RAZMIŠLJANJA JEDNOG ATEISTE

Molitva je potrebna, religija nije

 

UMESTO UVODA

Na početku smo 21. veka. Medjutim, 21. vek je samo tehnički, opšteprihvaćeni podatak o proteku vremena, koji je rezultat kompromisa, nametnut od strane crkvenih autoriteta, da bi se na neki način pomirila suprostavljena tumačenja i učenja religijskog karaktera. Po srpskom kalendaru ovo je 7524 godina, kinezi kao i muslimani imaju svoj sistem računanja godina. Medjutim, jedno je zajedničko za sve, a to je da od ukupnog broja svih svetskih naučnika, koji su se bavili ili se bave poreklom života, čoveka, univerzuma, religije i smislom života uopšte, 99% je sad živo i aktivno. Ovaj vek će doneti mnoge nove poglede na ove značajne teme, pa i na ulogu religije i vere, čiji je jedan segment i pojam ateizam. Novo vreme zahteva i novi pristup, oslobodjen dogmi i straha i približavanje nepomirljivih razlika.

Da bi se bavili temom verovanja ili neverovanja moramo koristiti opšte prihvaćene definicije. Sačinili su ih oni koji su uložili mnogo više vremena i truda da nam na prihvatljiv i razumljiv način, sa što manje komplikovanih teoretisanja, saopšte suštinu nekog pojma. Uostalom, ako su te definicije opšte prihvaćene imaćemo manje nesuglasica oko značenja odredjenih pojmova, a polemika će se svesti na shvatanje i upotrebu tih pojmova.

2

Simbol ateizma

Ateista je, po definiciji, onaj koji odbija da veruje u postojanje božanstva, koji je skeptik u odnosu na natprirodne pojave jer ne postoje empirijski dokazi. Postoje i drugi razlozi za neverovanje u bilo koje božanstvo, kao što je problem zla, argument protivrečnih otkrovenja i argument neverovanja.

Stereotip je, najčešće zloupotrebljen, da je ateista neverujući „opšteg tipa“, odnosno, ovaj pojam koriste u pežorativnom smislu religijski sledbenici. Medjutim, u tom nastojanju da se ateizam prikaže u pogrdnom svetlu, prikriva se činjenica da ateista u stvari ne veruje u ono u šta veruju pripadnici znanih i neznanih religija, pokreta, sekti i sl., a da njegovo ne verovanje u stvari predstavlja traženje istine, koja je zasnovana na logici i razumu. Ateista veruje u Stvoritelja, ali još nije pronašao ko je on. Koliko je religija toliko je i bogova, proroka, protivrečnih tumačenja, otkrovenja. Na ova pitanja verujući, kao i sama Crkva, ne daju logičan i razuman odgovor.

Ateista postavlja pitanje o problemu zla, toliko aktuelnom u današnjem svetu, zbog čega ne može da se pomiri sa postojanjem Boga, svemogućeg i dobrog. U čemu je problem?

„Bog ili želi da ukine zlo, a ne može; ili može ali ne želi; ili pak niti može niti želi. Ako želi a ne može, onda je nemoćan. Ako može a ne želi, onda je zao. Ali ako Bog može i želi da ukine zlo, otkud onda zlo u svetu?“ (Epikur)

Argument protivrečnih otkrovenja tvrdi da je mala verovatnoća da Bog postoji, jer su mnogi teolozi i vernici različitih religija dali protivrečna i medjusobno isključiva otkrovenja. Argument navodi da osoba, koja nije bila svedok otkrovenja, mora da ga prihvati ili odbaci samo na osnovu autoriteta njenog predlagača. Prihvatanje bilo koje religije zahteva odricanje od drugih, a suočavanje sa ovakvim konkurentskim pretenzijama, u odsustvu ličnog otkrovenja, zahteva tešku odluku.

Argument neverovanja (argument za razumno neverovanje) ili argument svetog skrivanja glasi: „Ako ima Boga zašto nam se ne pokaže?“ Argument za razumno neverovanje se temelji na pet tačaka:

  1. Ako Bog postoji, On voli sve, On je svemoćan, pravedan, i On želi da Ga svi lično poznaju
  2. Ako osoba razumno neveruje, onda mu nije data prava šansa da upozna Boga
  3. Ako Bog postoji, On ima i moć i motiv da poništi razumno neverovanje
  4. Razumno neverovanje postoji
  5. Dakle, Bog ne postoji.

Argument za neverovanje odnosi se na Boga koji je svemoguć, koji sve voli, koji je sveznajuć, koji je potpuno pravedan i ima želju da ga svi poznaju. Ove osobine su atributi koje Hrišćanski Bog poseduje. Na bilo kog Boga, koji ne poseduje ove osobine, ovaj argument ne utiče.

Na pitanje da li Bog postoji ili ne profesor Vladeta Jerotić, priznati autoritet po pitanju vere, ateizma, religije i života uopšte, kaže da ne postoje dokazi da Bog postoji, ali isto tako i da ne postoje dokazi da Bog ne postoji. Šta to znači? Pretpostavka je da Bog ne postoji van čoveka, već da je to samo lično, individualno poimanje života. Stvoritelj jeste Bog, ali Bog bilo koje religije ne mora da bude stvoritelj, jer jednostavno – mnogo ih je, ko je pravi?

Religije-svijeta

Religije sveta

Drugi važan, suprostavljen pojam za ovu temu je religija, čiji osnov čini verovanje čoveka u Boga i svet koji ga okružuje. Religija, po definiciji, ima potrebu da objasni poreklo i smisao života, čoveka i univerzuma i predstavlja skup kulturnih sistema i učenje koje se odnosi na suštinu, svrhu i poreklo svega postojećeg. Svaka religija se postavlja kao primarna i jedino ispravna u svom učenju, a svoju originalnost „obezbedjuje“ kroz propovedi, bogosluženja, obrede, inicijacije, načine sahranjivanja pokojnika, rituale, sklapanje braka, kao i kroz muziku, umetnost, ples i druge aspekte ljudske kulture.

Religija je fenomen koji možemo posmatrati jedino subjektivno, jer je isključena objektivnost kojoj podleže preispitivanje drugih pojava. Religije nastaju, razvijaju se i nestaju i možemo ih definisati i kao duhovnu povezanost jedne grupe ljudi sa nekim višim, svetim bićem, odnosno Bogom.

Šta možemo da zapazimo u ovim definicijama? Religija ima potrebu, zasnovanu na subjektivnom principu, da objasni poreklo i smisao života, čoveka i univerzuma. Ima potrebu, ali ga ne objašnjava na razuman, logičan i na kraju krajeva objektivan način. I dalje nemamo saznanja o fenomenu života, onome što prethodi i onome što predstoji. Objašnjenje ne daje ni nauka. Istina je i dalje sakrivena, nepoznata i nedodirljiva. A istina je samo jedna.

Nesporno je da su religijska učenja zasnovana na pozitivnim principima ljubavi, mira, tolerancije, pravde, na kojima treba da počiva ljudska civilizacija. Ali je i nesporno da se obezbedjenje primene tih principa zasniva na strahu. Ko će vam i koliku kaznu izreći za počinjene grehe? Gde ćete i kad izdržavati kaznu? Izgleda da su se u današnjem svetu mnogi oslobodili tog straha, ili su ubedjeni (subjektivno) da će se iskupiti za učinjene grehe na drugi način.

ZAŠTO SU MOLITVA I VEROVANJE POTREBNI

Subjektivnost molitve i verovanja, njihov intezitet i dugotrajnost, imaju objektivan učinak na čoveka, i to pozitivan objektivan uticaj na fizičko i psihičko stanje ljudskog organizma. Ljudski organizam, „o kome tako mnogo znamo a tako malo razumemo“, savršen je spoj. Da li su ispitani svi oblici energije koja se širi ovom planetom, uticaj zvuka, svetlosti, vibracija, frekvencija i sl.? Dokazano je da su sveta mesta, koja posećuje veliki broj vernika, izvor pozitivne kumulirane energije, koja utiče na čoveka, na njegovu i fizičku i psihičku realnost. Prava je blagodet mir i spokojstvo koje čovek dostigne putem molitve, kada svoju psihičku i fizičku realnost približi Šumanovoj frekvenciji na kojoj pulsira planeta Zemlja, što je direktno povezano sa ljudskim mozgom, DNK sekvencijama i stvaranjem života na zemlji.

1

Simboli religija

Zato, molite se, verujte, jer će vam to lično doneti mnogo pozitivnog. Medjutim, nemojte nastojati po svaku cenu da preobrazite drugog, koga niste ubedili ličnim raspoloživim argumentima u ispravnost svojih stavova, jer tu misiju i taj „mandat“ niste sigurno dobili od onoga koga tako zdušno branite i tumačite. Ta netolerancija najčešće prerasta u agresiju, do te mere da se izgube kriterijumi za kulturan dijalog. Najčešće „žrtve“ ovakvog pristupa su ateisti i njihovi stavovi.

Aleksandar Zlatar

Definicije: Wikipedija