Vreme je problem ovog sveta – Arhimandrit Rafail Karelin

 

PROBLEM KOJI NIKO NIJE REŠIO

Šta je glavni problem ovoga sveta i kako se vreme ubrzava – piše i odgovara Arhimandrit Rafail Karelin

 

Arhimandrit Rafailo Karelin jedan je od najpoznatijih duhovnika u Gruzijskoj pravoslavnoj crkvi, autor nekoliko zapaženih knjiga (Slava Gruzijske pravoslavne crkve, Solun 1994; Propovedi, Moskva 1997; Izazov postmodernizma, Moskva, 1999; Put hrišćanina, Moskva, 1999; Crkva i svet na pragu Apokalipse, Moskva, 1999; Hrišćanstvo i modernizam, Moskva, 1999) i mnoštva članaka objavljenih u gruzijskim i ruskim časopisima. Srpskoj čitalačkoj publici njegovo stvaralaštvo predstvaljeno je knjigom Sa Hristom ka visotama oboženja: o podvižničkom životu u Crkvi (Cetinje, 2001)

ZAŠTO JE VREMENA SVE MANjE?

Čovek današnjice danonoćno oseća vapijući nedostatak vremena: čini mu se da vreme leti sve ubrzanije i ubrzanije. Noć smenjuje dan, kao da jutro otvara trepavice neba, a veče ih već za tren ponovo zatvara… U detinjstvu nam se činilo da dan traje neobično dugo, da Sunce polagano, gotovo neprimetno, poput kakve ogromne lađe, plovi po beskrajnim prostranstvima neba, da bi, najzad, posle duge plovidbe, dospelo do luke skrivene tamo daleko, iza planina na granici horizonta. Nastupa sumrak, kao predvorje noći, kao pauza tokom koje će biti promenjene dekoracije. Ali gle ! Spada koprena noći, pali se, kao svećica, prva zvezda, iskričavo razlivajući svoju svetlost po dubinama modroplavog, kristalno prozirnog neba. Prođe neko vreme, pojavi se druga zvezdica, da bi se nebo najednom prekrilo zvezdama, kao da je nečija ruka rasula ceo naviljak ognjene slame po nebeskom svodu. Sve je tamnije plavetnilo neba, sve sjajnije zvezde nad zemljom. A taj početak noći za dete traje dugo, dugo, pomislilo bi – nekoliko godina. I samo vreme detetu se čini melodičnim i lakim, poput polako pevane uspavanke. A kakvim nam se to isto vreme čini sada ?

Čini nam se da se ono skratilo, kao da ga je neka nevidljiva sila savila u svitak ili svom silinom pritisla, kao što se teretom odozgo pritisne savitljiva opruga. Nedostatak vremena je hronična bolest našega veka. Zaduvani smo od nemanja vremena, kao da nam nedostaje kiseonik. Naše doba, doba tehničkog napredka, trebalo bi da nam pruži mogućnost da stižemo da uradimo više nego ikada ranije; pa ipak, svi mi osećamo da vreme iščezava u neznanom pravcu, kao da se survava u duboku provaliju, tako da ne uspevamo da izađemo na kraj sa onim obimom posla koji smo ranije završavali sa lakoćom.

DIMENZIJE VREMENA

Mnogi vele: «Sećam se onoga doba kada smo čitali dobre knjige, posećivali se i družili, ponekad radili i u dve smene, a sada – lepo nemam vremena ni da otvorim knjigu, a sa prijateljima najčešće razgovaram telefonom.»

U čemu je problem?

Zar je moguće da je hronično bolestan sam hronos? Rekao bih da se najdublje misli o vremenu mogu naći kod blaženog Avgustina u njegovoj besmrtnoj «Ispovesti». Avgustin ukazuje na činjenicu da postoje dva načina merenja vremena: spoljno i unutrašnje. Spoljni aspekt vremena odnosi se na kalendarsko vreme, koje poseduje određene objektivne orijentire prihvaćene kao etaloni. Ta dimenzija vremena je stabilna i konstantna. Unutrašnja dimenzija vremena odnosi se na njegov duševni doživljaj, na njegovo opažanje u skladu sa ritmom i procesima u samom organizmu. Ovo vreme je subjektivno, i njega čovek doživljava kao neprestanu kompresiju, kao skraćivanje i ubrzavanje samih kalendarskih perioda. Ova zagonetka teško se može odgonetnuti, i zato ovde neminovno ulazimo u sferu pretpostvaki, u svojevrsno modeliranje.

Čovek je u svakom trenu izložen prilivu informacija. Te informacije ne nestaju, nego se skladište u njegovoj memoriji u nekakvim nama nepoznatim kodovima. Svaka informacija iziskuje određeno mesto u analima memorije, i zato možemo reći da se u nama stalno odvija proces prerade spoljne informacije. Ako bismo psihu uporedili sa kuglom koje se okreće oko svoje ose, kod deteta je ta kugla manje opterećena informacijama, ona se zato kreće brže, i to je razlog zbog koga mu se vreme čini sporijim. Kasnije ta kugla, primajući nove informacije, postaje sve teža, njeno kretanje se usporava, i čovek to subjektivno doživljava kao ubrzanje samog vremena. Razume se, ovo je samo jedna veoma gruba shema, međutim, nemamo pretenzije da ovde ponudimo matematičku formulu vremena koju još niko nije uspeo da izvuče iz korena beskonačnosti. Želja nam je da samo pojasnimo svoju misao.

DVOSEKLI MAČ

Znanje je poput dvoseklog mača: s jedne strane, ono nam pruža oslonac, a sa druge, priliv informacija, zatrpavajući našu psihu, oduzima nam i samo vreme. Štaviše, suvišna informacija ostaje na površini; ona se ne pretvara u znanje, nego u šljaku, u mrtvi balast smešten u našoj podsvesti kao u potpalublju. Zašto su podvižnici odlazili u pustinje ili se zatvarali u svojim kelijama kao da su u grobovima, uzimajući sa sobom samo najneophodnije stvari?

Upravo da bi se izlovali od informacija spolja, tačnije, da bi ih sveli na minimum. Zato im je misao postajala bistra i pronicljiva, a molitva zadobijala posebnu dubinu. Čak i najjednostvanija stvar koju posedujemo zauzima određeni prostor u našoj duši. Čovek mora da čuva tu stvar, da se brine za nju, da je izrazićemo se slikovito – načini delićem svoje duše. Da, upravo je to u pitanju: stvari ne zauzimaju samo prostor u kući, nego i u duši – u mislima i osećanjima. Te stvari skraćuju ono vreme koje je dimenzija doživljaja duše, kao da ga gutaju. I zato, oslobađajući se od stvari ili na neki način menjajući ambijent u kome živi, čovek oseća kao da raste potencijal njegove duševne slobode.

KO VLADA SVOJIM ČULIMA VLADA ČITAVIM SVETOM

Duhovni život mora biti usmeren na borbu za vreme. U našem odnosu prema spoljašnjem vremenu od velikog su značaja doslednost i postojanje reda u obavljanju poslova. Ako je naš odnos prema poslovima haotičan, za njihovo izvršenje potrebno nam je daleko više vremena nego što ti poslovi objektivno iziskuju. Potrebno je takođe smanjiti svoje potrebe, telesne i duševne, i tada će mnoge brige otpasti same po sebi.

Kada je reč o unutrašnjem vremenu, moramo imati izuzetno dobar filter koji je u stanju da prečisti bujicu informacija što nadiru na nas. Pored toga, moramo naučiti da neko vreme provodimo u tišini, ostajući nasamo sa svojom sopstvenom dušom. Naše oči, uši i jezik često se pretvaraju u pukotine kroz koje se nekontrolisano izliva unutrašnji sadržaj našeg bića. Ovo vodi ka unutrašnjem opustošenju. Zato hrišćanska askeza zahteva kontrolu spoljašnjih osećanja i onog velikog dara koji nazivamo «rečju». Za obradu, pakovanje, sortiranje i skladištenje informacija u ogromnim magacinima memorije neophodno je konstantno rashodovanje psihičke energije. Ako informacije svih vrsta: verbalne, slikovne itd., uključujući i one emocionalne, prelaze određeni nivo, one, poput teškog rada koji prevazilazi naše snage, razaraju psihu i remete ravnotežu između mehaničke i kreativne memorije.

Poznato je da čovek koji unosi veliku količinu hrane čini svoje telo tromim i podložnim bolestima. Njegovi mišići pretvaraju se u salo. Na isti način dolazi i do «psihičkog debljanja», kada memorija postaje prošireno crevo duše. Najveći energetski potencijal poseduje ljudski duh – to oko duše. Pri izloženosti bujici informacija, što već liči na poplavu, duša oduzima energiju duhu i time kao da atakuje na duh. Duša, kao agresor, okupira oblast koja pripada samo duhu i crpi njegove snage, kao vampir siše krv svoje žrtve. Duh malaksava i klone, a ukoliko ovakvo stanje potraje godinama, duh se paralizuje, ne mogući više čak ni da shvati stanje u kojem se našao, niti da oseća bol. Pokušamo li da definišemo stanje našeg duha u ovom momentu, reći ćemo da je to stanje dremanja, koje remeti po koje kratko buđenje, a na njega se nadovezuje duboki san. A u snu se gubi osećaj za vreme. Vreme otrgnuto od večnosti zaista prolazi kao san.

Hrišćansko podvižništvo nije ništa drugo do reanimacija duha. Prostori duše moraju se osloboditi od odraza i senki spoljašnjeg sveta, od njegovih kopija, da bi se duhu pružilo ono što mu pripada po pravu njegovog carskog rođenja. Tada će čovek ponovo osetiti veliku smestivost vremena, osetiće lakoću zbog zbacivanja sa sebe tereta nečega što mu je tuđe i doživeće radost poput one koja ga je mnogo puta ispunjavala u detinjstvu, a čiju je draž kasnije izgubio i zaboravio. Podvižništvo podrazumeva pokajanje, molitvu, borbu sa strastima i kontrolu nad pet čula. Prepodobni Simeon Novi Bogoslov pisao je: «Ko vlada svojim čulima, vlada čitavim svetom».

Dodaćemo: zato što ih u teškoj borbi pokorava Onome Ko je sazdao svet – Tvorcu vremena i večnosti.

 

Arhimandrit Rafail Karelin