koju smo zvali-moja ličnost. Na svetlosti novog dana ostaje samo hrpa besmislenog otpada, kao posle eksplozije.
Gomile popularnih knjiga govore o ovoj temi: “Kako da izlečite vlastiti život, “Osnove bolesti i povratak u zdravlje’, “Čuda su u nama” …
Sto na kome su poređane knjige slicnog sadržaja, zaposleni u knjižari, žargonski zovu ”ludak.”
Smejulje se u sebi kad vide gomilu ljudi koja, tobože zagleda bestselere, a onda se lenjo došunja do “stola” u centralnom delu, gde sa zanimanjem sabira podatke koji tvore numerički lični broj. Ili proučavaju zakonitost karme, u odeljku- južni mesečev čvor po kućama, u natalnoj karti pojedinca.
Ljudi vole iluziju koja se zavodljivo izvija iz tabela, u astrologiji poznatih po imenu efemeride.Kao što ne vole statističke podatke, jer oni, uvek operišu pojmovima prosek i prosečno, a to ubija uverenje o posebnosti naših života.
Da li ste od svojih prijatelja koji ovladavaju tajnama karme, čuli da su u prošlim životima bili nešto sto zvuči tako obično- seljak, pastir ili lovac? Naravno da niste! Moja prijateljica, trijumfalno i sa ogromnim olakšanjem, nedavno mi je saopštila da njen strah od zmija u ovom životu, ima svoj koren u činjenici da je u prošlom bila Kleopatra!
Naravno, lako je podsmevati se stvarima sa intelektualne tačke gledista.Ljudi koji misle da su pametni, uvek se smejulje na svaki nagoveštaj patetike u literaturi, u životu ili u knjižari.
Pošteno je priznati da problem leži u nama – vaspitani smo tako da budemo intelektualni, preciznije, da negujemo intelektualnost kao pogled na život.
Nismo ni slutili da će Novi milenijum (poznat i kao Era Vodolije) biti koban po naše živote.
Svet, je, naime, preplavljen knjigama (da pomenemo samo knjige) koje svi razumeju!
Logično, ako se uzme u obzir da njihovi autori dolaze ko-zna-odakle, iz sudnice, iz salona za masažu, iz Kazahstanske provincije, čak i iz obdaništa.
Nepristojno je žaliti za vremenom u kome bi se jedna domaćica drznula da objavi detalje svoje brakorazvodne parnice. Ko bi, uopšte pristao da lektoriše te tugaljive, patetikom ispunjene stranice?
Kulturni šok je nepojmljiv, toliki da je čovek, gotovo dezorijentisan. Svako ima priču i svaka je priča zanimljiva, štaviše, svaka je vredna našeg čitalackog truda.
Neverovatno je, kakvo se bogatstvo nahodi u brojnosti, u internacionalizmu glasova koji se slivaju u huk demokratskog trzišta!
Jedna istočnoevropska spisateljica u egzilu svedoči o dirljivom susretu sa “kolegom” piscem – u pitanju je petogodišnji dečak, koji svojom prvom proznom knjigom ima sve šanse da bude visoko pozicioniran u svetu književnih selebritija.
Što se spisateljice tiče, i ona je dobila pravo na svojih pet minuta slave – književni agent uredio je da se njeno ime tri puta čuje na razglasu na Medjunarodnom sajmu knjiga, sa nadom da će tvrdi izgovor slovenskog prezimena, nekako ući u uši književnih znalaca!
Novo doba definisalo je nova pravila!
Međutim, ako smo išta naučili tokom sumornih godina literarne ( i svake druge tranzicije), onda je to činjenica da se ne treba osvrtati u prošlost – prošlost je, ionako iskompromitovana kategorija.
Budućnost je u modi! Možda ste u prethodnoj rečenici nanjušili ironiju, ali ona je nehotična, izraz te proklete potrebe da se cepidlači po svaku cenu.
Ultimativni zahtev savremenog sveta je, čini se, upravo obrnut – treba biti iskren!
Paradoksalno, nagon za iskrenošću tera hiljade ljudi (budućih pisaca) da zavodljivo lažu, da malčice udešavaju činjenice.
Upadljiv je broj onih koji su profitirali u kniževnosti, na osnovu toga što su bili disidenti, izbeglice sa ratnih područja ili kolateralna šteta komunizma, maoizma i ko-zna-kakvih još represivnih sistema.
Poučena takvim iskustvom, podozrevajući da je očekuje čitalački susret sa još jednom mračnom, balkanskom ratnom tragedijom, umetnička direktorka jednog zapadnoevropskog pozorišta ljubazno je odgovorila na moj upit, rečenicom: ”I am afraid we are not interested in plays dealing with Balkans issues.”
Istini za volju, tema rata jeste potresna i bolna i, možda se sa njom možemo identifikovati, ali, ti prokleti ratovi ne dešavaju se samo na Bliskom istoku ili u Iraku, ne, svi mi imamo naš privatni rat ,na poslu ili u kući, svakoga dana. Svi smo mi žrtve rata, iako nismo svi popisani, što bi rekao jedan moj prijatelj.
Velike teme, poput sukoba generacija ili nesrećnih ljubavi, takođe nisu poželjno štivo.
Za autore koji vole da literarizuju ljubavno-erotske fantazije, roman “Pedeset nijansi sive” postavio je nedostižne standarde. Demoralisao je konkurenciju i u pogledu planetarne slave i u pogledu tiraža!
Izbor teme je, dakle, prvi i najveći izazov. Posle toga, sve ide lakše.
Treba se dobro zamisliti nad pitanjem – šta bi nekom udaljenom, imaginarnom čitaocu bilo dovoljno zanimljivo, dovoljno izazovno da se lati baš moje knjige?
U tome je sadržana najveća stvaralačka muka današnjice. Šta ponuditi umornom, prezaposlenom čitaocu, u kome, uprkos svemu, još tinja želja za estetskim užitkom?
Mislim da znam odgovor, iako sam ga pozajmila od jedne uspešne spisateljice, koja je rekla:”Želim da napišem knjigu koja ce biti čista radost”!
Nije neophodno da to bude delo lepe književnosti. Kad se zaželi klasika, čitalac će skinuti sa police Džojsovog “Uliksa” i čitati ga lagano, sa uživanjem, kad bude imao dovoljno vremena za takav napor, na primer kad bude u penziji.
Što se mene tiče, konačno sam prevazišla dugogodišnju zabludu da ono što jednoga dana stavim na papir, mora da bude strašno pametno, toliko, da se svidi mom univerziteskom profesoru, a opet, dovoljno čitljivo da oduševi moju majku koja redovno plače, gledajući turske serije.
Pogađate, reč je o prestrojavanju na novi kolosek.
Rešila sam, dakle, da moje štivo bude lagano… Obično, najobičnije, nepretenciozno ćaskanje sa hipotetičkim čitaocem. Neka izdavač odabere naslov.
Pošto sam diplomirala književnost, ako ništa drugo, bar neću plaćati lektora. Mislim da bih sama mogla da uradim i prevod na engleski, pošto, dok kuvam ručak, redovno vodim dijaloge sa zamišljenim strancem, koji je native English speaker.
Trenutno, imam viška vremena i tri puta dnevno vizualizujem sliku štitne zlezde, šaljući joj (u mislima) pozitivne signale, u vidu ozdravljujuće plave svetlosti.
Uzgred, po uputstvu iz jednog New Age hit priručnika, definisala sam svoje tromesečne, šestomesečne i godišnje ciljeve i sad samo treba da uporno zamišljam njihovo ostvarenje.
(Knjigu sa uputstvom za upotrebu našla sam, na već pomenutom stolu, u centralnom delu knjižare, tobože se interesujući za novo izdanje “Harija Potera na engleskom.)
Tako da sada ispisujem ove redove- mirno, lako, sa veseljem i dobrom namerom, dok me izlečujuća plava svetlost nežno obavija, kao u školjci.
Jasna Kovačević