Aleksandra Kolontaj – prva žena diplomata i članica Lenjinove vlade

SUVIŠE LIBERALNA ZA JEDNOG BOLJŠEVIKA

Aleksandra Kolontaj poticala je iz aristokratske liberalne porodice, ali je raskinula sa korenima i postala marksista. Posebno se zalagala za borbu žena u okviru socijalizma. Ostala je upamćena kao prva žena u savremenoj istoriji koja je bila članica neke vlade, kao i prvi diplomata ženskog pola.

 

Posle oktobarske revolucije, boljševička feministkinja Aleksandra Kolontaj nagovorila je Lenjina da 8. mart postane državni praznik, i tokom sovjetskog perioda se koristio za obeležavanje „herojstva radnica“.

Aleksandra Mihajlovna Kolontaj (Sankt Peterburg, 31. mart 1872 — Moskva, 9. mart 1952) bila je ruska revolucionarka, feministkinja, diplomatkinja i dugogodišnja ambasadorka Sovjetskog Saveza u Norveškoj i Švedskoj.

U Lenjinovoj vladi je bila jedina žena i imala je funkciju narodnog komesara socijalnih pitanja. Na toj poziciji je mogla da se zalaže za pitanja razvoda, legalizacije abortusa i dobijanja porodiljskog odsustva. Pored toga, propagirala je bratsku ljubav, seksualne slobode i društveno, zajedničko podizanje dece.

Njena shvatanja su ocenjena kao previše radikalna od strane partijskih drugova. Zato je 1923. kao izaslanik poslata u Norvešku, a zatim u  Meksiko. U poznijim godinama postala je ambasador u Švedskoj.

Aleksandra Kolontaj rođena je 1872. godine u Sankt Peterburgu, tadašnjem glavnom gradu Ruske imperije. Njen otac bio je ruski general Mihail Aleksejevič Domontovič, pripadnik stare kozačke ukrajinske porodice koja vuče korene još iz 13. veka. Bio je poznati zagovornik liberalnih ideja, poput uređenja Rusije u ustavnu monarhiju po uzoru na Ujedinjeno Kraljevstvo. Njena majka, koja se takođe zvala Aleksandra, bila je ćerka finskog trgovca drvima. Pošto ju je kao dete odgajala engleska dadilja, majka joj je prenela manire koji su uveliko odredili njena kasnija politička ubeđenja i stavove.

Aleksandra je delila očevo zanimanje za istoriju i savladala znanje nekoliko jezika; s majkom je razgovarala na francuskom, a s dadiljom na engleskom, sa slugama na imanju na finskom, a pohađala je i studij nemačkog. Aleksandra je iskazala želju da nastavi školovanje na univerzitetu, ali joj je majka odbila njen zahtev, ističući da žene nemaju potrebe za daljim obrazovanjem, te da su univeziteti rasadnik radikalnih političkih ideja primamljivih omladini. Aleksandra je naposletku završila kurs za školsku učiteljicu.

Oko 1890. ili 1891. godine upoznala je svog budućeg supruga, Vladimira Ludvigoviča Kolontaja, studenta inženjerstva istovremeno uključenog u aktivnosti na vojnom institutu. Njeni roditelji usprotivili su se ovoj vezi zbog mladićevog skromnog imovinskog stanja, pa su Aleksandru poslali na putovanje Zapadnom Evropom kako bi ga zaboravila. Međutim, oni su ostali u vezi i venčali se 1893. godine. Aleksandra je uskoro ostala trudna i 1894. rodila sina Mihaila. Tada je počela da čita radikalnu populističku i marksističku literaturu.

Aleksandra je došla u dodir s revolucionarno orijentisanim ljudima i idejama pomažući svojoj sestri Ženiji u održavanju nedeljnih predavanja opismenjavanja radnika, a na kojima su pomalo promovisane i socijalističke ideje. Na ovim predavanjima Aleksandra se upoznala s Elenom Stasovom, aktivistkinjom rastućeg marksističkog pokreta u Sankt Peterburgu. Godine 1898. uputila se na studije ekonomije u Cirihu i bila na proputovanju do Velike Britanije, gde se upoznala s pojedinim članovima britanske Laburističke partije. U Rusiju se vratila 1899. godine i tada se upoznala s Vladimirom Iljičem Lenjinom. Iste je godine postala članica Ruske socijaldemokratske radničke partije. Bio je svedok tzv. Krvave nedelje 1905. godine u Sankt Peterburgu.

Godine 1908. otišla je u egzil u Nemačku, nakon što je napisala knjigu „Finska i socijalizam“ u kojoj je pozvala finski narod da ustane protiv hegemonije Ruske imperije. Tokom putovanja po Evropi upoznala se s Karlom Libknehtom i Rozom Luksemburg. Po početku Prvog svetskog rata napustila je Nemačku, jer su nemački socijaldemokrati podržali rat. Strogo se protivila ratu kao načinu rešavanja problema i otvoreno govorila protiv njega. Nakon obilaska Danske i Švedske, gde su je proterali zbog antiratnih stavova, konačno je našla istomišljenike u jednoj socijalističkoj zajednici u Norveškoj. Vratila se u Rusiju nakon abdikacije cara i Februarske revolucije 1917. godine.

Tokom raskida unutar Ruske socijaldemokratske radničke partije 1903. godine, na menjševike Julija Martova i boljševike Vladimira Lenjina, Aleksandra se nije priklonila nijednoj frakciji; tek je 1915. pristupila boljševicima. Nakon Oktobarske revolucije, vršila je funkciju narodne komesarke za socijalna pitanja. Bila je najistaknutija žena u novoj sovjetskoj vladi i osnivač tzv. Ženskog odeljenja 1919. godine. Cilj ove organizacije bilo je poboljšanje životnih uslova žena u sovjetskoj Rusiji, borba protiv nepismenosti, informisanje o radnim uslovima nakon Revolucije i slično. Žensko odeljenje naposletku je zatvoreno 1930. godine. Godine 1917, udala se za Pavela Dibenka.

Kolontajeva je u vladi postala izuzetno kritički raspoložena prema Komunističkoj partiji i, zajedno sa svojim prijateljem Aleksandrom Šljapnikovim, formirala levu frakciju unutar Partije, tzv. Radničku opoziciju. Lenjin je vremenom uspeo da raspusti radničku opoziciju, a Aleksandra je manje-više politički marginalizovana. Naime, manjkalo joj je političkog uticaja u redovima Partije, što ju je sprečavalo da ima vodeću ulogu kao predvodnica borbe za ženska prava. Godine 1923. dodeljena joj je funkcija ambasadorke u Norveškoj, čime je postala prva žena-ambasador u savremenoj istoriji. Kasnije je bila ambasadorka u Meksiku (1926—1927) i u Švedskoj (1930-1945). Takođe je bila i poslanica Sovjetskog Saveza u Društvu naroda.

Umrla je u Moskvi 9. marta 1952. godine.