RAZMIŠLJANJA JEDNOG ATEISTE
Molitva je potrebna, religija nije
UMESTO UVODA
Na početku smo 21. veka. Medjutim, 21. vek je samo tehnički, opšteprihvaćeni podatak o proteku vremena, koji je rezultat kompromisa, nametnut od strane crkvenih autoriteta, da bi se na neki način pomirila suprostavljena tumačenja i učenja religijskog karaktera. Po srpskom kalendaru ovo je 7524 godina, kinezi kao i muslimani imaju svoj sistem računanja godina. Medjutim, jedno je zajedničko za sve, a to je da od ukupnog broja svih svetskih naučnika, koji su se bavili ili se bave poreklom života, čoveka, univerzuma, religije i smislom života uopšte, 99% je sad živo i aktivno. Ovaj vek će doneti mnoge nove poglede na ove značajne teme, pa i na ulogu religije i vere, čiji je jedan segment i pojam ateizam. Novo vreme zahteva i novi pristup, oslobodjen dogmi i straha i približavanje nepomirljivih razlika.
Da bi se bavili temom verovanja ili neverovanja moramo koristiti opšte prihvaćene definicije. Sačinili su ih oni koji su uložili mnogo više vremena i truda da nam na prihvatljiv i razumljiv način, sa što manje komplikovanih teoretisanja, saopšte suštinu nekog pojma. Uostalom, ako su te definicije opšte prihvaćene imaćemo manje nesuglasica oko značenja odredjenih pojmova, a polemika će se svesti na shvatanje i upotrebu tih pojmova.
Simbol ateizma
Ateista je, po definiciji, onaj koji odbija da veruje u postojanje božanstva, koji je skeptik u odnosu na natprirodne pojave jer ne postoje empirijski dokazi. Postoje i drugi razlozi za neverovanje u bilo koje božanstvo, kao što je problem zla, argument protivrečnih otkrovenja i argument neverovanja.
Stereotip je, najčešće zloupotrebljen, da je ateista neverujući „opšteg tipa“, odnosno, ovaj pojam koriste u pežorativnom smislu religijski sledbenici. Medjutim, u tom nastojanju da se ateizam prikaže u pogrdnom svetlu, prikriva se činjenica da ateista u stvari ne veruje u ono u šta veruju pripadnici znanih i neznanih religija, pokreta, sekti i sl., a da njegovo ne verovanje u stvari predstavlja traženje istine, koja je zasnovana na logici i razumu. Ateista veruje u Stvoritelja, ali još nije pronašao ko je on. Koliko je religija toliko je i bogova, proroka, protivrečnih tumačenja, otkrovenja. Na ova pitanja verujući, kao i sama Crkva, ne daju logičan i razuman odgovor.
Ateista postavlja pitanje o problemu zla, toliko aktuelnom u današnjem svetu, zbog čega ne može da se pomiri sa postojanjem Boga, svemogućeg i dobrog. U čemu je problem?
„Bog ili želi da ukine zlo, a ne može; ili može ali ne želi; ili pak niti može niti želi. Ako želi a ne može, onda je nemoćan. Ako može a ne želi, onda je zao. Ali ako Bog može i želi da ukine zlo, otkud onda zlo u svetu?“ (Epikur)
Argument protivrečnih otkrovenja tvrdi da je mala verovatnoća da Bog postoji, jer su mnogi teolozi i vernici različitih religija dali protivrečna i medjusobno isključiva otkrovenja. Argument navodi da osoba, koja nije bila svedok otkrovenja, mora da ga prihvati ili odbaci samo na osnovu autoriteta njenog predlagača. Prihvatanje bilo koje religije zahteva odricanje od drugih, a suočavanje sa ovakvim konkurentskim pretenzijama, u odsustvu ličnog otkrovenja, zahteva tešku odluku.
Argument neverovanja (argument za razumno neverovanje) ili argument svetog skrivanja glasi: „Ako ima Boga zašto nam se ne pokaže?“ Argument za razumno neverovanje se temelji na pet tačaka:
- Ako Bog postoji, On voli sve, On je svemoćan, pravedan, i On želi da Ga svi lično poznaju
- Ako osoba razumno neveruje, onda mu nije data prava šansa da upozna Boga
- Ako Bog postoji, On ima i moć i motiv da poništi razumno neverovanje
- Razumno neverovanje postoji
- Dakle, Bog ne postoji.
Argument za neverovanje odnosi se na Boga koji je svemoguć, koji sve voli, koji je sveznajuć, koji je potpuno pravedan i ima želju da ga svi poznaju. Ove osobine su atributi koje Hrišćanski Bog poseduje. Na bilo kog Boga, koji ne poseduje ove osobine, ovaj argument ne utiče.
Na pitanje da li Bog postoji ili ne profesor Vladeta Jerotić, priznati autoritet po pitanju vere, ateizma, religije i života uopšte, kaže da ne postoje dokazi da Bog postoji, ali isto tako i da ne postoje dokazi da Bog ne postoji. Šta to znači? Pretpostavka je da Bog ne postoji van čoveka, već da je to samo lično, individualno poimanje života. Stvoritelj jeste Bog, ali Bog bilo koje religije ne mora da bude stvoritelj, jer jednostavno – mnogo ih je, ko je pravi?
Religije sveta
Drugi važan, suprostavljen pojam za ovu temu je religija, čiji osnov čini verovanje čoveka u Boga i svet koji ga okružuje. Religija, po definiciji, ima potrebu da objasni poreklo i smisao života, čoveka i univerzuma i predstavlja skup kulturnih sistema i učenje koje se odnosi na suštinu, svrhu i poreklo svega postojećeg. Svaka religija se postavlja kao primarna i jedino ispravna u svom učenju, a svoju originalnost „obezbedjuje“ kroz propovedi, bogosluženja, obrede, inicijacije, načine sahranjivanja pokojnika, rituale, sklapanje braka, kao i kroz muziku, umetnost, ples i druge aspekte ljudske kulture.
Religija je fenomen koji možemo posmatrati jedino subjektivno, jer je isključena objektivnost kojoj podleže preispitivanje drugih pojava. Religije nastaju, razvijaju se i nestaju i možemo ih definisati i kao duhovnu povezanost jedne grupe ljudi sa nekim višim, svetim bićem, odnosno Bogom.
Šta možemo da zapazimo u ovim definicijama? Religija ima potrebu, zasnovanu na subjektivnom principu, da objasni poreklo i smisao života, čoveka i univerzuma. Ima potrebu, ali ga ne objašnjava na razuman, logičan i na kraju krajeva objektivan način. I dalje nemamo saznanja o fenomenu života, onome što prethodi i onome što predstoji. Objašnjenje ne daje ni nauka. Istina je i dalje sakrivena, nepoznata i nedodirljiva. A istina je samo jedna.
Nesporno je da su religijska učenja zasnovana na pozitivnim principima ljubavi, mira, tolerancije, pravde, na kojima treba da počiva ljudska civilizacija. Ali je i nesporno da se obezbedjenje primene tih principa zasniva na strahu. Ko će vam i koliku kaznu izreći za počinjene grehe? Gde ćete i kad izdržavati kaznu? Izgleda da su se u današnjem svetu mnogi oslobodili tog straha, ili su ubedjeni (subjektivno) da će se iskupiti za učinjene grehe na drugi način.
ZAŠTO SU MOLITVA I VEROVANJE POTREBNI
Subjektivnost molitve i verovanja, njihov intezitet i dugotrajnost, imaju objektivan učinak na čoveka, i to pozitivan objektivan uticaj na fizičko i psihičko stanje ljudskog organizma. Ljudski organizam, „o kome tako mnogo znamo a tako malo razumemo“, savršen je spoj. Da li su ispitani svi oblici energije koja se širi ovom planetom, uticaj zvuka, svetlosti, vibracija, frekvencija i sl.? Dokazano je da su sveta mesta, koja posećuje veliki broj vernika, izvor pozitivne kumulirane energije, koja utiče na čoveka, na njegovu i fizičku i psihičku realnost. Prava je blagodet mir i spokojstvo koje čovek dostigne putem molitve, kada svoju psihičku i fizičku realnost približi Šumanovoj frekvenciji na kojoj pulsira planeta Zemlja, što je direktno povezano sa ljudskim mozgom, DNK sekvencijama i stvaranjem života na zemlji.
Simboli religija
Zato, molite se, verujte, jer će vam to lično doneti mnogo pozitivnog. Medjutim, nemojte nastojati po svaku cenu da preobrazite drugog, koga niste ubedili ličnim raspoloživim argumentima u ispravnost svojih stavova, jer tu misiju i taj „mandat“ niste sigurno dobili od onoga koga tako zdušno branite i tumačite. Ta netolerancija najčešće prerasta u agresiju, do te mere da se izgube kriterijumi za kulturan dijalog. Najčešće „žrtve“ ovakvog pristupa su ateisti i njihovi stavovi.
Aleksandar Zlatar
Definicije: Wikipedija
Bodine,
Ha, ha, ha… E, dobra ti je ova poslednja rečenica. :)
Ne bih baš rekla da sam „najveći kritičar pravoslavlja“. Možda to tebi tako deluje, zato što si na strani pravoslavne vere, pa to tako doživljavaš. Ali, iz mog ugla posmatranja, suviše sam blaga.
Iskreno, mislim da bih trebala da budem daleko kritičnija.
Pa, zar se ne sećaš da je i pored mojih komentara, koji su kritikovali pravoslavlje, Aleksandar dugo bio u ubeđenju da sam ja pravoslavne veroispovesti. I nije jedini. Ne znam zašto, ali mnogima treba prilično vremena dok shvate da ja nisam pravoslavka. Znači, moraću da se potrudim da pooštrim svoje kritike prema pravoslavlju. :) Neću da te plašim, ali… budi spreman. ;)
Tačno je da, ako nešto kritikuješ, onda to isto moraš i dobro da poznaješ. Upravo zato što poznajem pravoslavlje, (a još bolje Bibliju) zato sebi i dajem za pravo da ga kritikujem.
Nije istina da ja „blatim sveštenstvo“. Do takvog zaključka si došao, zbog onog komentara u kome sam navela da su mnogi popovi preuzeli ulogu Boga, zato što se ljudi ispovedaju njima, a ne Bogu. Ne praktikuju sve crkve ispovest pred sveštenikom. Tako da i tu opet posmatraš iz ugla pravoslavnog vernika. To što kažeš: „Hrišćani se ne ispovedaju popovima, nego Bogu pred ljudima“ je smešno. :D
Zašto bi se neko ispovedao pred ljudima, koji su puni osuda i skloni ismevanju?
Zamisli da je npr. neko bio homoseksualac, ali da je shvatio da je to greh i da želi da se ispovedi Bogu, ali pred ljudima. Pa, ne smem ni da zamislim kako bi to izgledalo. Koliko sutradan bi većina ljudi „ispirala usta“ sa njim, ismevala ga i provocirala, a bio bi i „žigosan“ tako što bi celoga života nosio etiketu na kojoj piše: „Ovo je bivši homoseksualac!“
Šta ima bilo ko da se ispoveda pred ljudima i da zbog toga kasnije pati, jer će ga okolina osuđivati?
Tačno je da Bog sve o nama zna (celi naš život), i baš zato ga nikako ne možemo šokirati. Bogu možeš da kažeš bilo šta (da si počinio preljubu, imao homoseksualnu vezu, drogirao se, silovao, ubio, krao…) i nećeš Ga iznenaditi.
Pitaš: „Čemu ispovedanje Bogu koji sve zna?“
Upravo zato što je Bog dobar i milostiv, i ako se iskreno pokaješ, šta god da si počinio, biće ti oprošteno kao da se nikada nije ni dogodilo. Ali, jedino što on traži jeste – priznanje i pokajanje, uz veru da je Isus stradao na krstu upravo zbog oproštanja grehova svakoga od nas. Ako u to veruješ, sve će ti biti oprošteno. Ne postoji nijedan greh, koji Bog nije spreman da oprosti. S druge strane, ne postoji greh, koji će ti oprostiti ljudi. E, upravo iz navedenih razloga, potrebno je da se ispovedamo Bogu, a ne ljudima.
I na kraju, da „ukradem“ tvoju rečenicu, koja se uvde savršeno uklapa:
„Ko je pošten, može samo da se složi sa mnom. ;)
~Bodin
Uporno – „po Hrišćanstvu“, hrišćanski kriterijumi, hrišćanske podele, i ništa drugo ne postoji. Da li su to sve hrišćanske varijante (pravoslavci, katolici, protestanti)? Van Hrišćanstva sve je neprimereno, djavolski, osudjeno na „carstvo podzemno“. Kako to Bog „održava planetu“ kad je bar pet milijardi nehrišćana i ateista, kad je toliko zločina i zločinaca, gladi, lošeg življenja? Nešto mu se izgleda omaklo. Ili je nemoćan, ili je licemeran. Kako je to spojivo sa tolikom stvaralačkom moći? I kao vrhunac – „da nema Boga, svi bismo postali divlji i razuzdani“. Niti sam divlji, niti sam razuzdan – da li to znači da ima Boga i da me čuva iako sam ateista? Pa gde je tu logika i zdrav razum?
~Mari
Hvala na odgovoru – bio mi je potreban da bih zakružio sliku o tebi, kao i tvojim sadržajem i načinom razmišljanja o temi o kojoj polemišemo. Pozdrav.
Aleksandre,
ako Vam je dosadilo, možemo da diskutujemo i o islamu, i hinduizmu, i budističkoj i evropskoj filozofiji, pa i paganskim verovanjima, al’ ne vidim svrhu. Zašto bi se iko hranio suvim hlebom, pokvarenim, koji ne može zasititi, kad pred sobom ima obilnu gozbu Istine? Vaše viđenje hrišćanstva se može objasniti jedino kroz prizmu staro-grčke filozofije. Prema kojem ljudi pokušavaju da, posmatrajući bića i predmete oko sebe, izlažući i predlažući umne konstrukcije, dođu do Božanskog. Posmatrajući posledice doći do Uzroka. A jesmo li kadri – niko se ne zapita. ,,Sto ljudi, sto ćudi“: i ko je tu u pravu? No, da se manemo ovoga. Ne vodi ničemu. Ako Vas interesuje podrobnije izlaganje, pročitajte nešto od sv. Grigorija Palame na ovu temu.
Što se tiče Božije milosti i Božije ljubavi, ljudi su prilično nepravedni po ovom pitanju. I kreću uvek sa negativne strane. ,,Mnogo je zla u svetu – sledi da nema Boga, jer je On, navodno, maksimalno dobar.“ A šta je sa dobrom u svetu? Uzmite priču o milosrdnom Samarićaninu, koji previja rane neprijatelju, i plaća njegovo lečenje, dok ga sunarodnici ostavljaju. Dakle, i dobra ima. A zašto je dobro pozitivno, a loše negativno? Dajte mi odgovor na to. Zbog čega je ružno pretući nekoga i oteti mu novac, kad je bolje za nas da imamo para, nego da nemamo? Savest je najbolji dokaz za postojanje Boga. Sad Vi kažete kako verujete u Boga, al’ ne u hrišćanskog. T.j., treba Vam dokaz. A imate li dokaz da ne treba da verujete u Njega? Možemo ovako u nedogled da lomimo jezike, mačeve, pera, štagod. Al’ upravo zbog ovoga Vam kažem da se Bog ne može naći u pravilima, logici ili u fantazijama, gde ljudi obično traže. Upotrebite srce, savest i mudrost, a ostavimo se merenja koji pop vozi koja kola i tome sličnoga. Jer zapadni ateistički filozofi, barem poznati, voze bolja kola i od naših vladika. Ako Vas zaista zanima da čujete o hrišćanstvu, čitajte dela svetih otaca, koji su savršeni hrišćani.
Zaboravih: ako ljudi čuvaju jedni druge, tim pre je logično da nas Bog sve čuva. Možda ste ateista, ali niste ljudožder. Razmislite malo i iz drugog ugla…
Takođe, kamo sreće da ima dve milijarde hrišćana. Ako ima dvesta miliona, dobro je.
Mari,
o tome Vam pričam. Šta će Bogu ispovest? Ispovest je potrebna čoveku. Probajte da priznate neki svoj greh sada. Pretpostavljam da bi Vas bila sramota. Mene bi, sasvim sigurno. Osećaj te ,,tajne“ sramote jeste egoizam. Kako priznati pred drugim ljudima da si niko i ništa? Eto, to je svrha javnog ispovedanja. A kako hrišćani da osuđuju? Mi treba da živimo u skladu sa onim: ,,Koji je među vama bez grijeha, neka baci prvi kamen.“ Suština celog ovog procesa je smirivanje duha. Ništa tako ne udaljuje od Boga kao gordost. Razlog zašto se u moderna vremena prešlo u ,,ispovedaonice“ je taj što su naši gresi postali prilično degutantni. Nekad je bilo ,,Posvađao sam se sa taštom“ ili ,,Poželeo sam da maknem komšijinu ogradu metar dalje“. Danas je katastrofa, najblaže rečeno. Evo, i ja bih mogao da javno ovde ispovedam grehe. No to neću raditi: prvo, jer niko to od mene ne želi; drugo, jer ne želim da sablažnjavam. Ali, imam dovoljno smirenja za tako nešto. To je cilj ispovedanja, to je početak hrišćanstvu. Nije kraj.
Neka bude i da ljudi osuđuju.
Tako Bog pretvara ljudski greh u veliku vrlinu. Mnogo je svetaca koji su se pred narodom pravili ludim ili blesavim, a ustvari su u sebi gasili gordost. Trpljenje je velika stvar. Ono što je ludost pred ljudima, mudrost je pred Bogom, i obrnuto. Čovek je, u duhovnom smislu, dete. Stoga se mora naučiti mudrosti. A to dolazi samo kroz slušanje starijih. Ne slepo- razumno, ali i dalje poslušnost.
Ima jedan greh što se ne prašta.