Radna soba Dobrice Ćosića

 

Srpski velikani …

U RADNOJ SOBI DOBRICE ĆOSIĆA

Žalio je što u ovoj maloj radnoj sobi nije mogla da stane velika slika Miće Popovića „Jevrem”, na kojoj je seljak koji čuči uz neki beogradski zid s „Politikom” u džepu, koja mu je nekad pravila društvo na zidu kuće u Grockoj dok je pisao „Vreme smrti”…

 

Prvu pravu radnu sobu, moj otac Dobrica Ćosić, imao je u Birčaninovoj ulici: otac u radnoj sobi za velikim pisaćim stolom, nagnut nad rukopisom, s prstima leve ruke zamršenim u razbarušenoj živoj i gustoj kosi, jedna je od prvih životnih slika koju je njegova kćer dr Ana Ćosić Vukić, istoričarka književnosti, zauvek urezala u svojim sećanjima.

Dobrica Ćosić, pisac i esejist, jedna od najznačajnijih ličnosti srpske književnosti i istorije 20. veka, živeo je u Beogradu od jeseni 1944. do smrti u proleća 2014. na više adresa – u Kralja Milutina, Birčaninovoj, Palmotićevoj, Branka Ðonovića (sadašnja Miloša Savčića). Poslednja radna soba Dobrice Ćosića, nalazila se u stanu, na Paliluli, u maloj ulici, u Ulici doktora Dragoslava Popovića gde je, posle smrti supruge Božice i preseljenja iz porodične kuće na Topčiderskom brdu, živeo s kćeri  Anom.

Raspored, sličan, nameštaj, isti…

Mada je nekoliko puta menjala adrese, Dobričina radna soba je uvek imala sličan raspored i isti nameštaj: neuobičajeno velik radan sto, polica za knjige, od braon drveta i dve identične tapacirane fotelje. Zahvaljujući ljubaznosti dr Ane Ćosić Vukić, bili smo u prilici da boravimo u Dobričinoj poslednjoj radnoj sobi u kojoj je završio svoje testamentarne radove i da se uverimo da je i dalje sve na svom mestu kao da se čeka da se Dobrica vrati iz duge noćne šetnje i nastavi sa svojom misijom.

– U stanovima u kojima smo živeli, mom ocu je više od sveg drugog bila važna tišina. Bez nje, kao ni bez hartije i penkala, nije mogao da piše. I u ovoj njegovoj radnoj sobi u kojoj je poslednje noći života, do tri sata ujutru,  redigovao svoju poslednju knjigu, bila mu je važna odvojenost od drugih soba u kojima je i njegov, da tako kažem, „neradan” život. Mirenje s betonom, okovanim prostorom palilulskih ulica, nadoknađivao je svakodnevnim, najčešće noćnim, šetnjama Dunavskim kejom, priča za „Politiku” dr Ana Ćosić Vukić.

Neumoran šetač…

Čuvene šetnje Dobrice Ćosića, trajale su, gotovo, do njegovog poslednjeg dana. Koračanje je za njega bilo isto što i pisanje, a kad su mu se koraci skratili, kad je osetio skori kraj, žurio je da završi knjigu. I te poslednje noći, završio je redakciju, zaspao u svojoj radnoj sobi – i nije se probudio…

– U toj sobi, Dobrica je i pisao i spavao jer je voleo da promišlja duboko u ponoć. Često i po čitavu noć. Zbog tog i nije bio ranoranilac. Radna soba je bila njegova lična čitaonica u kojoj je čitao, najčešće u popodnevnim satima.  Bio je savestan čitalac knjiga svojih prijatelja iz svih oblasti nauke i umetnosti. Poslednjih godina sam mu i ja predlagala „lektiru”. Delio je moje oduševljenje američkim piscem Džonom Fanteom i njegovom čuvenom knjigom „Upitaj prah”, dopadali su mu se romani Bernharda Šlinka, Haleda Hoseinija, Irvina Jaloma, Žozea Saramaga, Alesandra Barika, Umberta Eka… seća se Ana Ćosić Vukić i dodaje:

– Radovao se svakoj knjizi svog velikog prijatelja i jednog od najboljih književnih kritičara na ovim prostorima, Igora Mandića. Pratio je savremenu srpsku književnost i od početka njenog formiranja bio zainteresovan za knjige pisaca grupe „Proza na putu”: Kecmanovića, Stojiljkovića, Malovića, Krstića i Vladušića. Knjige koje je najčešće čitao, bili su Montenjevi eseji, vraćao se Malrou i Kamiju, a u poslednjoj godini života, ponovo je iščitao Seneku i Tacita.

U Dobričinoj sobi su svi njegovi lični predmeti, uspomene, tragovi-slike njegovog života: velika ulja na platnu slikara i prijatelja Bate Mihajlovića i Petra Omčikusa. Slika Miodraga Protića u tamnim, a toplim tonovima, na kojoj su naslikane dve lampe, imala je za njega poseban značaj jer je isijavala zajedničko osećanje usamljenosti i tuge za Božicom i Lalom (supruga M. B. Protića), životnim ljubavima koje su otišle pre njih. Žalio je što u ovoj maloj radnoj sobi nije mogla da stane velika slika Miće Popovića „Jevrem”, na kojoj je seljak koji čuči uz neki beogradski zid s „Politikom” u džepu, koja mu je nekada pravila društvo na zidu kuće u Grockoj dok je pisao „Vreme smrti”.

Na policama ispred knjiga su fotografije: Dobrica kao dečak u zagrljaju s majkom Milkom, otac Žika u vojničkoj uniformi, devojčica Krista Ðorđević – Gospođa, Božica mlada, Božica i on nasmejani, Dobrica i Ana, Ana sa svojom decom, Milenom i Nikolom. Činija puna oblutaka koje je Dobrica donosio s plaža na Svetoj Gori, figurica s  čuvenog putovanja po Africi s Titom, skulptura i crteži Ernesta Neizvesnog, tragovi jednog neobičnog, romanesknog srpsko–ruskog drugovanja.

Na polici je muzički uređaj i desetine kaseta i ce-deova svih Betovenovih i Mocartovih dela u raznim izvođenjima.

Više se divio muzici Betovena i Mocarta nego književnosti…

– Slušao ih je i dok je pisao, i kad je ćutao sedeći u fotelji nasuprot pisaćeg stola. Njihovoj muzici se divio više nego književnim delima – priča sa setom Ana Ćosić Vukić.

U fiokama Dobričinog radnog stola, otkriva njegova kćer, i dalje stoje njegove naočari, telefonski imenici, plave sveščice koje mu je poklanjao Vladimir Dimitrijević, njegov prijatelj i velik izdavač srpske i slovenske književnosti na francuskom jeziku, prevodilac svih njegovih romana, zaslužan za najbolju recepciju i najpozitivniju kritiku Dobričinih romana u Francuskoj što je kod nas ostalo potpuno neprimećeno.

Tu je i star ručni sat i fascikla u kojoj je čuvao „Poslednju molbu mojoj Ani” koju je započeo 2004. i dopisivao je čitavu sledeću deceniju prepuštajući upravo svojoj kćeri  odluku o sudbini dovršenih i nedovršenih rukopisa, kao i njegove celokupne arhive.

– Pored knjiga koje je spremio za štampanje posle smrti, zajednička odluka je bila da, pre sveg, obnovimo izdanja njegovih romana jer se pojavilo interesovanje novih generacija čitalaca. Započeta je saradnja s gospodinom Dejanom Papićem i „Lagunom”, ali se dogodilo da na promociji „Vremena smrti” održanoj u SKC-u pisac nije prisustvovao. Bila je to prava promocija, a ne komemoracija, s čim bi i on, sigurna sam, bio saglasan. Uspešna saradnja s „Lagunom” se nastavila i ovih dana, pred novogodišnje i božićne praznike, izaći će novo izdanje „Korena”. U planu je da u skorije vreme izađe i reizdanja „Deobe” i „Bajke”, kao i svih Dobričinih romana – kaže Ana Ćosić Vukić otkrivajući planove u vezi sa Dobričinom bogatom zaostavštinom.

– Moj otac je ostavio nekoliko završenih knjiga. Jedna od njih „U tuđem veku II” (2004–2010), bila mu je važna jer je  njom zaokružio projekt „Lične istorije mog doba” koju čini osam knjiga obuhvatajući šest decenija njegovih dnevničkih zapisa (1951–2010). Nju sam objavila juna ove godine u „Laguni”. Ostale su i dve knjige razgovora sa mnom o njegovim romanima i temama u vezi s  psihologijom stvaralaštva pod radnim naslovom „Život za roman”. Testamentarno mi je predložio da objavim i knjigu pisama i zabeleženih susreta s blaženopočivšim patrijarhom Pavlom. S Predragom Markovićem, poznatim istoričarem i bratom od strica, takođe po želji mog oca, priređujem knjigu u kojoj ćemo sabrati najvažnije tekstove o „srpskim pitanjima” nastale u ovom veku: u širem značenju, političku esejistiku i najvažnije intervjue u kojima je, kako je sam rekao, „gledao dvadeseti vek s njegovih ruševina”. I da vam ne otkrivam sve. Poslednji roman koji je ostavio, a o kom se, već, mnogo priča i za koji postoji veliko interesovanje i izdavača i čitalaca, sačekaće svoje vreme posle knjiga koje mu prethode – kaže naša sagovornica.

Napisala: Borka G. Trebješanin

Izvor: politika.rs

Priredio: Velibor Mihić

oOOo