BOŽJA LJUBAV
Poučna priča i kratka drama šta pastiri i mudraci raspravljaju. Prikaz o tome da Ljubav je najveće čudo
PRIPOVEDAČ: – Na poljima oko Vitlejema belo stado jedne noći drema, a pastiri oko vatre sede i slušaju priču mudrog dede.
PASTIRI: – Pričaj, deda, nešto o čudima! Kakvih čuda sve na svetu ima?
NAJMLAĐI PASTIR: – Ima l’ negde nešto čudno, sjajno, začarano, zakopano tajno?
DEDA: – Preko brda, ispod puta laste, hrast čudesni zlatolisti raste. A kraj njega zakopana drema – kapa kojoj nigde ravne nema! A čudesna njena moć ova je: istog trena nevidljivost daje! Kraj nje stoji čudno ogledalo, srebrno je, čarobno i malo. U njemu sve ogromno izgleda. Istina je! Ne laže vas deda!
Najmlađi pastir se polako iskrada. On je mršav, mali, sav pocepan – jad i beda!
NAJMLAĐI PASTIR: – Kraj priče da čekam ja nemam kad, da nađem čudo što pre sam rad! (odlazi)
DEDA: (nastavlja priču) – Po sebi su ove stvari krasne, ali mogu biti i opasne. Ako Ljubav i Mudrost ne pitaš, već po svojoj volji s njima skitaš – Sebičnost te za slugu uzima: Na propast si sebi i drugima!
Druga slika: N. pastir hoda po sceni, sve ukrug, vrlo je umoran i razočaran, seo je da se odmori:
NAJMLAĐI PASTIR: – Rumeni se istok, zora sviće… Ogledalo, kapa – čiji biće? To ne znadem, ali moji neće… Cele noći tražih – nemam sreće! Oh! Eno gde leti jedna lasta! Našao sam! Eno zlatnog hrasta!
Otrčao je do hrasta, koji je bio tu, ali ga nije zbog mraka video i našao kapu i ogledalo. Drži ih u rukama:
– Ogledalo, kapu nađoh zbilja! Stigao sam do svojega cilja. Bejah kratko u velikoj sreći, al’ iskreno sada moram reći: – U ove se stvari ne razumem – da koristim čudo ja ne umem!
SEBIČNOST: (sva nakinđurena, na odelu joj piše „sebičnost”)
– A ja vidiš, dobro vladam time! (pruža ruku)
– Sebičnost je meni ime! U ogledalce gledaj ovako (drži ga naopako, sa drškom okrenutom na gore)
NAJMLAĐI PASTIR: – O, kako ja sam veliki jako! Ova slika mnogo mi je mila – nisam znao da sam takva sila!
Sebičnost sačeka da se on dovoljno nadivi sebi, pa mu onda pokazuje kapu:
SEBIČNOST: – Sa ovom kapom lakše se živi, jer drugi postaju nevidljivi. Ne vidiš tuđe muke i jade – bezbrižno živiš godine mlade! Sad idem, prosti, takva sam dama: Za sreću sebi sam dovoljna sama!
Mali pastir hoda u krug po sceni, kočoperan, uobražen, razbacuje se dok ide, pa deluje smešno s obzirom na svoj ubogi izgled. S jedne strane pozornice pojavljuje se ranjenik, a sa druge putnik, koji umire od žeđi. Ovaj kuka tražeći pomoć, a drugi vodu, dok pastir ravnodušno i mirno prolazi pored njih nakon što na trenutak zamaše kapom iznad njihovih glava. Oni odlaze kukajući, a on ostaje sam. Sedne, tužno gledajući pred sebe:
NAJMLAĐI PASTIR: – S čarolijom, mišljah, biće lako – a tužan sam. Dosadno je jako! Nigde traga nema pravoj sreći, iako sam na svetu najveći! Tražim dvorac nebeskih visina. Nije valjda za mene pećina?!
TRI MUDRACA:
PRVI MUDRAC: – Šta to priča ova jadna luda?!
DRUGI MUDRAC: – Biće da je žrtva nekog čuda!
TREĆI MUDRAC: – Eh, ta čuda baš u propast vode, a traže ih kao žedan vode!
DRUGI MUDRAC: – Mislim da se oko hrasta skit’o, al’ sigurno Ljubav nije pit’o!
TREĆI MUDRAC: – Dođi brzo, premudra Ljubavi, jadno dete iz bede izbavi!
Ljubav dotrči u skromnoj jednostavnoj beloj haljini do poda sa belim ogrtačem. Na haljini piše„ljubav”. Staje ispred pastira, koji uporno pokušava da je izbegne. Kada mu se duboko poklonila kao nekom kralju, udostojio je malo pažnje:
NAJMLAĐI PASTIR: – Hoćeš li mi svoje ime reći?
LjUBAV: – Ja sam Ljubav i sve učim sreći!
NAJMLAĐI PASTIR: – E, meni baš malo sreće treba – iako sam veliki do neba!
LjUBAV: – Uzmi, deder, tvoje ogledalo… Druge ljude sada gledaj malo! Ne naopako, nego baš ovako!
NAJMLAĐI PASTIR: (zaprepašćen i zadivljen) – Kako drugi veliki su jako! Gle, u svakom Božji lik postoji! Pred svakim se moje srce boji, da ga čak ni mišlju ne uvredi. Svi su dobri… Svako mnogo vredi!
LjUBAV: – I kapu bi koristio krivo kad bi njome ti druge pokriv’o… Bićeš srećan, bićeš večno živ, kad si skroman, skoro nevidljiv! Kapa uvek nek ti je na glavi – druge voli, sebe zaboravi! Kad bi služio samo sebi hrast, bio bi bedan ko mali plast. On druge služi – to je put ka sreći! Zato i raste sve veći i veći!
NAJMLAĐI PASTIR: – E, sada su mi sve ovce na broju! Vraćam se odmah u pećinu svoju! Već dugo pusta, hladna me čeka… Dobro će doći grančica neka! Možeš li jednu dati mi hraste, jer ti pomažeš da ljubav raste?
Vraća se. Sreće žednog, koga napoji i okrepi, pa zatim i ranjenika. Vodi ih sa sobom. Jedan mu se oslanja s leve, drugi s desne strane, a on u ruci nosi grančicu hrasta.
Tri mudraca iz pozadine ga zadovoljno gledaju. On kaže ranjeniku i izgladnelom:
NAJMLAĐI PASTIR: – Vi spavajte u pećini mojoj, napolju ću da vas čuvam ja… Al’ šta je to! Ona nije prazna! Sva iznutra miriše i sja!
RANjENIK: – Isceljene sve su rane moje, pun sam snage, čak sam opet mlad! IZGLADNELI: Ova svetlost hrani me i poji! Ne osećam više žeđ i glad!
NAJMLAĐI PASTIR: – Oh, pećina moja tako mala, prepuna je kapa, ogledala! Celom svetu dosta bi ih bilo – kakvo se to čudo dogodilo?!
PRVI MUDRAC: – Čudo koje jedino nam treba: Bog sa neba rodi se k’o beba! Darove je doneo svakoj duši: Ljubav slavi! Sebičnost se ruši! Bog nam noćas sebe dade – ljudskom rodu dar najveći, da nas spase od zla svakog i nauči pravoj sreći!
DRUGI MUDRAC: – Ove kape, ova ogledala, čudesna su, nevidljivo mala! Svakom će čoveku dati sreće, koji da sluša Sebičnost neće! Sreća ne zavisi od Boga samo – moramo znati ljubav da damo! Videste i da to važno je jako: Dar Božji ne koristi naopako!
TREĆI MUDRAC: – Bog nam dade ruke mlade, da zagrle, sade, rade…! A rade na štetu duše kad se biju, kradu, ruše…! Usne nam je Bog dariv’o da se mole, teše, uče, a brbljivi i svadljivi sebi štete, druge muče.
PRVI MUDRAC: – Ne traži čudo – isprazno, ludo! BOŽJA JE LjUBAV – NAJVEĆE ČUDO!