ИЗ НИГДИНЕ
Светови се
ломе,
праштај
далека,
вечна ватро,
не будем ли
могао
издржати,
у крхком склоништу
сред
безмерне мрзлине,
пуца
златни рам
песме,
по путевима
расипам последње
зелене латице,
ратнике нигдине
људскости
да призовем.
Љубомир Вулићевић