TRN U OKU I KOST U GRLU
Još malo o manastirima – Srpski manastiri na Kosovu na meti vandala
Loši ljudi i izvršioci zlih dela na Kosovu i Metohiji ne ostavljaju ni jedan značajan pravoslavni (praznični) datum a da ne počine neko zlo nad srpskim svetinjama na ovoj svetoj teritoriji. Na samom početku ove godine u noći između 10. i 11. januara obijena je, nova, lepa crkva Svetog Dimitrija u Sušici, opština Gračanica, koja je česta meta vandala. Crkva koja datira iz 13. veka. Iz nje je ukradena kutija sa novcem koji se prikuplja kao prilog. Nije lopovima bio cilj novac, znaju oni da tu nema mnogo para. „Viši“ ciljevi su pred njima.
I na ovaj napad reagovali su samo predstavnici srpskih institucija. Napad je policiji prijavila Eparhija Raško-prizrenska. Oglasili su se član crkvenog odbora Nenad Krstić i mesni paroh Sava Šmigić. Skrnavljenje svetinje u Sušici oštro je osudio Vladeta Kostić, predsednik opštine Gračanica. (Policija je izvršila uviđaj, istraga je u toku. Dok se slučaj malo ne zaboravi). Ali ovo je ko zna koji po redu napad na crkvu u Sušici. Priština niti bilo ko od zvaničnika Alabanaca nije reagovao. Zašto li, kad su pre samo nekoliko meseci gotovo ubedili deo svetske javnosti da će se o manastirima i crkvama na Kosovu i Metohiji oni brinuti i da će biti pod njihovom zaštitom bezbedni, doduše, preimenovani kao „kosovski spomenici kulture“. Možda i malo drugačije. Bitno im je bilo da se reči crkva i Srbija ni u kom obliku ne pojave u Uneskovoj nomenklaturi. Ali, to se nije desilo.
Čije li je Kosovo i Metohija, kad je vekovima načičkano pravoslavnim srpkim svetinjama!? Čije li je samoproglašeno Kosovo kad su kosovskoj albanskoj opoziciji, još „samo“ te svetinje, prepreka da ostvare san – vet vendosja, u prevodu sa albanskog jezika – samoopredeljenje. Prištini su manastiri trn u oku i kost u grlu. Ali, kako će i šta će svi oni sa manastirima, kad su srpski i kad su kosovsko-metohijski. Srbija je, prošle godine, uz tesno glasačko preimućstvo u odnosu na Prištinu dokazala da Kosovu nije mesto u Unesku. I brojne članice Uneska shvatile su čiji su srpski manastiri na Kosovu i Metohiji i ko o njima treba da vodi brigu. I šta će i kako će sa manastirima kosovski Albanci kad je Srbija vodila veliku bitku – diplomatsku, političku, medijsku, ljudsku… za spas svoje duše. I tu bitku dobila. No Kosovo in Unesco – shvatila je vaseljena.
I detetu je jasno šta je čije. I čije je Kosovo. I čija je Metohija. I zašto kosovski Albanci ne vole reč Metohija. Metoh je manastirski posed. I Albanci vole da pominju “malu decu“ ali u jednom posve neobičnom kontekstu, kad su neka nepočinstva u pitanju, da bi na taj način opravdavali ili umanjili nedela. Pa su možda i crkvu u Sušici ovog janura pokrala „mala deca“.
Pravoslavne svetinje na Kosovu i Metohiji su stalno izložene napadima. Džamije nisu dirane. Biće da je i ta paralela nekome otvorila oči u Unesku. Na Kosovu i Metohiji uništene su, spaljene, razorene i oskrnavljene srpske crkve, srpski manastiri, srpska groblja… Mnoge od njih su sravnjene sa zemljom, a mnoge pretvorene u zgarišta…
Priča o srpskim manastirima na Kosovu i Metohiji nikako nije završena. Ta je priča tek otvorena. Srbija je nauk sa prošlogodišnje Generalne konferencije Uneska shvatila i utvrdila. Manastire čuvati od svakog zla, na vekovni, provereni način: ljubavlju, molitvom, rečju, perom, ljudskom brigom, a i na način koji je preporučio patrijarh srpski g. Irinej, ako dotle dođe. „Branićemo silom ako nam otimaju silom“, rekao je patrijarh. To je ipak ona zadnja mera. Čovečanstvo se dogovorilo da duhovne i kulturne vrednosti od svetskog značaja stavlja pod zaštitu civilizacije.
Slavica Đukić
Novinar Jedinstva