SVETA RADOST
Sećanje kako su se družili Sveti Nikolaj Žički i deca
Sveti Nikolaj Žički je bio omiljen za života. Ljudi su u njemu videli vernost Hristu i duh Svetog Save, i o tome ostavili mnogobrojna svedočanstva. Narod ga je voleo i sledio. Hadži Nedeljko Kangrga se seća: „Išao ja, tada mlad gimnazijalac, koji sam stanovao na Kotež-Neimaru jednog dana u školu, Treću mušku gimnaziju na Cvetnom trgu. Kako sam izašao u ulicu Sv. Save, spazim iz Ohridske ulice nailaze Nikolaj i Nestor (vladika Nestor je bio episkop Ruske Zagranične Crkve, Nikolajev prijatelj, nap. V.D.) Obradovao sam se, pa usporim da ih pustim ispred sebe. Dok smo došli do Slavije i drugi koji su ih spazili, pobuđeni istim osećanjem, nanizali su se u povorku za njima, ne očekujući ništa, ne tražeći ništa, nego tako… Kad stigoše na Slaviju, videvši to Nikolaj uskoči u gradski autobus i odmagli“.
Sveti Nikolaj Žički i Ohridski govori okupljenom narodu
Ali zašto je narod toliko voleo ovog čoveka? Zato što je taj čovek bio sluga Onoga Koji se sažalio kad je video narod mnogi, rasejan kao stado bez pastira, i Koji ih je zbog toga učio i učio, ne prestajući. Prota Milivoje Maričić, koji je, pre Drugog svetskog rata, bio paroh u Jelendolu kod Čačka, seća se dobrote svog Vladike: „I govorio je Vladika a ja sam slušao: „Nikada nisam raščinio sveštenika, niti sam to mogao učiniti. Bio je jedan slučaj gde je sveštenik morao biti raščinjen, ali tu presudu ja nisam mogao potpisati/…/ To je učinio moj zamenik.“
Jednoga dana, hladne jeseni, došao je Vladici u Čačak neki siromašak koji je bio bos i zamolio ga da mu pomogne da kupi cipele. Pošto je bilo mnogo hladno, Vladika je skinuo sa svojih nogu cipele i dao ih siromašku. Ovo mi je lično poznato“. Kada je obnovio manastir Jovanje, došao je na manastirsku slavu. Prota Maričić se seća kako je iz svog kufera izvadio dve velike trube štofa, za mantije sestrama. Treću trubu im je dao da sašiju apostolnike, a iz drugog kufera sestre su one same izvadile haljine, obuću i ostale potrebe. A kad je osnovao sirotište u Bogdaju bitoljskome, o svemu se starao.
Sestra Nada Adžić potonja igumanija manastira Vraćevšnice opisuje njegovu stalnu brigu: slao je sirotištu ogrev, hranu, razne potrepštine, i neprestano bdio nad duhovnim stanje svoje dece-sirotana. Evo kako je izgledao njegov razgovor s dečicom. (Ko se neće setiti Gospoda, koji traži da mu puste decu i da ne brane da mu priđu jer je takvih Carstvo Nebesko?).
„A kako se ti zoveš?“ pitao je Vladika jedno po jedno dete, okružen mališanima. „Dimitrije.“
„Neka te blagoslovi tvoj Sveti Dimitrije“, reče Vladika i metnu mu ruku svoju na glavu.
„A ti?“
„Vasilije.“
„Neka te čuva Sveti Vasilije. A ti?
„Branko.“ „Bog te branio, Branko, da si živ. A ti?
„Đorđe.“
„E, neka te tvoj Sveti Ćorđe čuva i štiti. A ti?
„Petar.“
E, ti imaš Svetog Petra, neka ti on pomogne. A ti?“
„Pavlina.“
„Ona nema ni oca ni majke“ rekoh. „Ima ona Oca – na nebesima, i majku – Majku Božiju. Oni neka je čuvaju. A ti?“
„Cvetanka.“
„E neka ti sreća cveta. A ti?“
„Krsta.“
„Krst časni neka te brani. A ti?“
„Belja.“
„Belja, neka si živ i zdrav. A ti?“
„Vera.“
„U veri da budeš čvrsta, nek’ si živa. A ti?
„Marija.“
„E, ti najlepše ime imaš. Svete Djeve Marije, Majke Božije. Neka si sretna. A ti?“
„Ljubica.“
„Bog te ljubio. A ti se zoveš Jovanka. Ti? Dragoljub! Njih već znam. A ovo beše Nikola. Mi, Nikole, mnogo nas ima.“
„Tako deco, pa dobro da slušate.“
Pošli smo gore u crkvu svi, i deca. Preosvećeni sede i poče čitati molitve, deca su se lepo sabrala u polukrug. Beše sunce, i svetlo i veselo. Vladika je kazivao deci kako da pevaju, i deca sva, iako prvi put, već otpevaše tropar Sv. Nikoli i Dostojno i Presvataja. Tada se Vladika pomoli za Kralja i narod i domaće, i reče deci da odgovaraju „Gospodi pomiluj“, dajući im rukom znak. Tako ih poučavaše i osećala se jedna velika veza i harmonija između dece i Deda Vladike. On zadovoljno gleda na njih i govori im: „Sad polako pevajte: Budi Imja.“
Zatim ih je malo otpustio, a mi smo prešli u sobu, poslužili smo naše goste. A Preosvećeni posmatra decu u bašti kako veselo skaču i trče po travi i sav razdragan govori: „Bože, kako je ovo zadovoljstvo gledati, velika deca kako se vesele i igraju…“ Pošli smo do Vodice, i deca. Deca su zaista zaneta bila, mnogo radosna, posle su igrala u kolu sa pesmom. Deda Vladika nije mogao da ih se nagleda, bio je mnogo sretan. Stajao je ćuteći i posmatrao ih. „Ne bih otišao odavde“. „Pa i nemojte ići, ostanite ovde još“. „Ozeboše mi noge“. Sva deca ispratiše svoga Deda Vladiku do kola i dugo vikaše: „Hvala! Blagoslovi,Deda Vladiko. Opet dođite“. Preosvećeni je mahao rukom i blagosiljao ih.“Tako sestra Nada.
Uvek je Nikolaj mislio na druge, a nikad nije mislio na sebe.
Sveštenik Dragoljub Cokić, koji je bio student teologije, sa Vladikom Nikolajem,koji je kao emigrant živeo u Sjedinjenim Državama, sretao se iz dana u dan. O Nikolajevom milosrđu svedoči: „Maja meseca 1952. godine ostao je Vladika Nikolaj bez najnužnijeg. Iznenada mu pristiže ček na trideset dolara. U njegovoj blizini nađe se čovek, siromah, koji je živeo kao ptica na grani. Vladika ga umoli da negde promeni ček i, kada dotični to učini Vladika prepolovi taj novac. Polovinu da prisutnome, a polovinu zadrži za sebe. Verovatno je svojim delom počastio goste. (…) Jesen 1955. u manastiru Saut Kanan. Neki poštovaoci dođu da vide kako je sa zdravljem. Na kraju razgovora, Vladika pozove jednog od njih na stranu i kaže mu: „Gledaj, kupi mi jedne pantalone. Nemam šta da nosim. Jer ono što imadoh, poslah sirotinji u otadžbinu“.
Taj dvostruki doktor po disertacijama i višestruki počasni doktor, bio je najsiromašniji od siromašnih ljudi. Noćevao je,kako smo videli, katkad i napolju, ispred hrama, u kome bi izjutra služio jutrenje, počistio ga pa otišao; spavao je u podrumu Žiče, s panjem pod glavom. A evo šta sveštenik Cokić kaže: „Naiđoh na neobičan prizor (….) Kakva scena! Vladika Nikolaj kleči pored kade i pere svoje pantalone! „Šta to radite, Preosvećeni?“ Odgovori kratko: „Eto, moram da operem ove pantalone. Nema ko drugi, pa sam se latio posla.“»
Vladimir Dimitrijević