Slaviša Radivojević iz Švajcarske uspeo da povrati kuću u Prizrenu

 

POVRATNIK NA KOSOVO

Slaviša Radivojević, Prizrenac iz Švajcarske uspeo da povrati od uzurpatora kuću u Prizrenu

 

Živim u Luganu, pamet mi je na Kosovu

Trideset godina života i rada u Švajcarskoj a ni nestabilne političke prilike na Kosovu i Metohiji nisu uticale na uspešnog fizioterapeuta Slavišu Radivojevića da prestane sa razmišljanjem o povratku u Prizren ili bar u Sredačku župu na pradedovskoj zemlji. Radivojević je prošlog leta sa sinovima povratio i obnovi kuću u centru Prizrena i nastavio sa ulaganjima na imanju u Sredskoj.

Srbin iz dijaspore, tačnije Prizrenac, fizioterapeut Slaviša Radivojević, koji u Luganu u Švajcarskoj živi sa porodicom i radi trideset godina, prošle godine je uspeo da povrati očevinu iz ruku uzurpatora, turske porodice Vehbije Zajmija, kuću u centru Prizrena. Sada već i papirološki svoju kuću od oko 500 kvadrata u ulici Narodnog oslobođenja u centru Prizrena obnovio je i pretvorio u prelepu trospratnicu sa svim uslovima za život i obavljanje nekog posla, u ovom slučaju mogla bi to da bude fizioterapeutska praksa. Slaviša Radivojević je za „Jedinstvo“ ispričao kako je tekao njegov put posle školovanja u Prizrenu, prvog zaposlenja u Domu zdravlja na Zvezdari u Beogradu a potom i odlazak na rad u Švajcarskoj… Pa zatim šta se dešavalo sa roditeljima i kućom u Prizrenu za vreme rata 1999… I tako redom sve do preuzimanja kuće u svoje ruke, njene obnove, i gradnje objekata na pradedovskom imanju u Sredskoj, na kojem se nalazi i porodična crkvica koju je Slaviša zaštitio od sigurnog propadanja usled vlage koja se pojavila pre tri godine. Za sve je izuzetno zahvalan prijateljima: Srbima, Albancima, Turcima, muslimanima koji su mu pomagali ali ništa manje i organima sudstva i policije u rodnom Prizrenu, gradu na Bistrici koji su, kako kaže, postupili veoma korektno.

Briga o poreklu, porodici i imovini

Slaviša Radivojević je talentovan dijagnostičar i uspešan fizioterapeut koji radi po 12 sati dnevno. U Beogradu je završio Višu medicinsku školu. U Luganu drži fizioterapiju gde je sagradio kuću u kojoj živi sa suprugom Suzanom, sinovima Lazarom, Dušanom i Milošem i majkom Perunikom. Ima i ćerku Milicu iz prvog braka koja živi sa svojom majkom. Otac kojeg je takođe uzeo kod sebe 1999. godine je u međuvremenu posle pet godina života u Luganu preminuo. Slaviša ima sve da život nastavi u Švajcarskoj. Ali ljubav prema zavičaju i pradedovskom ognjištu je toliko jaka da nam na pitanje da li bi stvarno došao da živi i radi u Prizrenu bez razmišljanja odgovara: „Ja živim u Luganu u Švajcarskoj ali mi je pamet na Kosovu“. Utisak je da ga ideja o povratku u zavičaj nikada nije napuštala iako je rodni grad napustio još kao mladić, odmah po završetku Medicinske škole kada se zaposlio u Domu zdravlja na Zvezdari gde je radio nekoliko godina. U kuću koja se vodila na oca godinama je ulagao velike sume novca i do 1998. godine opremio je jedan spart sa skupom opremom za fizioterapiju što potvrđuje činjenicu da je imao veliku želju da se vrati. Ali, rat na Kosovu i Metohiji ga je neumitno zaustavio. O svom životnom putu Slaviša ovako priča:

– U Domu zdravlja na Zvezdari gde sam počeo sa radom dolazila je jedna starija gospođa Nadežda Berić koju smo lečili i koja mi je pomogla da odem u Švajcarsku na rad. U stvari bilo je ovako. Ja sam voleo da sviram harmoniku pa sam želeo da kupim taj instrument. Pokojni teča mi je pozajmio 2500 maraka, a gospođa Berić 2000 maraka. Novac sam planirao da im vratim radeći i svirajući u Beogradu, ali kako to nije bilo dovoljno jednog dana sam odlučio da vratim gospođi Berić harmoniku rekavši joj da sam odlučio da sa roditeljima odem u Libiju na rad jer su tada medicinski radnici sa Kosova i Metohije odlazili na dve godine u tu zemlju. Dao sam joj harmoniku a ona je znajući moju pređašnju želju rekla – nećeš ti u Libiju, ti ćeš da ideš i Švajcarsku. Tamo je živela njena ćerka koju je odmah pozvala telefonom i ja sam imao sreće da za dva dana dobijem B-vizu koja se u Švajcarskoj daje na godinu dana i koja se po pravilu dobija tek posle više godina boravka u ovoj zemlji. Tako sam otišao u jednu švajcarsku bolnicu gde sam radio neko vreme. Kada sam se vratio u Beograd po radnu dozvolu, doktor Martinović mi je rekao da me radno mesto čeka ako ikada poželim da se vratim. Međutim, posle dve godine rada u toj švajcarskoj bolnici preuzima me dr Đorđo Jiri Kadzda, Čeh po poreklu kod koga sam proveo 12 godina živeći u njegovoj vili i radeći u njegovoj fizioterapeutskoj praksi. Tu sam upoznao preko 4 500 pacijenata koje sam tretirao tih dvanaest godina. U trenutku njegove bolesti doktor Kadzda mi je dozvolio da preuzmem i ime terapije i sve njegove pacijente i da otpočnem sa svojim privatnim radom. Veoma sam mu zahvalan i danas se čujemo telefonom. Za sve to vreme rada ja sam investirao u Sredačkoj župi gde imam nekoliko hektara zemlje pod zasadima šljiva, dunja, mušmula…Ti posedi su nasleđeni još od pradede…

Roditelje odveo u Švajcarsku 1999.

Ulagao sam i u očevu kuću u Prizrenu posebno kada su ocu zbog dijabetesa bile amputirane obe noge. Sagradio sam mu sprat da bi lakše mogao da cirkuliše kolicima i da bi mu život bio podnošljiviji, kaže Radivojević. Moja sestra Nada i zet Bane su me često opominjali videvši da su političke prilike nesigurne, ali ja se nisam mnogo obazirao na to… Ulagao sam u kuću sve do 1998. godine pa zatim stao i ponovo nastavljam, priča Slaviša. Kada je izbio rat oba Radivojevićeva roditelja bila su u kući u Prizrenu. Otac nepokretan u kolicima i starica majka koja je vodila brigu o ocu i kući. Sestra je sa suprugom morala da napusti Kosovo, a Slaviša je odlučio da preko Međunardonog Crvenog Krsta što bezbednije dovede roditelje kod sebe u Lugano. Ali to nije išlo lako.

– Majka je bila dobro sa svim komšijama, ali kada su mi javili da su prve komšije do naše kuće Jezda i Đurka Nešić zaklani to me je veoma uznemirilo i plašio sam se za život roditelja. Stigla mi je i vest: Sklanjaj roditelje! I pošto je to preko MKCK išlo sporo tražio smo druge načine. Tata je sa Turčinom Vehbijom Zajmijem napravio neku vrstu ugovora da ga on prebaci do Vrnjačke Banje a da Vehbija uđe sa porodicom i da stanuje bez novčane nadoknade da bi sačuvao kuću. Vehbija koji se inače bavio sumnjivim poslovima a to nismo ni znali, prebacio je kasnije moje roditelje koji su u Prizrenu bili do kraja avgusta 1999. za Vrnjačku Banju i uselio se sa porodicom u našu kuću ali je za godinu i po dana rasprodao sve ono čime sam ja kuću punio godinama i svu opremu za fizioterapiju koja se danas nalazi kod Safeta Penduka. Vehbijina porodica je napravila i velike troškove za struju od preko 5500 evra, ali to će oni morati da plate jer su im organi u Prizrenu tako naložili, priča Slaviša.

Dok su mu roditelji još bili u Prizrenu Slaviša se obratio Švajcarskoj Televiziji tražeći pomoć da sačuva roditelje i zahvalan je novinaru Tomasu Miljerini koji je lično iz Prištine otišao za Prizren obartio se nemačkom KFORU koji mu je dao dva vojnika sa kojima je on obišao Slavišinog oca i majku koji su ih čuvali sve do odlaska iz Prizrena. Slaviša se za pomoć obratio i tadašnjoj predsednici Švajcarske gospođi Rut Drajfuz koja je preko svog sekretara saznala istinu o njegovim roditeljima i pomogla mu da kao državljanin Švajcarske dobije B – vizu za oba roditelja da ih primi u kuću i socijalno osigura.

Voleo bi da motiviše povratnike

– Ja sam na Kosovo posle rata prvi put išao sa Zlatkom Mavrićem negde 2003. godine kada sam obišao imanje, kuću i porodičnu crkvicu u Sredskoj, i kuću u Prizrenu. Pretprošle i prošle godine sam sa sinovima bio dole jer i kod njih razvijam ljubav prema zavičaju. I oni se ne libe da idu jer sam ih od malena učio ko smo i odakle smo i pričao im našu istorijsku prošlost ne samo o Kosovu već o Srbiji u celini… Poznajem mnoge ljude koji bi sve dali da saznaju svoje poreklo a mi ga znamo i ja svoju ljubav porema zavičaju obilato prenosim na svoju decu, kaže Radivojević.

Imovina u Sredskoj nije dirana. Slaviša je na tom posedu obnovio pradedovsku kuću i porodičnu crkvicu i sagradio objekat od 50 kvadrata sa željom da se bar leti tu okuplja omladina koja bude dolazila, da ima mesto za roštilj, pranje sudova, za zabavu…

– Zašto bi smo spavali na Brezovici kada dolazimo u Prizren kada imamo svoje imanje, kategoričan je Slaviša.

Kuću u Prizrenu povratio je prošle godine tek posle smrti Vehbi Zajmija. Slaviša je platio porez na tu kuću za sve ove godine unazad, a oko dokumentacije radi prevoda na svoje ime pomogli su prijatelji i institucije HABITAT, policija i sud. Porodica Vehbije Zajmija je morala da se iseli mada je bilo pokušaja da produže da žive u njoj. Slaviša je svih ovih godina pozivao telefonom Vehbiju ali kada je on saznao da to Slaviša iz Lugana zove više se niko nije javljao na telefon. No, to im na kraju ipak nije pomoglo. Morali su da izađu.

– Veliku ljubav imam prema Prizrenu i Sredskoj i voleo bih da mogu da motivišem raseljene Srbe da pokušaju da se vrate. Zbog toga sam toliko i ulagao u sve ovo. Oko 150 000 evra sam do sada uložio u kuću. Prošlog leta sam je lepo obnovio. Kada smo gradili komšije Turci su nam preko zida slali sutlijaš da se počastimo… Eto tako je bilo, priča Slaviša ispunjen pritajenom nadom da ipak nije svemu kraj i da je privatna svojina neprikosnovena svuda u svetu te da će tako i na Kosovu biti.

 

Porodična crkvica u Sredskoj

Porodica Slaviše Radivojevića daljim poreklom potiče iz Skadra. Za vreme Turaka 1530. godine njegovi preci su na imanju u Sredskoj sagradili crkvicu. Kada je iz Carigrada stigla dozvola za izgradnju crkvice ona nije smela biti veća od visine i širine konjanika. Domišljati Radivojevići su se setili i iskopali prostor u dubini zemlje kako bi čovek mogao da uđe u crkvicu okadi je i obavi molitvu. Crkva je sačuvana do danas. Verovatno je jedan redak primer porodične bogomolje na Kosovu i Metohiji. Slaviša Radivojević je prošlog leta obnovio i uredio prostor oko crkve a samu crkvu sačuvao tako što je podigao betonske stubove, napravio novi krov i izvršio drenažu jer je bogomolju počela da podriva vlaga.

U crkvici porodice Radivojević nalaze se verodostojne freske a jedna je iz Dušanovog grada koja je za vreme rušenja Dušanovog grada skinuta i doneta ovde pa zalepljena na zidu. Za vreme pogroma 2004. godine ta freska je nestala zajedno sa kandilom a ostao je samo svećnjak. Slaviši je rečeno da je moguće da su ta freska i kandilo tada negde sklonjeni od očiju i ruku zločinaca da ne bi bili uništeni.

 

Slavica Đukić

Novinar Jedinstva