O BLAŽENSTVU PRED VEČNOŠĆU
Kako se roditeljski gresi brišu na deci kada se obavi Sveta Tajna Krštenja
Verujem da nema čoveka na kugli zemaljskoj a da nije makar jednom u životu pomislio kako li će izgledati čas u kome se njegov ovozemaljski život završava. Ili kako bismo poželili da umremo. Odgovora ima veoma mnogo. Ali jedan od čestih, verovatno bio bi, da umrem u krevetu dok spavam. U jednoj knjizi je zapisano, da od onog momenta kada smo rodjeni, već smo upisani u knjigu mrtvih. I zaista, dobro znamo, na žalost, ima dece koja se nakon rodjenja, ubrzo, upokoje. No, i to je sastavni deo života, nas grešnika. Deca stradaju isključivo radi naših sagrešenja.
Po svemu sudeći, veoma, veoma mali broj ljudi, uspeva da takve i slične tragedije, sagledava na pravi, istinit način. Polazeći od mnoštvo sagrešenja naših, gledajući isključivo očinjim vidom, teško da možemo proniknuti u suštinu, kako našeg, tako ni tudjeg života. Uvreženo je mišljenje kako su deca, posebno tek rodjena, bezgrešna. Ona jesu u odnosu na nas, ali mi nismo. Psalmopevac David zapisuje:“U gresima sam začet i u grehu me mati rodila“.
Ne treba zaboraviti šta je zapisano u Starom zavetu, da gresi roditeljski, dosežu do četvrtog kolena. Lek za tu naslednu „bolest“ je u Novom zavetu – Sveta tajna krštenja. Ogroman broj ljudi, medju kojima najveći broj čine nekršteni, a na žalost ima izvestan broj i medju krštenim, ne razumeju silu ni dejstvo, Svete Tajne Krštenja. U Nikejskom simbolu vere, „Vjeruju“, koju hrišćani izgovaraju pre svega na samom krštenju, a kasnije u svojim molitvama i na svakoj Sv. liturgiji kaže se:“ Ispovedam jedno krštenje za oproštenje grehova…“
Tog trenutka svi naši gresi, ma kad primili krštenje, oprošteni su! To je naše drugo rodjenje. Dakle, nepokajani, neispovedani gresi, prenose se sa nas na decu našu, jer gresi su zapisani u krvi našoj. A krv nije voda. Jedna reč sve češće se čuje: gen, genetika, genetska nasledna bolest.
No, vidimo da je to isto. Lutanja i nemoć mnogih lekara da pomognu, često se i završava na pokušajima. Oni tu blagodat imaju delimično. Dato im je da leče telo a nekima od njih i dušu. Ali dobro znamo da se duša ne leči hemijskim sredstvima, lekovima. Lekar koji nije kršten i koji ne veruje u Tvorca, Svetu Trojicu, ne može, suštinski i dubinski pomoći nikom. Lekar leči a Bog isceljuje. Duša nije organ od krvi i mesa. Možemo li zamisliti čoveka bez ljubavi, mada ih ima kojima ona po prilično nedostaje, po najviše, prema bližnjim svojim. Ili ljubav koja je pogrešno usmerena. Umesto prema Jednom i mnogima, prema mnogočemu. Imali ikoga bez misli i pomisli? Možemo li uhvatiti radost, sreću, tugu, bes, maštu… Sve to i mnogo više su stanja naše duše. Ta stanja bila su od postanka i trajaće sve do kraja veka. Čovek se svagda raduje, voli, smeje, pati, tuguje, mrzi, plače… Jednostavno, oseća, ali ne sa pet datih nam čula, već dušom.
Moramo, ako želimo nekuda krenuti, krenuti od samog početka. Jer šta je put? Put je razdaljina od jednog mesta do drugog. Takav je i život naš. Jedan put od tačke A do tačke B. Za neke kratak, za neke srednji a nekima je dat dug život. Ma koliko kratak ili dug život, za ljude na ovom malom, u kosmosu i neprimetnom Svetu, isti taj život u večnosti je kao jedan sat u našim „dugim“ životima. Koliko puta su čuje žalopojka vremešnih ljudi, kako život prolete i kako je nešto što nam se desilo, eto kao da je juče bilo.
Provodeći život u nastojanjima i trci za kratkotrajnjim, prolaznim zemaljskim zadovoljstvima, zaboravljamo na one trajne, neprolazne vrednosti. Te vrednosti zadobijaju se samo vrlinskim-opitnim životom. Odbacivanjem starog i mnogogrešnog života i pokajanjem, Gospod Bog nam daje iznova novu šansu da se kroz trud, odricanja, post, molitvu, čineći dobro drugima, približimo makar i malo onima koji se zovu sveti ugodnici božiji. Sveštenomučenik Kozma Etolski kaže: „Čak, ako bi ti oprostili svi duhovnici, patrijarsi, arhijereji i čitav svet, tebi nikada neće biti oprošteno ako ne pokažeš pokajanje na delu“.
Kao što smo već rekli, pokajanje je nemoguće bez blagodati Božije. Čovek, nalazeći se u tami greha i ne shvatajući koliko je predivan život u Bogu, ne može osetiti razliku izmedju grehovnog života i svetog života u Crkvi. Tek kada blagodat Božija poseje u njegovom srcu seme Božanske ljubavi, on može sagledati svoje grehovno siromaštvo. Kada sunčani zrak prodre u tamnu sobu on sve obasja. Tako nam i blagodat Božija otkriva pustoš naših duša, obnanjuje naše strasti, naše grehe. Zbog toga su Sveti tako usrdno molili Boga: „Daruj mi potpuno pokajanje“. Istinsko pokajanje je bezbedan put koji vodi u Carstvo Božije, (preuzeto iz jedne knjige ć.
O životima Svetih napisani su tomovi i tomovi knjiga. I kada je o njima reč, za nas Srbe, najbonje je čitati dela prof. dr. Ave Justina Popovića:“ Žitija Svetih“ u 12. tomova, za svaki mesec, po 500 stranica u proseku. Ko voli neka izvoli, neka se uveri..
Moramo se zapitati da li i medju nama tzv. običnim smrtnicima žive sveti ljudi. Svakako da ih ima. Kako ih možemo prepoznati i čime se to može utvrditi? Ovo prvo, mnogo je teže od drugog. Pokušajmo se setiti, ima li u našem užem ili širem okruženju osobe bilo kog pola koje poseduju mnoštvo vrlina, nasuprot mnogim manama-gresima. Da bi nam bilo lakše, hajde da ih poredjamo, jedne nasuprot drugima:
HRIŠĆANSKE VRLINE
1. Smernost
2. Darežljiost
3. Čistota moralna-celomudrenost
4. Čovekoljublje-milosrdje
5. Uzdržlljivost
6. Krotost-trpeljivost
7. Revnost u veri i molitvi
nasuprot VRLINI stoji GREH:
Glavni smrtni GRESI
1. Gordost
2. Srebroljublje
3. Razvrat-nečistota-blud
4. Zavist
5. Neumerenost u jelu i piću-lakomstvo, pijanstvo
6. Gnev
7. Očajanje u lenjosti i nemarnosti u svom večnom spasenju.
I ako smo uspeli da takve medju nama pronadjemo ili prepoznamo, to su oni. I gotovo uvek oni su skoro neprimetni. Ali na koji način možemo zasigurno tvrditi da li su zaista sveti? Ko nije imao prilike, nemao nikada da Bog da, da gleda telo čoveka koji je umro pre samo nekoliko dana. To patolozi najbolje znaju. Ili ljudi koji su silom prilika bili na prostorima zahvaćeni ratnim dejstvima. Telo već posle dva dana ili ranije, ako je leto, počne truliti, nesnosan smrad se širi iz njega. Najbliže poredjenje, a to smo manje više, svi osetili, kada se crkotina neke mačke nalazi u kontejneru. To je nesnosan smrad. Sve organsko sklono je trulenju i raspadanju. No po milosti Božijoj a usled svega navedenog, svetim ljudima Bog podari netruležno telo! Ko to nije doživeo ili osetio ima za to prilike ovde u Srbiji i u celom pravoslavnom svetu.
Kod nekih je sve to i uvećano, prema stepenu svetosti. Ponekad, u momentima kada duša Svetog napušta telo iz tela im se širi blagouhanije (veoma lep, prijatan, do tada nepoznat mirisć. Na moštima, to blagouhanije se neprestalno oseća i traje vekovima.
Tu blagodat možete osetiti u manastirima gde se nalaze Svete mošti: Manastir Hopovo (Sv. Teodor Tiron, mošti iz 302 god. rimski vojnik koji je postradao Hrista radi, manastir Ravanica – Sveti velikomučenik srpski Knez Lazarć, manastir Lelić – Sveti vladika Nikolaj Velimirović, manastir Svetog Arhangela Mihajla (miholjska prevlaka kod Tivta, u kome se nalaze delovi moštiju 77 mučenički postradalih monaha…
Zoran Lazarević