POKAJANJE JE PUT U CARSTVO BOŽIJE

Zašto je greh crni pečat duše i zbog čega bez pokajanja i sa grehom na duši ne možemo ući u nebesko carstvo

 

O GREHU

Svi mi mnogo grešimo pred Bogom. Taština, zloba, praznoslovlje, tvrdoglavost, razdražljivost i gnev su stalni saputnici našeg života. Na savesti gotovo svakog od nas leže i teži prestupi: čedomorstvo (abortusi), prevara supružnika, obraćanje vračarama, i bioenergetičarima, krađa (prisvajanje na bilo koji način tuđeg), kocka, blud, neprijateljstvo, osveta i mnogo toga drugog čini nas krivima pred gnevom Božijim.

Zašto je pokajanje put u Carstvo Božije - zašto je greh crni pečat duše

Pritom se ne sme zaboraviti da greh nije činjenica iz biografije koja se lakomisleno može zaboraviti. Greh je „crni pečat“ koji do kraja života ostaje na savesti i ne može se oprati ničim osim Svete Tajne Pokajanja. Greh ima razornu silu koja može da izazove niz sledećih, težih greha.

Jedan bogobojažljivi podvižnik je grehe slikovito uporedio sa… ciglama. On je ovako govorio:

„Što je više nepokajanih greha na čovekovoj savesti to je deblji zid između njega i Boga, i ovaj zid se sastoji od cigli – greha. Zid može da postane toliko debeo da životvorna blagodat Božija više ne dopire do čoveka i tada on na sebi oseća duševne i telesne posledice greha. U duševne posledice spadaju neljubav prema pojedinim ljudima ili društvu u celini, povećana razdražljivost, gnev, nervoza, strahovi, nastupi ozlojeđenosti, depresija, razvoj pogubnih strasti kod ličnosti, čamotinja i očajanje, koji u krajnjim oblicima povremeno prelaze u težnju ka samoubistvu. To uopšte nije nervoza. Tako deluje greh.

U telesne posledice spadaju bolesti. Gotovo sve bolesti odraslog čoveka manje ili više očigledno su pre svega vezane za grehe koje je on ranije počinio.

Dakle, u Svetoj Tajni Ispovesti se dešava veliko čudo milosti Božije prema grešniku. Posle iskrenog pokajanja za grehe pred Bogom u prisustvu sveštenika kao svedoka pokajanja, kada sveštenik čita razrešnu molitvu, Sam Gospod Svojom svemogućom desnicom razbija zid od grehova – cigala u prah i time se ruši pregrada između Boga i čoveka.“

Dolazeći na ispovest mi se ne kajemo pred sveštenikom. Sveštenik budući i sam grešan čovek, je samo svedok, posrednik u Svetoj Tajni, a istinski Tajnosvršitelj je Gospod Bog. Kao što je žica provodnik struji, tako je i sveštenik, veza između Boga i čoveka.

Zbog čega onda treba da se ispovedamo u crkvi? Zar nije jednostavnije da se pokajemo kod kuće nasamo pred Gospodom, jer nas On svuda čuje?

Da, zaista, lično pokajanje pre ispovesti koje dovodi do toga da uvidimo greh, koji radja skrušenost srca i odbacivanje učinjenje greške je neophodno. Ali, ono samo po sebi ne obuhvata sve. Konačno pomirenje sa Bogom, očišćenje od greha obavlja se u okviru Svete Tajne Ispovesti uz obavezno posredništvo sveštenika. Ovakav oblik Svete Tajne ustanovio je sam Gospod Isus Hristos. Javivši se u svom preslavnom Vaskrsnju, On je dunuvši rekao Svojim učenicima “ ..Primite Duha Svetoga Kojima oprostite grehe, oprostiše im se; i kojima zadržite, zadržaće se“ (Jn. 20, 22-23).

Apostolima, stubovima drevne Crkve bila je data vlast da skidaju sa ljudskih srca pokrov greha. Od njih je ova vlast prešla njihovim naslednicima – crkvenim zastupnicima – episkopima i sveštenicima. Osim toga, važan je moralni aspekt Tajne. Nije teško pobrojati svoje grehe nasamo pred Sveznajućim i Nevidljivim Bogom. Ali, njihovo otkrivanje u prisustvu stranog lica – sveštenika zahteva mnogo napora u savladavanju svog stida, zahteva razapinjanje svoje grehovnosti i ozbiljno uviđanje lične nepravde.

Sveti Oci Svetu Tajnu Ispovesti i Pokajanja nazivaju „drugim krštenjem“ U njoj kao da nam se vraćaju Blagodat i čistota koji su krštenome bili dati i koje je on izgubio kroz grehe. Sveta Tajna Ispovesti predstavlja veliku milost Božiju prema slabom i padu sklonom čoveku, ona je svima dostupno sredstvo, koje vodi ka spasenju dušu koja stalno pada u grehe….

Proces pokajanja je neprekidan trud na isceljenju duševnih čireva i očišćenje svake grehovne mrlje koja se ponovo pojavila…

Ako čovek zanemaruje Svetu Tajnu Ispovesti i Pokajanja greh će mučiti dušu i ujedno, kada je ostavi Duh Sveti na njoj će biti otvorena vrata za ulazak tamne sile i razvoj strasti i strasnih privezivanja. Takođe može da nastupi period zlobe, neprijateljstva, svađa, pa čak i mržnje prema bližnjim i okolini, što će otrovati život i onome ko je zgrešio i bližnjima.

Grešnika mogu da počnu da opsedaju loše misli („psihostenija“), od kojih on ne može da se oslobodi i koje mogu da otruju čitav njegov život. U ovo spadaju takozvana „manija gonjenja“, strah od smrti i težnja ka samoubistvu.

Na kraju, mogu da nastupe i takve duševne i fizičke nezdrave pojave, koje se obično nazivaju „urok“: napadi epileptičkog karaktera i niz duševnih nakaradnih pojava koja se karakterišu kao opsednutost i pomahnitalost.

Sveto Pismo i istorija Crkve svedoče da se slične teške posledice nepokajanih greha leče silom blagodati Božije putem Svete Tajne Ispovesti i pričešća Svetim Tajnama Tela i Krvi Hristove, koje joj sledi.

Gospod je blag i oprašta grehe svih onih koji Mu se obraćaju, ma kakvi oni bili, tako da ih više neće pomenuti.

—

Deo teksta iz knjige „POKAJANJE PUT U CARSTVO BOŽIJE“ – Starac Filotej Zervahos

Priredio Zoran Lazarević