Веселинка Стојковић
Слика Станислава Сугинтаса
То воде носе срце
И данас су опет жеље нам се среле
Таласи морски што иду хучни луди
Те силе вечите воде сјајне вреле
Да ли се то уснуло пролеће буди
Или то можда дубине празне јече
Плаве недирнуте објављујући вале
Затомљене искре болнике што лече
Ил’ очи очи су само задрхтале
Можда то ипак зора се буди давна
Таласи морски сунце доносе луди
Месец и звезде кад поља клону равна
Или само ј’ варка што сјајем се нуди
Или се то Богови играју пира
Или се срца будећа тужна нежна
Усред валова играју недодира
Игра ли се срећа можда недосежна
То валови ипак радост хуче младу
Сунаца месецâ звездâ сјајних срећу
То воде носе Богова рукосаду
Срце… а очима… лепоту видећу
(Софија, Анушка моја)