Веселинка Стојковић: Зима (детаљ)
Била је ледена зима, Антонина, те године, када сам путовала у град, у школу. Преко искоритане, раширене до села, и залеђене Мораве, преко дотрајалог дрвеног моста, вијугавим путем до Павловца, а одатле аутобусом који је повезивао Бујановац и Врање. Чинило ми се да је путовање боље од хладних станова и гладних дана.
Сава Стојков: Зима
Био је дан иза Божића, челично и сумрачно јутро. Температура двадесет степени испод нуле. Аутобус није долазио. Лака одећа се ледила на мени, лака обућа кочила ми ноге. Самој на станици, у леденом даху који је извирао са свих страна, а највише отуда, чинило ми се, одакле је аутобус требало да наиђе, изгледало ми је као да сам у неком сибирском троуглу. Ходала сам тамо и овамо у месту, са главом увученом у рамена, с рукама у пазусима, повремено опуштајући их и пребацујући тешку торбу из руке у руку, и да бих се пљуснула по образима, тупо цупкала сам у месту. Очи су ми гореле од неизвесности у муклој ледари. Ни човека, ни звука живога створа. Само шиштање сабраних ветрова у громуљу недогледне зиме. И лавеж паса, који почесто пратио је путнике, угасио се, заледио.
И онда, када ми се чинило да ми мисао нестаје, да ми дах се губи, да све у мени посустаје од леда и немоћи да било шта учиним, а школа ме чека, Џони је, тугаљиво и дрхтаво и мило цвилећи, дотрчао и хитро се усправио на ноге! Хитро се усправио на ноге, брижно, љупко и позивно, Антонина! Као да је молио да кренем са њим! Као да ме молио, говорио ми, Антонина, да истог тренутка, часа не часећи, кренем са њим! Гледао ме бистро, молбено, широко ме је гледао. Не, није ме изненадио, обрадовао ме као увек, Антонина, сада још и више, ако и нисам могла укочена да му покажем сву своју радост. Да сам га се сетила, да сам га потражила, дозивала, дозвала! Да сам га се само сетила! Да ме спазио раније! Да ме се раније сетио! Бескрајно ледено чекање ово би се скратило, не би га било, не би га било, Антонина!
Како школе умеју да обезнане, да обезнане, Антонина моја драга, да одвуку од обичних ствари, од живота!
Не, није први пут био у молбеној пози. Волео је да се игра, да се мази, да лајуцка све поскакујући. Да трчкара око мене. И од ограде мостића преко Павловачке речице до мене и натраг, али да пажња моја буде с њим. И кад чекам аутобус и кад се враћам. Први, први пут у оваквом тренутку, у овој пози је био. У овој пози! Заиста, заиста, Антонина, позивао је да пођем са њим.
Загрлила сам га, подигла на груди и готово да смо се пољубили.
Ушла сам у кућу недалеко од Станице, топлу, ромску, која ме је још једном заштитила од невремена. Пригрлила ме и стоплила крај пећи и уз шољу чаја, а онда сам кренула натраг, кући. Без школе, оправдање ми је био ледени дан ако ми професори поверују, али и моји, мајка, деда, баба.
Од деде и бабе, па и мајке, ни мрвице, ни мрвице неповерења није било, никада, Антонина, само бриге неке топле и благе и тихе, и понекад, од мајке, отежале, окрупњале, изруштане.
А школа нам је била строга, претеривало се у много чему, знаш и Ти, Антонина, у много чему и често. Ја сам осетила камџију страшну, страшну, ту камџију бесну, од које сам дуго, до пре неку годину дрхтала, које сам се бојала, од које сам нестајала, од које ме није било у стварноме свету, која ме је и од Тебе удаљила. Боже, како ми и сада дрхти тело, рука!
Душа!
Суза!
Подвијеног репа, Џони ме је сачекао пред вратима и весело испратио до испод пруге, све вртећи репом, врцкајући се и поцупкујући и застајкујући и погледавајући ме – као много пута после школе, пошто би, пре него што закорачи преко шина, одстојао тренутак. Мирана и Шефко – како су ми били стари, Антонина! како су ми били стари, а имали су године ове наше – благо су ми само довикнули:
„Не брини, школа неће да побéгне, и да оће, не мóже, а твоји учитељи ваљда видив да је лед!“
Џони је остао неколико тренутака насред пута, па се окренуо, погледавши ме још једном – високо подигавши главу и утихло машући репом, па се окренуо да се врати дому своме, пошто сам му довикнула поздравом растанка када сам се нашла на завијутку.
Отпратила сам га преко пруге. Осећао је мој поглед, читавим собом ми је говорио…