Izmedju noći i jutra
Oslušni, srce moje, i poslušaj šta govorim:
Duša mi beše moćno stablo
Čije korenje seže u dubine zemlje,
A grane mu se izvijaju prema beskraju.
Duša mi procveta u proleće, plodove dade u leto,
A kada jesen dođe sakupih plodove u srebrne posude
I stavih ih na raskrsnicu.
Prolaznici su ih uzimali,
Jeli i svojim putem nastavljali.
Kada jesen minu, kada se njeni kliktaji
U plač i jadikovku pretvoriše,
U posudama videh samo jedan plod
Koji ljudi meni ostaviše.
Ja ga uzeh i videh da je nesnošljivo gorak,
Kiseo kao zeleno grožđe, te rekoh svojoj duši:
Teško meni.
Ljudima sam u usta stavio prokletstvo
I u utrobe neprijateljstvo.
Šta si, dušo, učinila sa slašću koju si
Korenjem sisala iz dubine zemlje,
Šta si učinila sa mirisom
Koji su tvoje grane upijale iz sunčeve svetlosti?
Potom iščupah moćno stablo svoje duše.
Iščupah ga zajedno sa korenom iz zemlje
Iz koje je raslo i iz koje se hranilo.
Iščupah ga iz prošlosti i oduzeh mu
Sećanje na hiljadu proleća i hiljadu jeseni.
Zatim posadih stablo svoje duše na drugo mesto.
Zasadih ga u polje daleko od staza vremena.
I bdio sam nad njim govoreći:
Bdenje nas približava zvezdama.
Zalivao sam ga krvlju i suzama govoreći:
U krvi ima mirisa i u suzama slasti.
A kada dođe proleće,
Moja duša ponovo procveta i u leto plodove dade.
U jesen sakupih zrele plodove u zlatne
Posude i stavih ih na raskrsnicu.
Ljudi su prolazili, sami ili u grupama,
Ali niko ne pruži ruku da uzme iz mojih posuda.
Uzeh i pojedoh jedan plod te osetih
Da je sladak poput meda, ukusan kao rajsko vrelo,
Prijatan kao vavilonsko vino, mirisan kao dah jasmina.
Tada uskliknuh:
Ljudi ne žele da kušaju blagoslov, niti istinu,
Jer blagoslov je plod suza , a istina je plod krvi!
Zatim sedoh u senku stabla svoje osamljene duše,
U polju daleko od staza vremena.
Ćuti, srce moje, do jutra.
Ćuti, jer vazduh zasićen odvratnim mirisima
Koje dah neće da kuša.
Halil Džubran
„Izmedju noći i jutra“