Pravoslavne priče iz života vernika

 

PRAVOSLAVNE PRIČE

Priče iz života vernika i duhovnost u svakodnevnom životu

 

Evo nekih priča. Savremene pravoslavne priče, koje neki od nas uvek mogu posvedočiti.

Priča prva

Dvospratna kuća u Žarkovu. Onako kako izgleda većina u tom kraju. Na prvom spratu žive supruga i ćerka a na drugom sin sa ženom i decom. Domaćin kuće hadži-Sreten, živi u garsonjeri iza garaže. Soba u kojoj živi izgleda kao kelija nekog monaha. Zidovi su prepuni ikona. Po koja fotografija Svetih ljudi, kandila i Blagodatni Oganj iz Jerusalimskog hrama, groba Hristovog. Sveti oganj gori 24 časa dnevno. Sreten, duboko u veri, više puta pohodeći Svetu zemlju, u vreme Vaskrsa, napojen Duhom Svetim, predan molitvi, podnosio je sa blagodarnošću tešku bolest srca. Tako je vreme prolazilo sve do njegovog poslednjeg putovanja. Pokloničko putovanje do ostrva Egina na jugu Grčke, radi poklonjenja Sv. Nektariju Eginskom. Na pola puta ka Egini, kratko predahnuvši na jednom ostrvu, prestavi se Sreten. Mesec avgust, prosečna temperatura 36 stepeni. Trajekt normalno, mora da nastavi svoju plovidbu ka Egini.

Telo Sretenovo ostalo je na toj vrućini da čeka drugi trajekt da ga prijatelji prenesu i vrate do Beograda. Na kraju tog dana pristigli su do jednog manastira na severu Grčke i morali su ostati dva dana dok ne pristignu kola koja bi tranportovala telo nazad do kuće. Monasi su ih kako i treba primili na konačište dok ne stigne pogrebno vozilo. Svim prisutnim koji su imali mogućnost da vide telo Sretenovo, a dva dana je prošlo od kako se upokojio, nije bilo jasno da telo njegovo ne zaudara. Nakon dolaska pogrebnih kola i njihovog odlaska, na putovanju koje je trajalo ceo dan i noć, takodje po ogromnoj vrućini, telo je ostalo nepromenjeno. Trećeg dana na sahrani kovčeg je bio otvoren a hadžije su ga na ramenima nosile od kapele do grobnog mesta, po užarenom suncu. Svi prisutni su, po kazivanju te priče i sami mogli da se osvedoče o netruležnosti Sretenovog tela. E za takve se može sa sigurnošću reći, da je pravednik Božiji.

Priča druga

Tridesetogodišnja Jelena i njen nešto mladji brat žive sa teško bolesnom majkom. Rak. U poslednjih nekoliko godina, iskreno iz srca, obratile su se veri pravoslavnoj, Presvetoj Bogorodici i Gospodu Isusu Hristu. Podnosile su stoički sve teškoće koje su mogle proisteći iz tako teškog stanja. U toj velikoj borbi, uz povremene uspone i padove, po promislu Božijem približi se kraj njenog života. Po Jeleniim rečima, toga dana, primetili su da joj je veoma, veoma teško. Pozvali su prijatelja monaha iz manastira Ostrog, opisavši stanje u kojoj se majka nalazi, uz velike bolove, nisu znali kako da joj pomognu. Bili su uplašeni da joj je došao kraj. Monah, saslušavši ih i uz molitvu reče da odmah pozovu sveštenika da se majka ispovedi i pričesti, za svaki slučaj. Tako su i uradili. Pristigavši, prota ih zamoli da ih ostave nasamo. Tako su i učinili.

Nakon dva sata razgovora izašao je iz sobe, smiren i toplim rečima utehe, oprostio se sa njima. Poslednjih dana njihova majka trpela je veoma teške bolove u stomaku. Primala je morfijum. Opaka bolest lice njeno učinilo je tamnim. Sada medjutim kada se ispovedila a potom i pričestila, nestali su svi bolovi i ona je po njihovim rečima, izgledala potpuno drugačija. Na licu nije više bilo nikakve grimase i bola. Lik joj je dobio onu zdravu boju. Osmeh se vratio na to izmučeno lice. Proveli su dva sata u predivnoj komunikaciji, naravno više duhovnoj nego li verbalnoj. Jelena to nikada neće zaboraviti. Sede sa umirućom majkom od metastazirajućeg raka a oni osećaju neku radost, milinu, toplinu u srcima. Ali takav osećaj teško se može rečima opisati. I u jednom času majka je predala dušu svoju Gospodu. Samo dan nakon tog, Jelena i ja čuli smo se telefonom a u njenom glasu nikako nisam mogao predpostaviti da im se majka upokojila. Opisujući mi to njihovo iskustvo i sam sam se osetio deo istog. Osećao sam radost da se duša te žene, nakon dužeg vremena čišćenja, zasigurno preselila u život večni. Umreti sa osmehom na licu, zaista je privilegija, najspremnijih.

Priča treća

Neko selo u zapadnoj Srbiji. Stari domaćin, kraće vreme bolestan, leži nepokretan. Žena i sinovi pomažu koliko mogu. Jednog dana, već uobičajena atmosfera u domu. U jednom času otvoriše se vrata spavaće sobe i na zaprepašćenje domaćice, pojavi se skoro nepokretni Jovan. Ciknu žena i povika: „Jovane, pa kako si ustao?“

Medjutim Jovan potpuno smiren reče ženi: „Hajde Maro daj mi da jedem, gladan sam. I dalje u čudu, Mara ne veruje svojim očima. Dodjoše deca ali ni oni nemogaše da se načude. Pri kraju ručka Jovan zapovedi Mari da ode po protu i da ga dovede sa željom da se ispovedi. Mara odgovaraše Jovana, šta ti je pa još nije vreme za to, i tome slično. No Jovan ponovi to još jednom, pomalo ljutito. Priklonivši se njegovoj želji, otide po protu.

Dodjoše, te prota okadi kuću. Nakon kraće izgovorene molitve, prota otide u Jovanovu sobu. Ostadoše oko sat vremena zajedno. Jovan je predosetio da mu se približila končina njegova i znajući dobro šta mu sada jedino može pomoći, dugo se ispovedao, jer beše prošlo mnogo vremena od poslednje ispovesti. Po završetku prota pričesti raba Božijeg, i u najvećoj ljubavi oni se rastadoše. Tog dana Jovan je osećao blaženstvo u duši svojoj. Bio je potpuno spokojan i miran. Svi su to osećali pored njega. Predveče Jovan se preseli u život večni.

Priča četvrta

…S tim u vezi pričao mi je bivši bibliotekar našeg Bogoslovskog fakulteta u Beogradu, inače Rus, pokojni Djordje (Georgije) Sviščov, a o svom iskustvu susreta sa licem smrti. Za vreme rata on je bio zarobljenik u zloglasnom logoru smrti u Dahau. Pri kraju rata bilo je sasvim izvesno da će njegova baraka biti postepeno „likvidirana“. Ubijanje je već bilo počelo i svi ljudi u baraci nalazili su se u neposrednoj blizini smrti i gledali su joj , kako se kaže u lice. Tada su se nesrećni žitelji barake izmenili. Pred licem smrti, kako reče pokojni čika Djordje, ljudi pokazivahu svoje pravo lice. Više niko nije mogao jedan drugoga obmanjivati: lice je svojim izgledom odavalo stanje duha svakoga pojedinca. Svaka maska je spala sa svakog lica. Tada se videlo kako je ko doživljavao i provodio život. Neposredna neminovnost smrti menjala je ljude i pokazivalo pravo lice.

Karakterističan primer Hrišćanina pred licem smrti jeste i poznati Srbin iz Hercegovine, starac Vukašin iz sela Klepaca kod Čapljine, ubijen u Jasenovcu 1941. Sve vreme pred smrt, dok su ustaše klale druge, Vukašinovo svetlo staračko lice, sa dugom sedom bradom bilo je mirno i neizmenjeno. I upravo je nepomućen mir njegova lica izbezumljivao zverski razdražene koljače. Ali dok je njihov neljudski bes rastao, njegovo lice i njegove oči ostajahu spokojne. Tražili su su od njega da vikne: „Živeo poglavnik!“ – inače će mu odsecati deo po deo lica i tela, nos, uši, oči, ruke i tako redom…

I dok je krvavi ubilački nož sevao, izvršavajući pretnju, starac Vukašin gubio deo po deo svoga lica, njegovo spokojstvo i njegov glas ostajali su isti. Na svaki udarac svojih dželata, umesto traženog klicanja Paveliću, odgovarao je jednim istim rečima: „Samo ti dijete, radi svoj posao!“ Lice mu je sve vreme zračilo nebeskim mirom…

Zato se prosti, ali iskreno pobožni ljudi i ne boje smrti. Deo teksta Ep. A. Jevtića „Čovek je stvoren za život a ne za smrt“ iz časopisa „Crkveni život“ (02.2002)

Vukašin Mandrapa je starac koga su ubile ustaše u Jasenovcu 1943. godine.

Ustaše su Vukašina dovele u Jasenovac tokom Drugog svjetskog rata. Nakon nekoliko dana mučenja, ustaša pred koga su ga doveli mu je ponudio život ako usklikne: „Živio Ante Pavelić“, na šta mu je Vukašin mirno odgovorio: „Samo ti, sinko, radi svoj posao“.

Za kaznu, ustaša mu je odrezao uho, i ponovio zahtjev, ali Vukašin je opet odgovorio: „Samo ti, sinko, radi svoj posao“. Ustaša mu je odrezao i drugo uho, potom nos i unakazio lice svaki put sa istim zahtjevom, ali Vukašin je uvek ponavljao: „Samo ti, sinko, radi svoj posao“.

U žitiju Svetog mučenika Vukašina spominje se da je ustaša koji ga je ubio ubrzo zatim poludeo.

Na redovnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve 1998. godine, Vukašin je, kao ispovednik, unet u Imenoslov Srpske pravoslavne crkve.

 

Priča peta

Desanka beše zaista iz sveg srca iskrena i požrtvovana žena, majka i vernik. Rodom iz Bosne, cela porodica tradicionalno u veri, otac, majka, sin i ćerka. Nažalost jedan tragičan trenutak promenio je njihov životni tok. Najmladji član, sin 17 godina, tragično gubi život u saobraćajnoj nesreći. Od tog nemilog dogadjaja oni su još čvršće u veri, pravoslavnoj. Desanka zajedno sa porodicom odlazi u Beč u vreme tragičnih dešavanja na tlu bivše Jugoslavije. Nastavljaju još usrdnije porodično odlaziti u srpsku crkvu na bogosluženja. Imali su tu blagodat da su za paroha imali jednog iskrenog, smirenog i dobrog protu. Nakon nekoliko godina Desanka i Gojko se vraćaju u otadžbinu. Njih dvoje nastavljaju prilježno da žive liturgijskim, molitvenim životom. Iako su oboje u ozbiljnim godinama (preko 70 god.) i prilično narušenog zdravlja, oni blagodare Gospodu i ne ropću.

Veoma retko se dešavalo da oni nisu u crkvi na nedeljnim liturgijijama. No ove nedelje njih nismo videli. Pomislio sam ili su u drugoj crkvi ili u nekom manastiru. Medjutim istinu saznajemo u momentu kada se iznose časni darovi i dok sveštenik držeći putir u rukama izgovara molitvu Gospodu. Nabrajajući sve po redu medju živima, na kraju kaza: „Da pomjanet Gospod Bog u Carstvu Svome sluškinju Božiju Desanku“, shvatio sam da se to odnosi na nju. Pogledavši unaokolo ne bi li ulovio nečiji pogled potvrde ili negacije, suze su same pronašle svoj put i time mi potvrdile istinitost moje zebnje. Potpunu potvrdu dobio sam nekoliko minuta kasnije videvši moju ženu kako briznu u plač.

Sutra dan sam saznao kako se draga i dobra Desanka prestavila Gospodu. Dan ranije u subotu, kao i obično, učestvujući na Svetoj liturgiji u crkvi Pokrova Presvete Bogorodice, ispovedila se i pričestila, kako je to i redovno činila. Na večernjoj službi ponovo je bila u istoj crkvi, dok se njen muž opredelio za crkvu Svetog Marka. Po dolasku kući sve je proteklo uobičajeno. Nakon večere osetivši umor Gojko je otišao u sobu da se malo odmori. Probudivši se nešto kasnije, odlazi do sobe gde se ona svako veče molila i čitala Jevandjelje. Primetivši da je dosta kasno i da je upaljeno svetlo začudjen prilazi da vidi zašto nije još legla. Ugledao je svoju dragu Desanku kako sedi u fotelji sa Jevandjeljem u rukama i spava večnim snom. Eto kako pravedni umiru i odlaze Gospodu. A Gospod nam je rekao: „U čemu vas zateknem u tome ću vam i suditi„.

Dodajmo i to, kada se radi o onima koji žive liturgijskim životom, da na svakoj liturgiji mi od Gospoda u molitvi tražimo:

„Hrišćanski kraj života našega bezbolan, nepostidan, miran i dobar odgovor da damo na strašnome sudu Hristovome, molimo. Podaj Gospode“.

Dva dana kasnije na opelu primetih petoricu sveštenika, jednog djakona i četvoricu pojaca. Svi su pevali dušom, kao slavuji. Tako smo se kako i dolikuje svakom iskrenom pravoslavnom hrišćanu pomolili za pokoj diše naše sestre u Hristu i oprostili se od njenog tela. Neka joj je vječnaja pamjat. Amin.

I na kraju, još jedan primer, koji se dogodio jednom iskrenom verniku. Beograd, 2003. god. tročlana porodica: sin, žena i muž. Svo troje redovno odlaze na nedeljne i praznične liturgije. Muž bolestan od jedne neizlečive bolesti. Ali uz veru sa blagodarnošću trpi i veoma je dobro podnosi, ne ropčući. Jedne noći nakon uobičajne molitve pred spavanje, kao i obično lako je zaspao. No, usred noći probudi ga neki čudan osećaj. Osetio je nešto da mu smeta da ga steže. Pokušao je da se pomeranjem i prevrtanjem oslobodi tog nepoznatog bola u desnoj polovini grudnog koša koji se širio i na ruku. Bol je bio prilično snažan. Nešto kao da ga je pritiskalo, kao mengele. Trajalo je to oko deset minuta i ništa što je činio, nebi li odagnao bol, nije mu uspevalo. Tada se već zabrinuo. Pomislio je da probudi ženu ali računajući kakva je, vrlo brižna i često prekomerno, ne čini to. U dva maha kreće u mislima po telefon da bi pozvao hitnu pomoć, makar da ih upita kakav je to simptom. Iz priča je čuo da je to znak srčanog napada. Ali on nikada nije imao nikakve probleme sa srcem. Njegov problem je u sklopu centralnog nervnog sistema. Nakon dva neuspela pokušaja da telefonira, čekajući ne bi li sama bol prestalala, razmišljao je šta ako se to zaista i dogodi. Svakako da je prvo pomislio o sinu, zatim o ženi. Ali, kako kaže, po treći put kada je ustao i krenuo po telefon, ponovo vrativši se u krevet, reče sam sebi: „Neverniče, i ti kažeš za sebe da imaš vere? Neverniče! Gde ti je molitva“

Ostavivši svaku dilemu, krenuo je na molitvu:

„Gospode Ti znaš sve i svaku moju pomisao i želiš svakome dobro. Pomiluj me i učini sa mnom po Tvojoj volji. Molim Te samo, ako je Tvoja volja da umrem, oprosti mi sve grehe koje sam počinio svesno i nesvesno i sačuvaj sina i ženu moju i brini o njima. Znam da ćeš to uraditi i da te ne molim. Neka svagda bude volja Tvoja. Amin.

Moleći se tako oko deset minuta bol je potpuno isčezla. Brzo se vratio snu.

Ovo su neke od priča koje pored nekih pouka i tema za razmišljanje, daju jednu duhovnu dimenziju o životu i smrti.

Uskoro slede i druge pravoslavne priče – primeri iz života.

Zoran Lazarević