RAZMIŠLJANJA JEDNOG ATEISTE
Molitva je potrebna, religija nije
UMESTO UVODA
Na početku smo 21. veka. Medjutim, 21. vek je samo tehnički, opšteprihvaćeni podatak o proteku vremena, koji je rezultat kompromisa, nametnut od strane crkvenih autoriteta, da bi se na neki način pomirila suprostavljena tumačenja i učenja religijskog karaktera. Po srpskom kalendaru ovo je 7524 godina, kinezi kao i muslimani imaju svoj sistem računanja godina. Medjutim, jedno je zajedničko za sve, a to je da od ukupnog broja svih svetskih naučnika, koji su se bavili ili se bave poreklom života, čoveka, univerzuma, religije i smislom života uopšte, 99% je sad živo i aktivno. Ovaj vek će doneti mnoge nove poglede na ove značajne teme, pa i na ulogu religije i vere, čiji je jedan segment i pojam ateizam. Novo vreme zahteva i novi pristup, oslobodjen dogmi i straha i približavanje nepomirljivih razlika.
Da bi se bavili temom verovanja ili neverovanja moramo koristiti opšte prihvaćene definicije. Sačinili su ih oni koji su uložili mnogo više vremena i truda da nam na prihvatljiv i razumljiv način, sa što manje komplikovanih teoretisanja, saopšte suštinu nekog pojma. Uostalom, ako su te definicije opšte prihvaćene imaćemo manje nesuglasica oko značenja odredjenih pojmova, a polemika će se svesti na shvatanje i upotrebu tih pojmova.
Simbol ateizma
Ateista je, po definiciji, onaj koji odbija da veruje u postojanje božanstva, koji je skeptik u odnosu na natprirodne pojave jer ne postoje empirijski dokazi. Postoje i drugi razlozi za neverovanje u bilo koje božanstvo, kao što je problem zla, argument protivrečnih otkrovenja i argument neverovanja.
Stereotip je, najčešće zloupotrebljen, da je ateista neverujući „opšteg tipa“, odnosno, ovaj pojam koriste u pežorativnom smislu religijski sledbenici. Medjutim, u tom nastojanju da se ateizam prikaže u pogrdnom svetlu, prikriva se činjenica da ateista u stvari ne veruje u ono u šta veruju pripadnici znanih i neznanih religija, pokreta, sekti i sl., a da njegovo ne verovanje u stvari predstavlja traženje istine, koja je zasnovana na logici i razumu. Ateista veruje u Stvoritelja, ali još nije pronašao ko je on. Koliko je religija toliko je i bogova, proroka, protivrečnih tumačenja, otkrovenja. Na ova pitanja verujući, kao i sama Crkva, ne daju logičan i razuman odgovor.
Ateista postavlja pitanje o problemu zla, toliko aktuelnom u današnjem svetu, zbog čega ne može da se pomiri sa postojanjem Boga, svemogućeg i dobrog. U čemu je problem?
„Bog ili želi da ukine zlo, a ne može; ili može ali ne želi; ili pak niti može niti želi. Ako želi a ne može, onda je nemoćan. Ako može a ne želi, onda je zao. Ali ako Bog može i želi da ukine zlo, otkud onda zlo u svetu?“ (Epikur)
Argument protivrečnih otkrovenja tvrdi da je mala verovatnoća da Bog postoji, jer su mnogi teolozi i vernici različitih religija dali protivrečna i medjusobno isključiva otkrovenja. Argument navodi da osoba, koja nije bila svedok otkrovenja, mora da ga prihvati ili odbaci samo na osnovu autoriteta njenog predlagača. Prihvatanje bilo koje religije zahteva odricanje od drugih, a suočavanje sa ovakvim konkurentskim pretenzijama, u odsustvu ličnog otkrovenja, zahteva tešku odluku.
Argument neverovanja (argument za razumno neverovanje) ili argument svetog skrivanja glasi: „Ako ima Boga zašto nam se ne pokaže?“ Argument za razumno neverovanje se temelji na pet tačaka:
- Ako Bog postoji, On voli sve, On je svemoćan, pravedan, i On želi da Ga svi lično poznaju
- Ako osoba razumno neveruje, onda mu nije data prava šansa da upozna Boga
- Ako Bog postoji, On ima i moć i motiv da poništi razumno neverovanje
- Razumno neverovanje postoji
- Dakle, Bog ne postoji.
Argument za neverovanje odnosi se na Boga koji je svemoguć, koji sve voli, koji je sveznajuć, koji je potpuno pravedan i ima želju da ga svi poznaju. Ove osobine su atributi koje Hrišćanski Bog poseduje. Na bilo kog Boga, koji ne poseduje ove osobine, ovaj argument ne utiče.
Na pitanje da li Bog postoji ili ne profesor Vladeta Jerotić, priznati autoritet po pitanju vere, ateizma, religije i života uopšte, kaže da ne postoje dokazi da Bog postoji, ali isto tako i da ne postoje dokazi da Bog ne postoji. Šta to znači? Pretpostavka je da Bog ne postoji van čoveka, već da je to samo lično, individualno poimanje života. Stvoritelj jeste Bog, ali Bog bilo koje religije ne mora da bude stvoritelj, jer jednostavno – mnogo ih je, ko je pravi?
Religije sveta
Drugi važan, suprostavljen pojam za ovu temu je religija, čiji osnov čini verovanje čoveka u Boga i svet koji ga okružuje. Religija, po definiciji, ima potrebu da objasni poreklo i smisao života, čoveka i univerzuma i predstavlja skup kulturnih sistema i učenje koje se odnosi na suštinu, svrhu i poreklo svega postojećeg. Svaka religija se postavlja kao primarna i jedino ispravna u svom učenju, a svoju originalnost „obezbedjuje“ kroz propovedi, bogosluženja, obrede, inicijacije, načine sahranjivanja pokojnika, rituale, sklapanje braka, kao i kroz muziku, umetnost, ples i druge aspekte ljudske kulture.
Religija je fenomen koji možemo posmatrati jedino subjektivno, jer je isključena objektivnost kojoj podleže preispitivanje drugih pojava. Religije nastaju, razvijaju se i nestaju i možemo ih definisati i kao duhovnu povezanost jedne grupe ljudi sa nekim višim, svetim bićem, odnosno Bogom.
Šta možemo da zapazimo u ovim definicijama? Religija ima potrebu, zasnovanu na subjektivnom principu, da objasni poreklo i smisao života, čoveka i univerzuma. Ima potrebu, ali ga ne objašnjava na razuman, logičan i na kraju krajeva objektivan način. I dalje nemamo saznanja o fenomenu života, onome što prethodi i onome što predstoji. Objašnjenje ne daje ni nauka. Istina je i dalje sakrivena, nepoznata i nedodirljiva. A istina je samo jedna.
Nesporno je da su religijska učenja zasnovana na pozitivnim principima ljubavi, mira, tolerancije, pravde, na kojima treba da počiva ljudska civilizacija. Ali je i nesporno da se obezbedjenje primene tih principa zasniva na strahu. Ko će vam i koliku kaznu izreći za počinjene grehe? Gde ćete i kad izdržavati kaznu? Izgleda da su se u današnjem svetu mnogi oslobodili tog straha, ili su ubedjeni (subjektivno) da će se iskupiti za učinjene grehe na drugi način.
ZAŠTO SU MOLITVA I VEROVANJE POTREBNI
Subjektivnost molitve i verovanja, njihov intezitet i dugotrajnost, imaju objektivan učinak na čoveka, i to pozitivan objektivan uticaj na fizičko i psihičko stanje ljudskog organizma. Ljudski organizam, „o kome tako mnogo znamo a tako malo razumemo“, savršen je spoj. Da li su ispitani svi oblici energije koja se širi ovom planetom, uticaj zvuka, svetlosti, vibracija, frekvencija i sl.? Dokazano je da su sveta mesta, koja posećuje veliki broj vernika, izvor pozitivne kumulirane energije, koja utiče na čoveka, na njegovu i fizičku i psihičku realnost. Prava je blagodet mir i spokojstvo koje čovek dostigne putem molitve, kada svoju psihičku i fizičku realnost približi Šumanovoj frekvenciji na kojoj pulsira planeta Zemlja, što je direktno povezano sa ljudskim mozgom, DNK sekvencijama i stvaranjem života na zemlji.
Simboli religija
Zato, molite se, verujte, jer će vam to lično doneti mnogo pozitivnog. Medjutim, nemojte nastojati po svaku cenu da preobrazite drugog, koga niste ubedili ličnim raspoloživim argumentima u ispravnost svojih stavova, jer tu misiju i taj „mandat“ niste sigurno dobili od onoga koga tako zdušno branite i tumačite. Ta netolerancija najčešće prerasta u agresiju, do te mere da se izgube kriterijumi za kulturan dijalog. Najčešće „žrtve“ ovakvog pristupa su ateisti i njihovi stavovi.
Aleksandar Zlatar
Definicije: Wikipedija
Nisam ja na Branislava bacio kamen . Ne zato sto mislim da nije zasluzo vec zato sto se onda ni ja ne bi razlikovao od njega . Narkomani su zrtve , krivci su bas oni sto su pisali peticije po novinama – njihovi roditelji . Pametnije bi im bilo , da kad vec nisu brinuli o svojoj deci kad je bilo vreme , da su umesto peticije klekli da mole Boga da oprosti njima , njihovoj deci i Branislavu .
Hteo sam samo reci da ne verujem da bilo ko ima `licencu` od Boga da moze vrsiti bilo koju vrstu nasilja nad drugima .To bi se kosilo sa svim sto je Hrist propovedao i ni malo se ne bi razlikovalo od onog sto cine ovozemaljski mocnici .
O zemunskim narkomanima , i svim ostalim temama o kojima se ne slazemo mogli bismo nas dvojica komsija da nastavimo diskusiju na `šlepu` ili u `Veneciji`. :) Moze i negde drugde samo nek je s pogledom na Dunav :)
Ha,ha,
da znate da Vam nije loša ideja. :)
Iako se isključih, ne da mi djavo mira pa čitam..i uključujem se jer moram.. ne sretoh u skorije vreme takve stavove kao vaše Bodine..nemate pojma koliko mi je milo.Kada je krenula čitava priča oko prote Branislava, moram vam reći da smo čak i u pravoslavnim krugovima moj suprug i ja bili u manjini..prosto se plašeći da kažemo šta mislimo po tom pitanju. Imamo troje dece i naravno da preziremo nasilje..ako se i desi da se vaspitna u vidu šamara dodeli nekom od njih, uvek je otplakana sa moje strane a sa njegove odbolovana. No u nekim se situacijama ne može drugačije, pa pobedi ono:Bolje da sada plačeš ti nego kasnije ja.
Baš je tako kako ste rekli…ko bi se upustio u takav poduhvat za Boga? Pa jedino istinski čovekoljubac, čista i savesna pravoslavna duša koja vidi brata u nevolji…Pratili smo ga od početka
dok je u fazi bila izgradnja njegove parohije blizu manastira Crna Reka..čovek ima petoro dece! Za Boga miloga..oduvek smo sanjali baš o takvoj zajednici kakvu je on pokušavao da izgradi…no nije se dalo.Moralo je da krene po zlu, suviše je svetlosti donosio onima koji su bili u potpunoj tami, samo na korak od..
Kopajući po internetu ovih dana, a oduševljena likom i delom Slobodana Trkulje, saznajem da je čitav honorar od koncerta održanog 2008. u Sava Centru sa čuvenim Metropoliten orkestrom darovao za projekat „Zemlja živih“ u manastiru Kovilj…nisam to znala, mada sam sa radom te zajednice upoznata i duboko potresena sledom okolnosti..hvala mu beskrajno!!To je pravoslavlje na delu. Sve ovo su prazne priče…
U nekom od postova napisah da rado volim da vas sretnem, pa se ismejah sopstvenoj konstrukcionalnoj nepismenosti..no, sada je i više od toga, sada sam već ubeđena da dobih brata..u Hristu. Ima li čega lepšeg..Živi da ste vi meni i zdravi Bodin, a svima ostalima kako Bog da, želim im sve najbolje.
I slušajući oca Rafaila večeras, na temu Živa i mrtva vjera, uverih se po ko zna koji put, da sve je po promislu Njegovom..
Dozvolite mi da ovu temu okončam u „vašem stilu“, uz poruke Nikolaja Velimirovića. Mislim da su primerene ovoj našoj polemici:
„Moja vera u Boga ne smeta mi da usvojim svu nauku od alfe do omege. Najbolja nauka stoji u savršenoj harmoniji sa najboljom verom. A najbolji se nikad ne prepiru: najbolji se razumeju i ljube. Niski ili nejednaki se prepiru i glože i uživaju u prepiranju i gloženju. No prepiranje i gloženje psevdovere i psevdonauke pokoleba mnoge proste duše u veri“
„Reći za jednu veru ili jednu filozofiju da saddrži svu istinu isto je što i reći da sve druge vere i filozofije sadrže sve zablude. Od ove brutalnosti retko je kad slobodna velika masa ljudi. A zadobiti ovu slobodu znači učiniti jedan divovski korak ka veličini, ka božanstvu“
„Najveće istine lakše ćeš dokazati ljudima životom no rečima. Zato i ne počinji govoriti o njima prvo jezikom jer ćeš ih dovesti u sumnju.“
Želim vam svima sve najbolje.
Hvala Vam, jako lepo sa Vaše strane. Više od toga je nemoguće. :)
Ustvari, svi smo braća i sestre, ali, kao i rođena braća i sestre, lako to smetnemo sa uma…
Znate kako, Vojsije je imao dosad najbolju ideju ovde. Kej je dugačak, ima mesta za sve sa Bašte. :)
Bodine,
Imam čitav niz zamerki na tvoj komentar. Prosto ne znam odakle bih pre počela. Ali krenimo redom…
I ja sam bila više nego jasna po pitanju Isusovog gneva u hramu Gospodnjem, jer sam rekla da taj gnev nikako ne može da se poredi sa „Petkaninim“. Jedno je srušiti predmete (kao Isus), a nešto sasvim drugo, želeti da nekome „odvališ šamar“ (kao „Petkana“).
A reći da „šamar može boleti više onoga koji udara“ je isto kao da si rekao da su svi oni koji su bičevali Isusa, osetili više boli nego on sam.
Ja uopšte ne „teretim oca Branislava“, jer ja nisam ni tužilac, ni sudija. Samo stojim iza toga da je počinio strašan zločin, jer je to činjenica. Ali, braniti „oca“ Branislava, uz konstataciju da je „spasao daleko više nesrećnika, nego što je pogubio“ je bar za mene lično šokantno.
Kako je on to „spasao“ nesrećnike? Znaš li ti kakve nesagledive posledice mogu da ostanu ljudima koji su preživeli takvo brutalno fizičko nasilje? Posledice su daleko veće u odnosu na posledice droge.
A ti to nazivaš „spašavanjem“.(?!) Pa onda bismo trebali da uzmemo svi motke u ruke i bijemo sve narkomane. Nije poenta odviknuti nekoga od droge, a pritom ga navići na „porciju“ batina. Vrlo često se dešava da takvi ljudi kasnije postanu ili sadisti ili mazohisti, jer su naprosto navikli na nasilje.
Da se razumemo… I ja sam za vaspitno – disciplinske mere (prema maloj deci), ali u cilju ukoravanja, a ne IŽIVLJAVANJA. U tome je suštinska razlika. A ono što se dešavalo u Crnoj Reci je klasično IŽIVLJAVANJE! Krajnje je besmisleno porediti, tj. poistovećivati prut i lopatu.
I ne može zlo „nehotice“ da se učini, jer onda i nije zlo. Zlo je uvek svestan zlonameran čin!
A znam za tu informaciju, da su roditelji tih nesrećnika, koji su „lečeni“, podržali „oca“ Branislava i čak tražili da se otvori još takvih centara. Šta reći, a ne zaplakati?! Nije ni čudo, što su deca takvih roditelja, pobegla iz surove realnosti u svet droge.
Ja zaista ne znam, da li je Gospod oprostio Peranoviću. To sve zavisi od toga da li se Peranović iskreno pokajao. Jer, ako jeste, onda sam gotovo sigurna da mu je oprošteno.
Najiskrenije, volela bih da je shvatio kakav je zločin počinio i da se gorko pokajao. Bogu je najdraže kada mu se vrate izgubljene duše. :)
Eto, mogli bismo zajedno da se pomolimo za njega, da mu Bog preko svojih ljudi otvori oči. :)
A sada da se vratimo na „zaštitni znak“ pravoslavlja – idolopoklonstvo.
Naravno da je prodavanje stoke i krstića ista stvar (bar iz mog ugla). Zar je uopšte bitno šta se prodaje u crkvi (ili ispred)? I jedni, i drugi, prave „pijacu“. Jedina razlika je u vrsti „pijace“. Oni prvi su pravili „stočnu pijacu“, a ovu drugi (sadašnji) prave „vašarsku pijacu“. Samo je u tome razlika. Druge nema.
Krstiće nema potrebe kupovati, jer nisu ni potrebni. Šta će nam takve gluposti???
Bog apsolutno nigde u Bibliji nije zapovedio da nosimo neke krstiće (priveske). Isus je rekao:
„Ako ko hoće da pođe za mnom, neka se odrekne sebe samoga i uzme krst svoj i ide za mnom.“
Naravno bukvalisti su ovaj stih doslovno shvatili, u smislu da trebamo neki krstić da nosimo oko vrata. A da li je Isus mislio na taj krst(ić)? Naravno da ne!
To bi bilo isuviše lako. Kupiš neki krstić, staviš ga oko vrata i predao si se Isusu. Ne, ne , ne… :)
Isus se ne „kupuje“ privescima (nakitom), već DELIMA. Isus pod pojmom „krst“ ne misli na neki materijalni krst, ali ni na životne neprilike. Nego, ako želimo biti spašeni moramo promeniti svoj životni stil i način razmišljanja! A to je nešto najteže i upravo zato je metaforično predstavljeno „krstom“. Nije tako lako osloboditi se poroka, na koje je čovek navikao: cigareta, alkohola, preljube, krađe, kockanja, prejedanja… A definitivno je najteže, osloboditi se nekih religijskih shvatanja, kojima su nas od malih nogu „trovali“.
Mnogi ljudi su toliko navikli na tradiciju i običaj svog naroda, da im teško pada da se odreknu takve „droge“. Promeniti svoj životni stil kompletno, je jako bolno.
E, Isus govori o tom „bolnom krstu“. Osloboditi se poroka i tradicionalnih verskih predrasuda. A to opet znači i hrabro se suprotstavljati neistomišljeničkim masama ljudi. Mnogi su stradali, zato što su odbijali da budu idolopoklonici. Baš kao što su npr. bogumili u srednjovekovnoj Srbiji pod vlašću Nemanjića stradali, samo zato što su hrabro odbijali da se poklanjaju ikonama i ljube ih. Na taj način oni su umrli u Hristu. Jer čak ni po cenu smrti, nisu bili pokolebani, već su dostojanstveno izgubili svoje živote.
Nema nikakve potrebe da „Bog pošalje nekog svog slugu da porazbija štandove sa „ukrasnim svetinjama“, ili bar nekog sveštenika da objavi da to ne sme da se radi“, jer je Bog to već činio u dalekoj prošlosti preko raznih svetih ljudi, a kasnije nam je preko istih, sve pretočio u Bibliji. Tamo sve lepo piše, i šta se sme i šta se ne sme. Jedino što je potrebno jeste da se sve to lepo pročita.
Ali, ljudi neće da čitaju Bibliju i tako poštuju ono što je rekao Bog, nego ono što kažu „crkvenjaci“.
Eto, kao npr. što ti poštuješ ono što je rekao „sveti“ vladika Nikolaj, a što je u stvari u direktnoj suprotnosti sa onim što je zapisano preko svetih ljudi u Bibliji.
Žao mi je što sam te razočarala, kada sam navela 1300 godina staru primedbu pravih vernika na pravoslavlje. Ali vi ni za tih 1300 god. nikako da uvidite da je to što nudite kao odgovor, čisto pagansko gledište.
Kažeš da vi pravoslavci ne obožavate „svece“. Čudno je to, ako se imaju u vidu sledeće činjenice: slavite „svece“, molite im se, i ljubite njihove likove na ikonama. A da kažem nešto i o njima…
Porediš fotografiju sa ikonama. Upamti sledeće:
– Svaki predmet može postati idol (pa i fotografija), ukoliko počne da se obožava.
Sve zavisi na koji način doživljavamo neki predmet, tj. da li mu pridajemo neki poseban značaj.
Tako isto, ikona ne mora biti idol, ukoliko se ne obožava.
Ako ikonu posmatramo samo kao umetničko delo, onda tu nema idolopoklonstva. Međutim, ako je ljubimo, klanjamo se i krstimo pred njom ili joj se molimo, onda je to idolopoklonstvo.
A priznaćeš, da je ovo drugo, masovno prisutno u pravoslavnim crkvama i manastirima.
Kada je u pitanju smrt…
Ja i dalje, ostajem pri tome, da se mrtvi nalaze u nesvesnom stanju, jer Biblija smrt uvek predstavlja kao stanje slično snu.
Recimo, kada Isus kaže svojim učenicima (Jevanđelje po Jovanu 11. glava, od 11. do 14. stiha):
„Lazar, naš prijatelj, zaspa, nego idem da ga probudim.
Onda mu rekoše učenici njegovi: Gospode, ako je zaspao ustaće.
A Isus im reče za smrt njegovu, a oni mišljahu da govori za spavanje sna.
Tada im Isus kaza upravo: Lazar umrije.“
Dakle, kada je Isus u metaforičnom smislu rekao svojim učenicima da Lazar spava, onu ga nisu shvatili, jer su mislili da je Lazar bukvalno zaspao. Zato im je Isus rekao da u stvari misli na to da je Lazar umro. Pritom, imaj u vidu, da je Lazar već 4 dana bio mrtav, sahranjen i da je njegov leš već počeo da se oseća. Kada je Isus, uskrsnuo Lazara, on nije pričao da je boravio u raju, paklu, čistilištu ili lumbu. Za njega nisu ni prošla ta 4 dana, već mu je sve izgledalo kao da je prošao samo trenutak. Tako će izgledati svima koji budu vaskrsli, kad Isus bude ponovo došao na zemlju da sudi (vrlo uskoro).
Prosto me čudi da citiraš Biblijski stih: „Nije Bog, Bog mrtvih, nego živih.“ i da iz opet iz nisi shvatio, šta je time Bog želeo da kaže.
Pa jel vidiš da se jasno kaže, da Bog ne može da prebiva u mrtvima, nego u živim ljudima. Znači ne postoje davno preminuli „sveci“!
A Biblijsku priču o bogatašu i tzv. Lazaru je ispričao Isus. Ali, tu nema ni govora o tome da se ta priča odnosila na neki pravi pakao. Isus je namerno iskoristio ovo staro pagansko verovanje u pakao, u koju su verovali i fariseji, kako bi ih indirektno prozvao, odnosno stavio im do znanja koliko su pohlepni, jer su bili u blizini i slušali šta Isus priča. Drugim rečima, Isus se grubo našalio s njima. Iako su razumeli da njih „proziva“, nisu kapirali da priča o paklu nije bukvalna.
To ti je otprilike, kao kada se ja ovda našalim sa nekim, a on to doživi kao poniženje. :)
Aleksandre,
Ne bih se bavila tvojim „predviđanjima“ u cilju kako sam priznaješ „provokacije“. Biće da su opet neka nebiblijska otkrovenja u pitanju. :) Gde li ih samo nalaziš? :)
A i trebaš da budeš srećan, jer sam na ovoj temi, svojim stilom pisanja, uspela da ti „probudim“ temu, koja je već dugo bila „uspavana“ (da ne kažem neinteresantna) mnogim komentatorima.
Upravo je zahvaljujući mojim originalnim komentarima, tvoja tema postala aktuelna. Trebaš da mi budeš zahvalan zbog toga. :)
Što se tiče e-mail -a, rekla sam da je moja e-mail adresa delimično zazotkrivena.Ali pošto ne razumeš, da pojasnim…
Neko ko se dopisuje sa mnom preko e-mail pošte, logično zna i moju e-mail adresu, ali isto tako, poznaje i moj stil pisanja, pa može otkriti moj identitet. Evo i kako…
Ne znam, da li ti umeš, samo na osnovu nečijeg stila pisanja, bez gledanja ko ti je poštu poslao, da pogodiš ko ti je pisao? Ja recimo mogu.
Ako bi se neki moj prijatelj, slučajno pojavio na „Bašti Balkana“ (kao komentator), ja bih mogla da posumnjam da je to možda on, ali ne bih bila baš 100% sigurna.
Međutim, ako bi autor sajta u jednom trenutku napisao puno ime sa e-mail adrese komentatora, bila bih sasvim sigurna o kome se radi. Možda ti zvuči čudno ovo što kažem, ali stvarno je tako. Svako od nas, ima neki svoj stil pisanja.
Moji komentari su vrlo specifični i samim tim vrlo prepoznatljivi. Ja recimo, često koristim navodnike, opisne prideve, smajliće… Tekstovi su mi mahom dugački, šaljivi, sarkastični…
Samim tim, moj stil pisanja, je vrlo lako zapamtiti. A objavljivanjem punog imena sa moje e-mail adrese, moj identitet je razotkriven onima koji poznaju moj stil pisanja.
E, na taj način je moja e-mail adresa zloupotrebljena!
Uh! Eto, potroših ja opet „silan prostor i vreme“, ali ne zato da bih „lamentirala“, već zato da bih ti koliko-toliko pokazala kako unapred ne razmišljaš o eventualnim posledicama svojih nepromišljenih postupaka. Toliko o tome.
Kažeš, citiram: „Tvoje komentarisanje dovelo me je u zabludu da si hrišćanin i pravoslavac, a pogotovo dijalog sa Bodinom, gde su čak razmenjene unakrsne molitve.“
Ja stvarno ne znam, kako da shvatim taj tvoj komentar?!
Ukapirao si da nisam pravoslavka, i to je u redu. Ali, odakle ti sada ideja, da ja nisam hrišćanka?!
Da li ti isključivo pravoslavce doživljavaš kao hrišćane ili o čemu se radi?
Koje to moje komentarisanje je tebe dovelo u zabludu da sam ja pravoslavka?! Daj, molim te, citiraj mi, makar i jedan moj komentar, iz kog se dalo, makar i naslutiti da sam ja pravoslavka!
Šta ima čudno u tome, da različiti hrišćanski vernici razmene molitve??? Ili si ti možda duboko ubeđen, da se samo pravoslavci mole???
I kako sam ja to dovela u zabludu, iskrenog pravoslavnog vernika kakav je Bodin?! Znači po tvom viđenju su samo pravoslavni vernici iskreni.(?!)
Kakav sam ja to „lični odnos“ uspostavila sa njim?!
Jel ti haluciniraš, ili o čemu se radi?! Ovo te sad bitam ozbiljno, bez šale! :I
Jel ti uopšte znaš šta znači, uspostaviti „lični odnos“ sa nekim??? Ja čak ne znam ni kako čovek izgleda, a ti pričaš o nekom „ličnom odnosu“.(!) Tragikomično! :( :)
Pa, ne smem ni da se usudim da pomislim, do kakvog si zaključka došao čitajući moj poslednji komentar koji sam uputila Vojsiju. Osećam da bi to bilo za rubriku pod naslovom, „Verovali ili ne“.
Na osnovu tvog viđenja, kako bi to trebao da izgleda vernik, kao i pristrasnosti prema pravoslavcima, sada je i više nego očigledno, da ti u stvari, i nisi nikakav ateista, nego prikriveni pravoslavac. Zato ti se ovom prilikom najiskrenije izvinjavam za onu priču o odnosu „otac – sin“, jer je sada i jasno zašto se nisi pronalazio u njoj.
Takođe je jasno i zašto si onako burno reagovao, kada sam napisala onaj komentar vezan za manastir „Ostrog“, jer si me odmah nakon tog komentara, proglasio „šizofrenom“ poručio da potražim stručnu pomoć.
Ne mogu samo da prežalim, što sam sebi dozvolila da ispadnem tolika naivčina i poverujem u tvoju priču da si ateista. Ali, ako ništa drugo, drago mi je što sam uspela da te raskrinkam, jer ne podnosim dvolične ljude koji se lažno predstavljaju. Kad si već pravoslavac, onda to otvoreno i reci, a ne da se foliraš pod maskom ateiste.
Međutim, nisam samo tebi skinula masku, nego i „Petkani“, pa čak i naizgled dobroćudnom Bodinu, jer su pokazali da podržavaju nasilje. Sve sam vas otvorila kao „Pandorine kutije“. :)
A vidim, lepo ste se ispričali, srdačno ispozdravljali i jedno drugom naizvinjavali. :)
E, sad se vidi ko je na čijoj strani! Na jednoj ste ti, Petkana i Bodin, kao pravoslavci. Ono po čemu se razlikujete, jeste što ti kriješ da si pravoslavac, a oni ne!
Na drugoj strani, sam ja sama, koja hrabro i dostojanstveno branim Biblijskih načela. A na trećoj Vojsije, koji je neutralni posmatrač.
Moje šale, sarkazam i humor, mogu da „omalovaže“ samo preozbiljnog, sujetnog i od humora „operisanog“ čoveka. Ja nisam kriva, što neko sve suviše lično i bukvalno doživljava, pa se odmah naljuti. Nek nauči da bude malo opušteniji. :)
Vidim, da si se „našao u neobranom grožđu“, jer nisi imao pojma, šta da mi odgovoriš ni na jedno jedino postavljeno pitanje, pa si se poslužio sledećim trikom…
Potpuno si se „oglušio“ (da ne kažem, napravio blesav), na pitanje:
Šta podrazumevaš pod terminom „molitva“???
Dok si sva ostala pitanja, najprostije rečeno „vratio“. A sve po principu, „kad već ne znam šta bih odgovorio, onda vraćam pitanja, pa nek „mari“ odgovori na njih.“ Mudro, nema šta! :)
Nema problema, na sva tvoja (odnosno svoja pitanja) ću odgovoriti. Samo, želim da znaš, da te jeftine fore kod mene ne prolaze tako lako! :)
1)Da li se molim? – Da!
2)Da li se molim po pravilima? – Ne! Apsolutno nikada se ne molim po pravilima! Ne krstim se tokom molitve. Ruke ponekad sklopim, a ponekad i ne. Kako mi kad dođe. Nemam „molitvenik“ iz kog bi po nekom pravilu čitala ili pak recitovala neku posebnu molitvu. Molitva mi sama navire iz srca i duše. Znači, kod mene ne postoje nikakva uštogljena pravila, već se sve dešava spontano i prirodno, onako kako mi to u trenutku dođe.
3)Da li su moja osećanja iskrena tokom molitve? – Da!
4)Da li mi je molitva iz duše i srca? – Da!
5)Da li osećam mir, spokojstvo i zadovoljstvo tokom molitve? – Kako kad. Uglavnom da, ali ne baš uvek.
6)Da li se tako osećam i po završetku? – Odgovor je isti kao i na 5. pitanje.
S’obzirom, da si rekao, da je potrebno, da na sva pitanja odgovorim potvrdno, kako bih razumela o čemu pričaš, a kao što vidiš, ja nisam, onda mi opet nije jasno, šta je pisac želeo da kaže.
I dok tebi „nije bitno ni za šta se moliti, ni kome su upućene molitve, meni je veoma bitno.
Aleksandre, bojim se da se ti i ja nikada nećemo razumeti, jer je evidentno da smo dva različita sveta. Osim ako, možda jednoga dana, spoznaš istinu…
Mari…
Modalni glagol ,,moći“ označava da nešto može, a i ne mora biti. Dakle, ako kažem ,,može boleti“, to ne znači da je tako uvek. Prosto: ili će biti, ili neće. Elem, možda je onima koji su bičevali Isusa bilo žao što to rade. Verovatno nije, ali mi to ne znamo. Njihova zakonska dužnost je bila da to urade i to je sav uvid koji imamo. Vidite li kako nesvesno osuđujete?
Ne branim oca Branislava zbog tog konkretnog slučaja, sagrešio je, doduše iz nehata. Branim ga od onih koji ga optužuju za kojekava sadistička pirovanja. Mislite li da je zabavno tući nekoga lopatom? Jeste li držali nekad lopatu? Izuzetno je teško. Ali, baš zbog toga, udarci lopatom po debelom mesu ostavljaju najmanje posledica po bijene. (Ovo govorim kao osoba koja ima iskustva u borilačkim veštinama, nisam stvarno nekoga tukao.) Protin metod je bio delotvoran i zato ga je primenjivao. Preterao je samo jednom prilikom. I ponovo osuđujete, kada kažete da su roditelji narkomana nemoralni, kada podržavaju manastirsko lečenje, i da su zbog njih njihova deca takva. Lično poznajem divne ljude, požrtvovane roditelje, kojima su deca stradala drogirajući se. Neki su im čak ostavili unuke iza sebe. Sa drogom NEMA PRAVILA. NEMA CILE-MILE. Dobar čovek će, da bi došao do droge da ukrade, da slaže, da prebije, pa i da ubije, kada ga uhvati kriza. Sa narkomanima se gotovo nikad ne može rezonovati. Eto, to bi možda bilo jedino pravilo.
Daću Vam jedan primer, koji nema veze sa drogom, da biste shvatili dokle mogu da odvedu neposlušnost i nerazumnost u kombinaciji.
Moj otac je, kada je bio mali, voleo da pušta limene brodiće u jednom velikom buretu za kišnicu. U Beogradu je pre Drugog rata bilo popularno da se bombone prodaju u kutijama oblikovanim kao automobili, čamci i dr., pa je imao solidnu kolekciju. Elem, to bi sve bilo fino, da bure nije bilo previsoko za njega, te je morao da se okači i nadnese. U slučaju da upadne – ishod bi bio fatalan. Pošto je deda radio, stric išao u školu, jedino je baba mogla da ga čuva. A u to vreme, (bez frižidera, usisivača i super-marketa) kućni poslovi su iziskivali jako mnogo vremena i nije bila u stanju da ga konstantno nadgleda. Pošto nikako nije hteo da sluša, oca je baba vezivala za oluk, dok ne završi sve po kući šta ima i onda ga puštala da se igra, pod nadzorom.
Da zaključim, podržavam nasilje 100%, kada je neophodno i odmereno. Dao bih Vam još primera, ali treba to sve otkucati… A i pristojnost mi nalaže da ne davim više oko ovoga.
Rećiću još samo ovo. Posledica neadekvatnog lečenja narkomanije je SMRT. Da li je od lopate ili od šprica – smrt je. Ali preosetljivi ljudi to ne mogu da shvate.
Dobro, ne morate da nosite krst. Ne nosim ga ni ja, mada nemam razloga za to. Mogao bih da odem da ga kupim… U svakom slučaju, poistovećujete prljavo i smrdljivo june, koje čini svakojake pogani, sa osveštanim krstom. Ma, i da nije osveštan. Da su dve daske prikucane popreko. I dalje je simbol naše vere, nade i ljubavi, pre svega Božije prema nama.
E, sad, što se tiče Ostroga – grešite. Nikakve pijace tu nema. Napravi nekad neko koju tezgu o velikim praznicima da bi ljudi mogli lakše da kupe, jer je velika gužva. Možda Vam se od šatora i mase učinilo da su tezge, jer stvarno tako deluje kada se snima kamerom odozgo?
Ali mi ne obožavamo ikone. Ako poljubim majku – jesam li od nje napravio idola, po Vašem shvatanju? Eto, preneo sam reči jednog pravoslavnog episkopa kako se ,,poštuju“ ikone i ostali predmeti, a Vi i dalje isto. Nije u redu. Ili samo ne znate šta je, zaista, idolopoklonstvo. Idolopoklonstvo je drevna praksa iz vremena kada su demoni obmanjivali ljude nagovarajući ih da prave statue, u koje su, potom, ulazili i govorili iz njih. Zato su prinosili žrtve tim kipovima, ,,idolima“, i klanjali im se. Otud reč: idolopoklonstvo. Mi, hrišćani, pravimo rezbarije i živopišemo slike Boga i svetaca i, pošto smo u nemogućnosti da se poklonimo istima, ili ih poljubimo u desnu ruku, kojom se blagosilja, ljubimo njihove slike i poklanjamo se pred njima. Da bismo se osigurali da ne može doći do đavolje podvale, molimo Duha Svetoga da oseni tu tvar i zaštiti nas. Eto, cela mudrost. Ikonoborci su pre mnogo vekova uvideli svoje greške; protestanti danas, mesto da se pouče primerom – srljaju još dublje.
,,Eto ti sad…“
Dakle, Isus, kada na nekoliko mesta hoće da pokaže koliko je smrt ništavna za njega, da bi obodrio ljude oko sebe, poredeći je sa dremkom, je za Vas bukvalno izrečeno, ali, kad navodi imena i doslovan razgovor – to je sve alegorija. Ne, to je zamena teza.
Pošto ne čitate ništa osim Svetoga Pisma, naravno da nemate predstavu o vaskrslom Lazaru. Jednostavno, o tome događaju se nije toliko javno govorilo u ono vreme. Jedini koji o tome piše, sveti jevanđelist Jovan, učinio je to posle Lazarove druge smrti, to jest, kada je pisao poslednje Jevanđelje. Verovatno stoga što je bio ogroman progon hrišćana od strane Jevreja, a sv. Lazar je i ovako imao mnogo problema kao kiparski episkop. Ako je sv. Lazar kome i rekao šta je video sa ,,one strane“ – nije zapisano. Prema tome, vaša teorija da je ,,spavao“ je čisto proizvoljno tumačenje.
Analizirajmo, na kraju krajeva.
1. Isus kaže da je Lazar zaspao i da će da ,,svrati“ da ga ,,probudi“.
2. Učenici se čude.
3. Objašnjava im smisao.
Zašto se učenici čude? Zato što Jevreji nisu imali učenje o ,,usnulosti“ duša, da bi tu rečenicu mogli da povežu sa smrću. A, onda, zašto im ga Bog nije dao? Hrišćanstvo je nastavak Starog Zaveta. Pre Hrista, Jevreji su verovali u Šeol. I posle Hrista su nastavili da veruju u Šeol. Mi ga zovemo pakao, Grci Tartar. Ako ga nema, zašto se spominju muke do Sudnjeg Dana? Zašto Hristos govori u svojoj priči o sv. Avraamu, sv. Lazaru i bogatašu kao da su u paklu? Ako pakla nema, onda je On direktno kriv za to što su pravoslavni zbunjeni. Shvatate li koliko je to paradoksalno? I kako Isus stoji sa sv. Ilijom i sv. Mojsijem na Tavoru i razgovara, ako Mojsije spava? Zašto ga je budio, ako će ovaj odmah potom da ponovo obamre?
Ima mnogo pitanja oko Vaše teorije. Imate li odgovore, makar logičke?
Jer ja, crno-na-belo, vidim samo dokaze da postoji pakao, a nigde konkretnu Biblijsku priču o ,,snu“.
Takođe, nikakve maske ovde ne postoje. Svi su onakvi kakvi su, jedino ako uspete nekoga da iznervirate, pa se on naljuti. Imam jednog drugara. Ubeđen je da treba svima da projavljuje istinu, kroz ,,šalu“, a ne shvata da samo vređa i nervira ljude bez potrebe. Možda i treba, ali ne mora uvredama i podsmehom. Najgore je što ljudi i prihvate to, malo ,,opletu“ po njemu šaljivo, a on pomisli, onda, da ga niko ne voli, ne razume, itd.
Pucate, dakle, u prazno ,,demaskiranjima“.
E, sad da se dohvatimo malo ozbiljnije teme od ovih prethodnih.
Kažete da sve ,,radite spontano i prirodno“. Jeste li sasvim sigurni da ste se skroz odvojili od ovozemaljskog i prilepili za nebesko, pa da su Vam ,,spontano i prirodno“ čisti i ostrašćeni kao u anđela? Jer, u protivnom, činite šta je prirodno neizlečenom, palom čoveku. Evo, bolestan sam već 3-4 dana, i da ne uzimam lekove, nego činim šta mi je prirodno dolazilo pre toga – ko zna kad bih se izlečio. I da li bih. Ovako, Bože zdravlja, još danas. U svakom slučaju, da sve treba da bude ,,spontano“, ne bi Bog silazio na zemlju da se pati, jer krst i bičevanje nisu ništa u poređenju sa mukom kakvu je morao osećati On, Bezgranični, da postane ograničen ovim bednim plotom. Ne bi postavio apostole da uče širom Sveta, ne bi im naložio da postavljaju sveštenike i episkope polaganjem ruku, ne bi ljudi odlazili u monahe, i tako dalje, i tako dalje. Činjenica je da je podvig užasno neprirodan i time naporan palom čoveku. A prvi stepenik, prvi lek, je smirenje. Da ne bude pala volja naša, no Božija. Tome se čovek celog života uči. Ishod je: izlečenje ili smrt.
Ali nemojte ovo porediti sa time što ne slušam neke episkope koji su odavno prestali da tvore volju Božiju. Naprotiv, dužan sam po kanonima da tako činim. A, mesto njih, poštujem one koji su ostali ,,tvrdi“. A koliko je tek onih pravednih episkopa koji više nisu sa nama telom, ali su ostavili svoje misli iza sebe…
Bodine,
Hvala ti na informaciji u vezi modalnog glagola „moći“ :) ,mada zaista nije bilo potrebe, jer se on nikako ne može primeniti u onom kontekstu, o kom smo mi pričali.
Kada neko, udara nekog lopatom ili pak u besu „odvaljuje“ šamar svom verskom neistomišljeniku, onda tu nema mesta za glagol „moći“, tj. nema ni govora, da zlostavljača udarci „mogu“ boleti više nego žrtvu. U nekom drugom slučaju, bi takva teorija možda i bila prihvatljiva, ali u ovom kontekstu o kom smo mi pričali – deginitivno NE!
Već sam ti rekla, da je jedno ukoravanje (kao npr. kada roditelj iz najbolje namere prutićem udari svoje dete), a nešto sasvim drugo, klasično iživljavanje u cilju lečenja vlastitih kompleksa (kao npr. slučaj iz Crne Reke). Nauči da praviš razliku između ukoravanja i iživljavanja!
Malo dete se ukorava prutom (ne brutalno!) upravo zato što je malo, pa nije svesno mnogih
opasnosti, koje ga okružuju: da se može ispeći, poseći, otrovati, da ga može udariti struja, pregaziti auto…
Zapamti jednu bitnu stvar – Matoro drvo se ne savija!
Ako se dete ne bije dok je mlado, onda posle nema baš nikakvog, ni smisla, ni efekta.
Odraslo dete, zna unapred sve opasnosti, pa i pored toga može svesno napraviti loš izbor.
Ti „štićenici“ su unapred, jako dobro znali, koje su sve eventualne posledice droge, ali su je ipak probali. Postavlja se pitanje – Zašto?
Ako su roditelji tih narkomana bili „toliko divni“ (kako ti reče), zašto su im onda deca pobegla u svet droge?
Divan roditelj će od malena vaspitavati i usmeravati svoje dete, da ne bi bilo problema kada poraste. Zato Biblija u knjizi „Priče Solomonove“ (22.glava, 6. stih) kaže:
„Uči dete prema putu kojim će ići, pa neće otstupiti od njega ni kad ostari.“
Najbitnije je detinjstvo. Ko tada propusti priliku da se pokaže kao pravi roditelj, uz izgovor:
da nema vremena, da ima neke važne obaveze, da mora da žuri, da će pričati neki drugi put… nikada kasnije, neće uspeti da je nadomesti.
Detetu je roditelj najbitniji tokom detinjstva: da ga uteši, ohrabri, pohvali, posavetuje, pomazi, podeli sa njim radost ili tugu, ispriča mu neku poučnu priču, izvede ga negde…
Međutim, kada je to neophodno i: ukori prutom, iskritikuje ga, povisi ton na njega, oštro ga pogleda, zapreti mu, strogo opomene, ukine mu nešto (zabrani)…
Ali kada poraste, onda je oformljena ličnost. E, tada možemo videti, koliko su mu pažnje poklanjali roditelji, kada je bio mali. Dete, kome su roditelji bili posvećeni (onako kako sam opisala) – nikada neće dospeti u svet droge!
Ne znam na osnovu čega ti ocenjuješ ljude, pa kažeš da su roditelji „štićenika“ „divni ljudi“, ali ja ljude ocenjujem onako kako nam je Isus preporučio preko Biblije (Jevanđelje po Mateju, 7. glava, od 16. do 20. stiha):
„Po plodovima njihovim poznaćete ih. Da li se bere s’ trnja grožđe, ili s’ čička smokve? Tako svako drvo dobro- rodove dobre rađa, a zlo drvo- rodove zle rađa. Ne može drvo dobro- plodova zlih rađati, ni drvo zlo- plodova dobrih rađati… I tako dakle po plodovima njihovim poznaćete ih.“
Drugim rečima, šta su roditelji tih nesrećnika posejali, to su posle i požnjeli. Onako kako su ulagali, tako im se istom merom i vratilo. Ubirali su plodove onog drveta, kog su i posadili.
Kažeš da ne braniš „oca“ Branislava, a s’ druge strane kažeš da je sagrešio „iz nehata“(?!).
Znaš li ti šta znači ubiti nekoga iz nehata???
Citiraću ti odlomak starog novinskog članka „Večernjih novosti“ u vezi obdukcionalnog nalaza, pod naslovom „Suđenje Peranoviću – Prikazane fotografije sa obdukcije Zarupca“, koji sam uspela da pronađem na internetu:
„Veštak medicinske struke, profesor dr Đorđe Alempijević nije mogao da precizira broj nanetih povreda, pa je „radi jasnijeg utiska“, na uvid ponudio foto-dokumentaciju, koja je razuverila i poslednjeg u sudnici, da je Zarubac bio podvrgnut stravičnoj torturi.
Nesrećni čovek, usmrćen je u pomoćnom objektu Peranovićeve porodične kuće, udarcima maslinovim štapom dužine 140 cm.Najverovatnije usled posledica davljenja, bila mu je slomljena i grlena hrskavica. Na fotografijama, međutim, jasno se vidi da mu je sedalni deo tela potpuno crn od krvnih podliva, kao i velika površina tabana. Po celom telu primetni su „gušteri“ od štapa, a meka tkiva, čije je fotografije veštak takođe pokazao, na pojedinim mestima bukvalno su pretvorena u kašu.Jasno su vidljive povrede u predelu desne ruke, ramena, leđa, sedalnog predela, ali i glave, nosa, zuba… Opsežni krvni podlivi, na pojedinim mestima su sliveni i zahvataju veće površine. Zbog toga nije moguće diferenciranje povreda, ali bi se moglo zaključiti da ih ima više desetina… “
Kasnije je jedan od Peranovićevih pomoćnika (koji je prisustvovao brutalnom činu), pod pritiskom dokazanih činjenica, bio prinuđen da prizna, šta se u stvari, zaista dogodilo…
„Štićenik“ je u nekoliko navrata (dok je još bio pri svesti) kroz suze preklinjao Peranovića da prestane da ga zlostavlja, ali je on ostao totalno „gluv“ na njegove molbe i zapomaganja.
Tukao ga je, i tukao, i tukao… dokle god „štićenik“ nije izdahnuo.
I ti jedan takav stravičan, surov, i bezdušan zločin, nazivaš „ubistvo iz nehata“?! Jesi li pri sebi??? Znaš li šta uopšte pričaš??? Daj čoveče, osvesti se!
Šta je to, nego sadističko pirovanje?! Ima li boljeg primera od ovog?
I da, držala sam lopatu u rukama i znam koliko je teška. Zato me i čudi, koliko čovek može da ode daleko i tako izgubi razum. Da i pored tolikog napora koji oseća dok diže lopatu, besomučno nestavi nekog da zlostavlja. To može samo sadista. Jer, samo je sadista u stanju da se preznoji od napora, maltretirajući nekoga. Takvima je zaista zabavno tući nekoga (pogotovo lopatom).
I otkud ti znaš, da je Peranović preterao „samo“ jednom???
Ko zna koliko je tih nesrećnika bilo na samoj ivici smrti, ali su možda pukom srećom uspeli da se oporave. Uostalom, Peranović je preterao još onog istog trenutka, kada je rešio da „štićenike“ batina lopatom!
Da li je Peranović (ili bilo koji njegov pomoćnik imao ma kakvog razloga da uopšte bilo čime bije „štićenike“? Naravno da NE!
Otkud droga u centru za odvikavanje od iste??? Kakav je to centar, u kome se droga tako lako unosi? Ko je tu kriv – „štićenici“ ili nadležni iz centra? I da li je logičnije kazniti nekog „štićenika“ batinama, ili ga držati negde izolovanog (pod ključem) kako ne bi zapadao u iskušenje???
E, vidiš sad, ko koga osuđuje i ko vrši zamenu teza. Ti umesto da stvari nazoveš pravim imenom, ti ih izvrćeš, opravdavajući Peranovića, pa ga još i sažaljevaš u fazonu:
„Jadan Peranovič, morao je da diže tako tešku lopatu dok bije…“ ( tragikomično :( :) ), a s’ druge strane osuđuješ „štićenike“, pod izgovorom da su morali da dobiju batine.
Ali pošto kažeš da imaš iskustva u borilačkim veštinama, onda me i ne čudi što na taj način razmišljaš. Znaš li ti da su kompletno sve borilačke veštine, okultne prirode?
Vrlo je moguće da se i Peranovič nekada bavio njima. Upravo kroz takve okultne „veštine“, čovek postaje zaposednut demonom nasilja.
Kažeš da su „oni koji su bičevali Isusa, imali takvu zakonsku dužnost“(?!).
Zakonsku dužnost prema kome/čemu??? Ljudima?! Ništa se ne mora!
Svi mi imamo svoju slobodnu volju (koju nam je Bog podario) da radimo ono što želimo, ili da odbijemo da uradimo ono što ne želimo.
To je upravo ono, o čemu sam ti prošli put pisala. Svako treba da ponese „svoj krst“.
Da su ti ljudi odbili da bičuju Isusa, umrli bi dostojanstveno. A ovako su, slepo poštujući ljudske zakone, umrli kao najveće kukavice (osim ako se nisu kasnije pokajali).
Zamisli npr. da tebi neko da zakonsku obavezu da ubiješ nekog svog najmilijeg. Da li bi to učinio?
Slažem se da je krst simbol naše vere, nade i ljubavi. Dakle SIMBOL, što treba i da ostane. A ne da od jednog običnog predmeta (dve ukrštene linije), pravimo predmet obožavanja.
Zgrozim se, kada vidim da neki pravoslavni pop, pruža ruku u kojoj se nalazi krst, kako bi ga „vernik“ poljubio. To je čisto idolopoklonstvo!
Smešno mi je, kada kažeš, da su krstići koji se prodaju u pravoslavnoj crkvi „osveštani“. :D
Ja tu vašu osveštanost – ne priznajem! Za mene je to paganizam, baš kao i:
paljenje sveća, dim tamjana, „sveta vodica“ i ostale gluposti.
Sve te stvari se koriste i u spiritizmu, za prizivanje duhova (demona).
A što se tiče „Ostroga“ – ne grešim! Doduše, ne znam kako trenutno stoje stvari, jer odavno tamo nisam bila, a nemam ni nameru. Ali, kada sam bila pre 10-ak god. (dok još nisam bila upoznata sa istinom), dobro se sećam da su pred sam ulazak u manastir, bile tezge na kojima se prodavao nakit raznoraznih boja i veličina, kao i dr. ukrasni predmeti i drangulije: privesci za ključeve i za oko vrata, razglednice, ikone itd. ,da sam ostala u čudu. Bukvalno, kao na vašaru! Znam vrlo dobro šta sam videla. Inače, to je bio moj prvi, i ujedno poslednji put da sam tamo bila.
Što bi rekli ljudi – Bilo, i ne ponovilo se više!
Ti potpuno pogrešno rezonuješ pojam „idolopoklonstvo“.
Sve što se obožava više od samog Boga – jeste idolopoklonstvo!
Pitaš me: „Ako poljubim svoju majku, jesam li od nje napravio idola?“
To ne zavisi od poljupca, već od toga kako je doživljavaš. Ako svoju majku, voliš više nego Boga – da, napravio si od nje idola!
Isus je rekao (Jevanđelje po Mateju, 10. glava, 37. stih):
„Koji ljubi oca ili mater više nego mene, nije mene dostojan. I koji ljubi sina ili kćer više nego mene, nije mene dostojan.“
Naravno, to nikako ne znači da ne smeš poljubiti svoju majku ili joj ukazati poštovanje. Jer, peta Božija zapovest kaže: „Poštuj oca svoga i majku svoju…“
Ali, ako je voliš više nego našeg spasitelja Isusa Hrista – napravio si od nje idola!
Koliko god to tebi čudno ili strašno zvučalo – to je istina. Toliko o idolima.
A sada da prodiskutujemo malo i o paklu…
Da li ti veruješ u Isusov ponovni dolazak na Zemlju?
S’ obzirom da se predstavljaš kao hrišćanin, pretpostavljam da veruješ, jer je to osnovna vera svakog hrišćanina. A svako ko iskreno veruje u Isusov drugi dolazak, on zna da Isus dolazi da bi sudio živima i mrtvima po zaslugama.
E sad, tu postoji jedan „mali problem“.
Ako je prethodno izrečeno tačno, kako onda da Isus sudi mrtvima, ako im je već suđeno?
Konkretno, kako da grešnim mrtvacima sudi, ako su oni već osuđeni večnim mukama, boraveći u nekom „paklu“???
Kako da sudi pravednim mrtvacima, tj. daruje im večni život i obećanu Novu Zemlju, ako se oni već nalaze u nekom „raju“, gde već žive i imaju sve blagodeti koje život može da pruži???
Shvataš li sad ti, koliko je to sve paradoksalno???
Svaki čovek, koji veruje u bilo kakav zagrobni život (pakao, raj, čistilište, lumb, astralne svetove, reinkarnaciju…), on na taj način u stvari, samo pokazuje da odbacuje veru u drugi Isusov dolazak, odnosno Njegov pravedni sud.
Jer, u slučaju postojanja, nekog zagrobnog života, Isusov drugi dolazak, nema, ama baš nikakvog smisla! Zašto i kako bi sudio mrtvima, ako im je već presuđeno???
Drugi „problem“ je sledeći…
Ako prihvataš priču o zagrobnom paklu, kao mestu večnog mučilišta, onda ti u stvari i nemaš pravu predstavu o Bogu, jer ne poznaješ Božiju dobrotu i milostivost.
Kakav bi to Bog bio, kada bi dozvolio, da se bilo koje Njegovo dete, večno pati i muči???
To jednostavno nije u opisu Božijeg karaktera!
Tu priču o zagrobnom paklu, kao večnom mučilištu je izmislio sam Satana, iz dva razloga…
Prvi razlog je da bi ljudi verovali u zagrobni život. A drugi razlog jeste da dobrodušnog i milostivog Boga, predstavi kao najvećeg sadistu. Nažalost, mnogi veruju u te Satanine prevare.
Treći „problem“ je, kao što sam već jednom prilikom napomenula, to što pravednici neće imati, ni mira, ni spokoja, dokle god budu znali, da se grešnici večno muče i pate u „paklu“.
Iz svega navedenog, jasno je da je „pakao“, kao mesto večnog mučenja – ne prihvatljiv!
Bog uopšte nije, kako ti reče: „kriv što su pravoslavni zbunjeni“, već su pravoslavci sami krivi što malo ne uključe logiku, nego slepo veruju u Satanine lažne priče, kojima obmanjuje Biblijski „nepismene“ ljude.
To ti je kao kada mala deca veruju u priču o „Deda Mrazu“, a onda kad sazre i upoznaju se sa istinom, shvate da su bila prevarena.
Neki ljudi su upoznali istinu, a neki nikako da je prihvate.
Kad Isus bude ponovo došao da sudi ljudima, mnogi će se kajati kad shvate u kakvu su Sataninu bajku poverovali. Ali, tada će biti prekasno…
Zato ti je bolje, da to shvatiš već danas, da se sutra ne bi kajao, jer će biti prekasno…
A ja se iskreno nadam da ćeš shvatiti. :)