Gluvo doba – Evropa i izbeglice, licemerje zapadnog sveta

TOPOVSKA HRANA

Fenomen Evropa i izbeglice iz drugog ugla. Kako se ogleda licemerje ali i duhovna glupost zapadnog sveta po pitanju izbeglica

Evropa i izbeglice su tema koja zaslužuje pažnju i osvrt na celokupno funkcionisanje zapadnog sveta. Jer kroz izbegličku krizu koja pogadja Evropu mogu se sagladati neki dublji društveni, moralni i na kraju krajeva i duhovni problemi savremenog evropskog čoveka i njegove otudjenosti od Boga. Izbeglice koje su preplavile Evropu su idealan primer tog posrnulog stanja.

Krenimo redom kroz teze koje će biti zanimljive za razmatranje.

Prvo treba da naglasimo da u analizama raznih think thank instituta i savetodavnih tela na Zapadu stoji teza da su muslimani najtvrdokornija nacija po pitanju veroispovesti i da muslimani u najmanjoj meri postaju konvertiti, najmanje menjaju islam za drugu veru i najslabije prihvataju globalističke ideje o univerzalnoj religiji i verskoj toleranciji. Muslimani ostaju u islamu i pored drugačijeg društvenog i verskog okruženja.

Pa ipak, zašto hrišćanska Evropa, počev od Velike Britanije koja je prva testirala na tih način masovan ulazak muslimana u Britaniju, prima muslimane u svoj svet. Nemci imaju iskustvo Turaka koji decenijama žive u Nemačkoj i nisu se mnogo promenili u verskom i društvenom smislu, iako su prihvatili da poštuju nemačke zakone, sistem vrednosti turaka u Nemačkoj je ostao isti i malo promenljiv – žive po svojim tradicionalnim vrednostima baziranim na islamu. Da li je to osnov za buduće nacionalne, verske i etničke sukobe u Evropi prosudite sami.

Drugi zanimljiv fenomen je selekcija izbeglica koji dolaze u Evropu. Za vreme gradjanskih ratova u ex Jugoslaviji, Evropi nije padalo na pamet da prima sve izbeglice sa Balkana, kao što ih sada prima iz Sirije, Iraka i Avfganistana. Naprotiv, vrlo je selektivno primala samo one mlade i radno sposobne izbeglice iz Bosne, Srbije i Hrvatske koje su joj odgovarale, i to dosta selektivno. I niko u Evropi od licemernih humanitarnih organizacija i organizacija za ljudska prava nije plakao nad sudbinama bosanske, srpske i hrvatske nejači koja strada u rat ili se potuca kao izbeglica. Stotine hiljada Srba izbeglih iz Hrvatske i Bosne nije dobilo nikakvo saučešće evropskog čoveka, već samo osudu i mržnju, a podsetimo se, radi se o hrišćanima sa obe strane granice.

S druge strane, Evropa prima sve izbeglice koje dolaze iz Sirije, stare i mlade, sposobne i nesposobne, time se prećutno saglašava da će njihova integracija u evropsko društvo biti komplikovana, spora i teška, jer ostaju čvrste porodične veze i nukleusi medju izbeglim muslimanima.

Tako da je neshvatljivo i nelogično da su evropljanima bolji za susede i komšije sirijski muslimani od bosanskih ili hrvatskih hrišćana. Tu je nešto duboko devijantno. Prvi koji su to shvatili u Evropi su najkonzervativnije katoličke zemlje, Poljska i Madjarska, koje su odmah istupile protiv te globalne zavere, nastale u kuhinjama tajne svetske diplomatije.

Treći bitan faktor je rezon Evropske unije oko prijema izbeglica. Kada Evropa nešto neće, onda je vrlo spremna da bude surova, gruba i odbojna prema došljacima. Setite se samo okrutnog odnosa Evrope prema Srbiji tokom 90-ih i sankcija, kada ni mladi i perspektivni ljudi nisu mogli da dobiju vizu za EU. Evropa je bila zaključana za nas. A sad odjednom, otvorena je i dobrodošla za sve izbeglice i muslimane sa Bliskog istoka. Licemerje ili tajni plan?

I jedno i drugo, licemerje je odlika Evrope kroz vekove jer je ona uvek gledala svoje interese i samo svoj komfor. Solidarnost koju je velika Evropa pokazivala prema ostatku sveta je uvek bila obojena koristoljubljem i daljnjim ekonomsko političkim ciljevima. Tako je i u ovom slučaju, gde je sa vrhe evropske piramide nižim evropskim političarima i javnom mnenju predstavljeno da su izbeglice potrebne i dobrodošle Evropskoj uniji. Evropa i izbeglice, ima li neka tajna veza?

Ima, na više nivoa. Evropskom establišmentu i evropskoj eliti je predstavljeno da su sirijske i iračke izbeglice idealne za krvnu regeneraciju Evropske unije koja stari. Suptilnom propagandom eliti je predočeno da Evropa stari, da postaje sve starija, da natalitet pada i da će Evropa klonuti ako se ne osveži mladim naraštajima. S obzirom da je proces radjanja i stasavanja mladih dug toliko koliko je dug, instant rešenje je uvoz ljudi – izbeglica sa Bliskog istoka. Oni će svojim dolaskom a medju njima ima najviše mladih i dece, biti mlado evropsko topovskom meso za budući rat sa Rusijom – budući tamnoputi spartanci Novog Rima.

To je najbrži način da se popune rupe u depopulaciji evropljana, jer evropske razmažene žene neće više da radjaju, s obzirom da jure karijeru, novac, zabavu, komfor – deca su postala trošak i smaranje za savremene evropljane. A neko mora sutra da ratuje za tu Evropu ako ona hoće da ostane imperija kao što je sada.

Uz sve to evropska elita je tanano ubedjena da su sirijske i iračke izbeglice, kao i došljaci sa Kosova manje opasni od turaka, jer su manje muslimani od drugih muslimana, s obzirom da su odrasli u sekularnim i socijalističkim državama kakve su bile Sirija i Irak. S obzirom da socijalistička i ateistička ideja vlada Evropom, takvi su im se ljudi činili najpogodnijima za nove sugradjane Evrope, daleko bolji izbor nego neki tvrdokorni musliman iz Bosne ili revnosni pravoslavac iz Srbije.

Medjutim, sve je to opsena i zamka za evropljane, s obzirom da muslimani ostaju uvek muslimani i da će sirijci i iračani, a da ne govorim o afganistancima, svakako se prihvatiti islama bilo gde da se nadju u Evropi. Najbolji primer za to je situacija u Velikoj Britaniji gde su čitavi gradovi i predgradja postali muslimanski.

I tu nastaje velika igra faraona sa vrha svetske piramide. Oni su to svesno napravili sa jednim ciljem – da stvore globalno društvo. Ono se može stvoriti samo na nivou apsolutne verske tolerancije, što podrazumeva i apsolutnu državnu kontrolu sa vrha, odnosno postojanje jake imperije pod kojom svi mogu da stanu. Da bi svi živeli u miru sa svojim verski isključivostima, moraju da imaju strah od velike sile koja svu isključivost isključuje. To je društvo Velikog brata kome Zapadni svet teži.

Slab čovek će reći pa šta tome fali, ako će biti mir, ako ću se ja jeftino hraniti i zabavljati, šta tome fali? I pristaće da živi pod Velikim bratom, jer je zapadni svet otupeo i duhovno oslabio, materijalno mu je važnije od moralnog, pa greh ni ne prepoznaje kao okov duše.

A Veliki brat će silom postići mir, a onda će silom od svih napraviti robove, jer želi kontrolu nad svim aspektima naših života. To je suština svih totalitarnih sistema, počev od socijalističkih, komunističkih do fašističkih sistema, svuda mora da vlada jednoumlje. To je cilj Velike Evrope u nastajanju. I ka tom cilju treba da se stvori na iznenadjenje svih velika koalicija izmedju zapadnih hrišćana i muslimana. Zapadni hrišćani će to prihvatiti kao normalnu stvar ne bi li održali svoj komfor, muslimani su kooperativni kada su moć, slava i novac u pitanju, jedini će se pobuniti pravoslavni narodi i najtvrdji deo katolika jer imaju više moralne vrednosti od pukog materijalnog ugadjanja sebi. I tu smo pred vratima velikog verskog rata u Evropi.

Takav cilj koji vodi stradanju ljudi mogu da vode samo ljudi koji su pod uticajem mračne sile, kojima crni knez ovoga sveta vlada. I takvi ljudi, svetska elita i moćnici iz senke, ne shvataju jednu drugu stvar. Ako taj projekat i ne uspe zbog otpora malih ljudi da se svi izmešaju u globalni lonac, djavo uvek ima rezervni plan – zavadiće nas do krvoprolića, svi ćemo postati topovsko meso, i Evropa i izbeglice i mi svi sami.

Otuda su izbeglice u Evropi predznak velikog sukoba, koji je de facto i počeo.

Š.V.