PRIČA O DVE ZAROBLjENE ZASTAVE
Od trijumfa kod Velbužda do pokolja kod Nikopolja. Saznajte koja je bila jedina zarobljena srpska zastava u istoriji.
Poznato je da u novijoj srpskoj istoriji srpskoj vojsci nikada nije zarobljena zastava, kao i to da su Srbi u ratovima često zarobljavali zastave svojih neprijatelja. Međutim, izvori beleže da je u srednjem veku jednom prilikom neprijatelj zarobio srpsku zastavu. Krajem 1267. ili početkom 1268. godine Kralj Uroš I je odrekao vazalstvo Ugrima i napao Mačvu kojom je upravljao unuk ugarskog Kralja Bele IV. Posle početnih uspeha Srba, kada je Bela IV poslao pomoć svome unuku, u proleće 1268, vojska Kralja Uroša je potučena, a sam Uroš sa brojnom vlastelom zarobljen i odveden u Budim kralju Beli. Tom prilikom su i „njegove zastave odnete u Budim Beli IV“.
Vojna zastava puka srpske vojske iz 1911. godine
U popisu ratnog plena obavljenom na ugarskom dvoru nalazili su se i „Kraljev steg i zlatan krst, ukrašen biserom i dragim kamenjem“. Numizmatički izvori potvrđuju da je jedna od zastava Kralja Uroša I bio steg sa znakom krsta. Takođe, u stranim izvorima ostala su zabeležena i dva slučaja iz srednjeg veka, kada su Srbi u bitkama zarobljavali neprijateljske zastave. Ove zastave pripadale su dvojici velikih vladara, bugarskom Caru Mihailu III Šišmanu i ugarskom Kralju, potonjem Caru Svetog Rimskog Carstva, Žigmundu Luksemburškom i imale su veoma zanimljive sudbine.
Osveta za sestru
Bitka kod Velbužda (danas Ćustendil u Bugarskoj) odigrala se u subotu 28. jula 1330. u 7 časova izjutra, između srpske vojske, na čelu sa Kraljem Stefanom Dečanskim i bugarske vojske, predvođene Carem Mihajlom III Šišmanom. Uzrok rata između Srbije, sa jedne i Bugarske i Vizantije, sa druge strane, leži u činjenici da je Car Mihailo «odagnao» svoju suprugu Anu, sestru Stefana Dečanskog, i njenog sina, prestolonaslednika Ivana Stefana, i da je u savezu sa novim vizantijskim Carem Andronikom III želeo da se teritorijalno proširi na račun Srbije. Neposredan povod za bitku bio je pokušaj Kralja Stefana Dečanskog da spreči spajanje bugarske i vizantijske vojske i njihov zajednički napad na Srbiju.
Ova bitka se okončala porazom bugarskih snaga i pogibijom Cara Mihaila. U borbama se naročito istakao mladi Kraljević i prestolonaslednik, budući srpski Car, Stefan Dušan. Direktne posledice bitke bila su manja teritorijalna proširenja Srbije na račun Bugarske (Niš), otvoren put ka osvajanju celokupne Makedonije, kao i otklanjanje opasnosti od Vizantije na duže vreme. Dečanski je postavio na bugarski presto svog maloletnog sestrića Ivana Stefana. Dugoročne posledice bitke kod Velbužda bile su daleko značajnije. Njome je u samom svom začetku uništen vizantijsko‐bugarski savez protiv Srbije, a Srbija je postala najmoćnija sila na Balkanskom poluostrvu.
Vizantijski istoričar Nićifor Grigora (1295‐1360), u svom delu Vizantijska istorija ovako opisuje ključni momenat bitke kod Velbužda: „Pošto su se obe vojske rasporedile i bili podignuti ratni znaci, kralj je podstakao svoje odrede da se hrabro bore, a sam je krenuo na onaj deo Mihailove vojske koji je bio pod zastavom imajući sa sobom 1.000 keltskih konjanika koji su se odlikovali veličinom tela, izuzetnom snagom i bili su najbolje izvežbani i iskusni u rukovanju oružjem.“ Jovan Rajić u svojoj Istoriji Slovenskih naroda 1794. godine prepričava nam deo iz istorije Nićifora Grigore i one iz Hronika Grofa Đurđa Brankovića u kojima se opisuje napad na bugarskog Cara Mihaila i njegovu zastavu: „Kad se obe vojske spremiše, Kralj svoje pozove i obodri na boj, a sam sa 1000 konjanika Gala, koji su se odlikovali i veličinom tela i snagom i bili su u vojničkom poslu vrlo iskusni, navali na Mihailovu zastavu i otevši je, ne sa velikim trudom, pohita na Mihailovu vojsku… Kad ugleda glavnu zastavu Mihailovu, navali na nju svojom odabranom vojskom i snažno boreći se, ote je.“
Dušan kao Isus Navin
Vizantijski pisci iz XIV veka beleže da je za pobedu bila presudna uloga Kralja Stefana Dečanskog. Međutim, već u Žitiju Stefana Dečanskog Danilovog učenika ističe se veliki doprinos pobedi mladog Kraljevića Dušana. Uz Kralja Stefana Dečanskog „u tom ratu se veoma proslavi i mladi Kralj“, piše Danilov učenik, poredeći Dušana sa Isusom Navinom i njegovom pobedom „nad inoplemenicima koji su ozlobili Izrailja“. Grigorije Camblak u svom Žitiju Stefana Dečanskog, takođe pridaje veliki značaj ulozi mladog Kralja Dušana: „Car bugarski bi uhvaćen od srpskih vojnika i bi priveden k sinu carevu, Stefanu, koji je tada pokazivao u borbi veliku hrabrost, i tu se liši života bedno“. Dva veka posle Danilovog učenika i Camblaka, Mavro Orbin, u Kraljevstvu Slovena, ponovo ističe Dušanovu ulogu u bugarskom porazu: „Kad je to video sin kralja Stefana Uroša, krene i on sa svojim Srbima protiv Bugara. Napadajući ih smelo i odvažno, razbi ih i natera u bekstvo ubijajući sve na koje se nameri“.
Zapravo je Kraljević Dušan bio taj koji je u odsudnom trenutku bitke komandovao jurišom najelitnijeg dela srpske vojske, oklopljene konjice, koju su činili španski, nemački, kotorski i drugi najamnici. Oni su se obrušili na centar na kome se nalazio Car Mihailo i carska zastava, i zarobili Cara sa sve zastavom. „Vojska pak srpska, predvođena hrabrim Kraljevim sinom Dušanom, krenu na Bugare, i kod Velbužda se vojske sukobiše. Nastade strahovita bitka, u kojoj Dušan pokaza primer lične hrabrosti“, piše o ovom događaju Ava Justin Popović u Žitijama Svetih.
Bugarska zastava u Kotoru
Prema tradiciji, najamnici koji su zarobili bugarsku zastavu bili su Kotorani, pod komandom Nikole Buće, budućeg Dušanovog protovestijara (ministra finansija). Zato im je kralj Stefan Dečanski dozvolio da zastavu odnesu u Kotor i ona je sa svim počastima nošena na svečanostima povodom proslave gradskog patrona, Svetog Trifuna. Nažalost, nije poznata kasnija sudbina ove zastave, kao ni to kako je ona izgledala. Prema paralelama sa ondašnjim grbom bugarskog Cara, ta zastava je mogla da bude heraldička ‐ zlatna sa tri passant lava (lava u hodu) crne ili crvene boje. Međutim, ona je mogla biti i neki jednostavni barjak‐krstaš ili čak samo komad jednobojnog platna. Na fresci koja prikazuje bitku kod Velbužda, naslikanoj 1968. godine iznad sarkofaga u kome počiva telo Cara Dušana, a koja se danas nalazi u krstionici, (odnosno ispovedaonici) Crkve Svetog Marka u Beogradu, zastave Cara Mihaila su crveno‐plave.
Poslednji Krstaški rat
Priča o drugoj poznatoj zastavi koju su Srbi zarobili u srednjovekovnim bitkama vezana je za bitku kod Nikopolja, 25. septembra 1396. godine. Nikopoljska bitka odigrala se između vojske Osmanskog carstva pod komandom sultana Bajazita I i krstaške vojske pod komandom ugarskog Kralja Žigmunda (Sigismunda) Luksemburškog. U Bajazitovoj vojsci bili su i njegovi vazali među kojima i odred srpskih vitezova pod komandom Kneza Stefana Lazarevića. Krstaški saveza činile su vojske Ugarske, Svetog rimskog Carstva, Francuske, Vlaške, Poljske, Engleske, Škotske, Švajcarske konfederacije, Venecije, Đenove i vitezovi Jovanovci. Bitka se odigrala nedaleko od Nikopolja, tvrđave na Dunavu u današnjoj Bugarskoj. Krstaši su opseli Nikopolj koji je bio pod osmanskom kontrolom, a sultan Bajazit je podigao opsadu Carigrada da bi pritekao u pomoć opsednutim Osmanlijama u Nikopolju. Na početku bitke, francuska konjica je probila prvi i potisla drugi borbeni red Osmanlija, ali se pri daljem prodiranju izgleda sukobila sa centrom turske vojske kojom je zapovedao sam sultan Bajazit I. Silovitim udarcem sultan se bacio na Francuze koji su već bili pretrpeli velike gubitke. Veštim manevrom Bajazit je opkolio francusku konjicu i potpuno je uništio i zarobio, pre nego što je ostala krstaška vojska mogla da im stigne u pomoć.
Vojvoda zvani Despot
Poraz Francuza delovao je demorališuće na ostale delove krstaške vojske. Međutim, tada je Kralj Žigmund ušao u borbu sa glavnim kontingentom krstaške vojske. Krstašima se već osmehivala pobeda kada je Osmanlijama u pomoć pritekao srpski Knez Stefan Lazarević, sa 1.500 oklopljenih konjanika. Prema nekim izvorima on je zakasnio u bitku i premišljao se da li da u nju uopšte uđe.
Drugi izvori pak govore o tome da se Stefan sa svojom vojskom priključio Bajazitu na vreme, na ugovorenom mestu, u Trnovu, 20. septembra 1396. godine. U svakom slučaju, Stefanova pojava na bojnom polju donela je prevagu Turcima, koji si odneli ubedljivu pobedu nad vojskom Kralja Žigmunda. Veliki broj krstaša bio je zarobljen, a samo je manji deo uspeo da se povuče, pređe Dunav i tako spase. Kada je Despot Stefan ušao u bitku on se odlučno i snažno ustremio upravo na odred pod komandom Kralja Žigmunda i oborio njegov steg. Posle toga Žigmund je uvideo da mu je ratna sreća okrenula leđa i da gubi bitku, pa se spasao bekstvom. Johan Šiltberger (1380‐1440), nemački plemić, vitez i putopisac, učesnik Nikopoljske bitke, u svojoj knjizi poznatoj pod nazivom Putopis, opisao je ulogu Despota Stefana kao presudnu za spas Osmanlija i njihovu pobedu u ovoj bici: „Kada je turski Car video da kralj Žigmund napreduje, odlučio je da se povuče. Međutim, vojvoda od Srbije, zvani Despot, videvši to, pritekao je u pomoć turskom Caru sa petnaest hiljada izabranih ljudi i mnogim drugim vitezovima. Despot se obruši sa svojim ljudima na barjak Kralja Žigmunda i obori ga. Kada je Kralj Žigmund video da mu je barjak oboren i da ne može više da ostane na bojnom polju, on se povukao“.
U originalnom Šiltbergerovom rukopisu Despot Stefan se pominje kao „der hertzog aus der Irifey gename despot“ [„hercog od Irifeja zvani Despot“](!?). U štampanom izdanju iz 1477. je ta nejasnoća ispravljena, pa umesto reči „Irifey“ stoji „Sirifey“ (sa dodatkom izostavljenog S na početku reči) što je bio uobičajeni iskvareni naziv za Srbiju u nemačkim srednjovekovnim dokumentima. U prevodu na engleski jezik iz 1879. korišćena je terminologija iz originalnog Šiltbergerovog rukopisa, pa prevod J. B. Telfera glasi „Duke of Iriseh, known as the despot“. U objašnjenjima P. Bruna u engleskom prevodu stoji krajnje nevešto izvedeno objašnjenje da titula Despot (despot, dispot, dyspot) potiče od nemačkog termina za zemlje na koje se pretendovalo (tzv. Tischbot). U ovom slučaju reč je o ugarskim pretenzijama na Srbiju, tj. Rašku. Termin Iriseh navodno potiče od drugog naziva za Srbiju ‐ Rascia, koja je „prema turskom običaju da tuđice počinju sa samoglasnikom“ permutovan u Iriseh. Međutim, sasvim je očigledno, jednostavnim poređenjem oblika slova, da je originalni, pogrešan naziv za Srbiju ‐ „Irifey“, koji je zapisao Šiltberger, prevodilac J. B. Telfer greškom pročitao sa gotičkog zapisa kao „Iriseh“. U nemačkoj gotici su minuskulno slovo f i jedna vrsta minuskulnog s veoma slični, dok je prevodilac greškom, takođe zbog sličnosti, i minuskulno y pročitao kao h (mada je možda još sličnije slovu iks ‐ x). Verovatno je otuda nemačko „Sirifey“, tj. Šiltbergerovo „Irifey“, u engleskom prevodu postalo „Iriseh“.
…
Johan Hans Šiltberger je ranjen i zarobljen u Nikopoljskoj bici, ali mu je Bajazit, budući da je imao svega 16 godina, poštedeo život. Kada se oporavio, stupio je u njegovu službu, prvo kao pešadinac, a potom i kao vitez‐konjanik. Učestvovao je u bitkama koje je Bajazit vodio sve do Angorske bitke 1402, gde je zarobljen zajedno sa Bajazitom. Tada je, u statusu roba, primljen u službu mongolskog kana Tamerlana, pa su ga posle Tamerlanove smrti nasledili njegovi sinovi Šahruk i Miranšah. Šilterberger se potom našao u službi tatarskog princa Čekra, i boravio sa njim na teritoriji Jermenije i Zlatne horde. Sa još nekoliko hrišćana, robova u tatarskoj službi, uspeo je da pobegne posle 30 godina, 1427. i da se skloni u Carigrad. Odatle se vratio u Nemačku gde je primljen u službu Vojvode Alberta III, izbornog Kneza od Brandenburga, kao komornik. U nemačkoj istorijskoj literaturi Š iltbergera često nazivaju „Nemačkim Markom Polom“.
…
Prema istraživanjima Barbare Verthajm Takman, verovatan broj oklopnika pod Stefanovom komandom bio je 1.500. Procene da je Stefan komandovao vojskom od 15.000 oklopnika, da je osmanska vojska mogla brojati 60‐200.000, a krstaška 60‐130.000 vojnika deluju preterano, baš kao i tvrdnje da je turskih vojnika bilo dvostruko više od krstaša, te su zbog toga dobili bitku. Relevantni izvori govore da je krstaška vojska mogla brojati do 16.000 a osmanska 10.000 vojnika. Prema istraživanjima Gustava Klinga i H. R. Rosetija snage krstaša i Osmanlija mogle su brojati između 8.000 i 20.000 vojnika i da veće snage nisu ni mogle da budu smeštene na ovom prostoru.
Posle 1403. godine, u vreme kada je Stefan već bio Žigmundov vazal, veoma cenjen na ugarskom dvoru i na Zapadu uopšte, razumljivo je da o ovom njegovom poduhvatu nema ni pomena u izvorima. Verovatno zbog toga i Konstantin Filosof u Žitiju Despota Stefana veoma šturo piše o Nikopoljskoj bici i preskače činjenicu da je „Stefan Lazarević u svojoj ranijoj vojnoj karijeri zarobio ugarsku zastavu čime je dao nezanemarljiv doprinos katastrofalnom porazu hrišćanske koalicije pod Žigmundovom komandom“. Izgleda da je svedočanstvo Johana Šiltbergera imalo presudnu ulogu, pa su ga relevantni istoričari prihvatili kao istinito. Čuveni austrijski istoričar i orijentalista, Jozef fon Hamer‐Purgštal (1774‐1856), pozivajući se upravo na Šiltbergerov izveštaj, u svojoj Istoriji Osmanskog carstva (1827) piše da su krstaši „već bili suzbili janjičare i htjeli navaliti i razbiti sipahe, kad li je srpski Despot, koji se borio kao Bajazitov saveznik, dojurio sa pet hiljada svojih junaka u pomoć i odlučio bitkom. Žigmundov barjak pade i, braneći ga, pali su i štajerski i bavarski vitezovi; ovi poslednji svi do jednoga“.
Bejaše strašna seča
Znameniti nemački istoričar Cinkajsen, u svojoj Istoriji Osmanskog carstva u Evropi (1840), samo 13 godina posle Hamera, ne pominje odlučujuće učešće Despota Stefana u Nikopoljskoj bici. Zato naš Stojan Novaković, u znamenitom delu Srbi i Turci XIV i XV veka (1893) na više mesta ističe da se „Stefan još ranije odlikovao kao dobar vojskovođa uz Bajazita pod Nikopoljem“. Popularna američka istoričarka Barbara Verthajm Takmen (1912‐1989) pisala je da se u kritičnom trenutku pojačanje od 1.500 srpskih vitezova pod komandom Stefana Lazarevića pokazalo kao presudno za ishod Nikopoljske bitke. Profesor Sima Ćirković u Istoriji srpskog naroda, u izdanju Srpske književne zadruge, poziva se na opise „svedoka bitke“, koji je verovatno Šiltberger: „Po svedočanstvu jednog savremenika, u odlučnom trenutku je značajnu ulogu odigrao mladi srpski Knez Stefan, koji se sudario saodredom Kralja Žigmunda i uspeo da obori ugarsku zastavu.“Videvši da je Kraljeva zastava pala, ostali krstaši su pomislili da je Kralj Žigmund poginuo i da je bitka već izgubljena. Mađarski plemići oko Žigmunda su posle pada zastave uspeli da ubede Kralja da je bitka praktično izgubljena i da je bolje da se povuče sa bojišta i tako spase. Posle toga, krstaški redovi su se raspali i tog i narednog dana usledio je pravi pokolj zarobljenih krstaša. „Bejaše strašna seča tog leta Gospodnjeg 1396.“, pripoveda nam o tom događaju u Istoriji Slovenskih naroda Jovan Rajić. Osmanlije su, prema različitim izvorima, pobile između 3.000 i 10.000 zarobljenika, pre svega u znak odmazde za masakr nad zarobljenim Osmanlijama, koje su prethodno u Rahovu i u Nikopolju, uoči same bitke, pobili francuski vojnici. Naime, krstaši su dvadesetak dana ranije uspeli da zauzmu osmansku tvrđavu Rahovo. Posle pet dana opsade branitelji su se predali sa sve osmanskim i hrišćanskim stanovnicima grada, pod uslovom da svima bude pošteđen život.
Međutim, Francuzi su prekršili obećanje koje je zarobljenicima dao Kralj Žigmund. Opljačkali su i spalili grad i pobili veliki broj zarobljenika, bez obzira na njihovo životno doba i pol, što je bilo suprotno tadašnjim ratnim običajima. Spasli su se samo najbogatiji, muslimani koji su pristali da budu pokršteni i pristanu da plate otkup. Noć uoči Nikopoljske bitke Francuzi su pobili i ostatak zarobljenika iz Rahova. Moguće je da nisu imali dovoljno stražara koji bi ih čuvali ili da su uvideli da za njih ipak neće dobiti otkup, a možda su ih pobili u panici i histeriji koja je zavladala među krstašima pred bitku.
Zet kao zastavnik
Britanski istoričar Dr Dejvid Nikol (*1944), stručnjak za srednjovekovnu vojnu istoriju i Krstaške ratove, u knjizi Nikopolj 1396: Poslednji krstaški rat, ovako opisuje Stefanovu presudnu ulogu u turskoj pobedi kod Nikopolja: „Bajazitova elitna jedinica verovatno još uvek nije bila uključena u bitku, a ishod bitke je još uvek bio neizvestan, kada je osmanski vladar u bitku poslao Stefana Lazarevića sa njegovim Srbima. Oni su jurišali prema glavnoj mađarskoj zastavi, koju su branili zastavnici pod komandom Nikole Gare, i oborili je.“ Iz ovog opisa vidimo da je komandant zastavnika koji su nosili i čuvali kraljevsku zastavu (standartu) bio zapravo Stefanov zet, Nikola II Gorjanski (1367—1433, mađ. Mikloš Garaj, u srpskoj literaturi Nikola Gara ili Garaja), tada mačvanski i hrvatsko‐dalmatinski ban, a potonji ugarski palatin. On je bio oženjen jednom od kćeri Kneza Lazara i Kneginje Milice, Teodorom, sestrom Despota Stefana, junaka osmanske pobede kod Nikopolja, ali i sestrom Bajazitove omiljene i u to vreme već veoma uticajne supruge, srpske Princeze i osmanske sutanije Olivere. Prema nekim izvorima, posle Stefanove akcije i obaranja kraljevske zastave, Nikola Gorjanski je navodno napustio bojno polje zajedno sa Žigmundom. Pomogao je svom Kralju da se spase i zato kasnije bio bogato nagrađen titulama i položajima. Međutim, drugi izvori govore da je Žigmunda spasao hrvatski Grof, potonji Ban, Herman II Celjski (1365‐1435). U tom slučaju sasvim je moguće da je dogovor o predaji jednog dela krstaša napravljen upravo sa Stefanovim zetom i da je na taj način, Stefanovom i Oliverinom zaslugom, sprečen još veći masakr među zapadnim vitezovima. Prema nekim tvrdnjama, Princeza Olivera je, u vreme dok je bila osmanska sultanija (1390‐1402), više puta spašavala hrišćane ropstva i otkupljivala sužnje. Despot Stefan je takođe bio poznat po tome što je često i rado plaćao otkup za zarobljene hrišćanske plemiće.
Mašta umetnika
U izvorima nije opisan izgled zastave Kralja Žigmunda koju su Stefanovi vitezovi oborili u svom silovitom jurišu. Mogao je to biti heraldički steg sa prikazom belog (srebrnog) propetog lava u levoj, i crvenim i srebrnim gredama u desnoj polovini ‐ poput grba Kralja Žigmunda Luksemburškog kao Kralja Ugarske. Možda su se na tom stegu nalazili stari heraldički znaci Ugarske, iz vremena vladavine Anžujaca, budući da je poslednji potomak Anžujaca u Ugarskoj, Marija, kći Kralja Ludovika Velikog (1342‐1382) posle samostalne vladavine Ugarskom (1382‐1395) postala Žigmundova supruga. Na tom bi se stegu onda mogle naći crveno‐bele (srebrne) grede, ili kombinacija istih sa zlatnim ljiljanima na plavom polju. Na slici Ferenca Lora (1904‐1994) „Žigmund u Nikopoljskoj bici“, koja se danas nalazi u centralnoj sali zamka u Vaji, na severo‐istoku Mađarske, prikazan je Kralj Žigmund kako na konju ulazi u Dunav, spasavajući glavu iz Nikopoljske bitke. Kraljeva zastava nije prikazana na slici, ali je Kraljev konj pokriven abom sa heraldičkim motivima ‐ upravo sa crveno‐belim gredama i belim patrijaršijskim krstom na crvenom polju. Na jednoj srednjovekovnoj minijaturi, Žigmundova zastava prikazana je upravo kao heraldički steg na kome se u dva polja nalazi najstariji grb Ugarske, patrijaršijski krst na brdu, a u druga dva grb dinastije Arpadovića, srebrne pruge na crvenom polju. Na jednom drugom, nama savremenom prikazu bitke, čiji je autor čuvena engleska slikarka i ilustratorka koja se bavi istorijskim temama, Krista Huk (*1968), Žigmundova zastava prikazana je kao heraldički steg, maršalovan na više polja u kojima se nalaze grbovi samog Žigmunda, Ugarske, ali i Hrvatske, Dalmacije i Bosne (Kotromanića). Međutim, valja napomenuti da je na istom prikazu Nikopoljske bitke Despot Stefan prikazan sa štitom na kome se nalazi sledeći grb ‐ polje razdeljeno trakom sa po jednim ljiljanom desno i levo od nje. Ovaj grb Despota Stefana nastao je posle 1402/03. godine, odnosno u vreme kada je Stefan stupio u vazalne odnose prema Žigmundu, a njegova najstarija pojava datirana je u 1407. godinu. Dakle, ovaj heraldički simbol nastao je šest do jedanaest godina posle Nikopoljske bitke. Ako je već pogrešila po pitanju Stefanovog znamenja, Hukova, iako očigledno dobar poznavalac heraldike i veksilologije, mogla je da pogreši i po pitanju izgleda Žigmundove zastave.
Barjak posut ljiljanima
Jedna jedina onovremena ilustracija, minijatura iz čuvene Hronike francuza Žana Fruasara (1337‐1405), napisane oko 1400. godine, prikazuje oboreni steg u Nikopoljskoj bici. Na toj minijaturi oboreni steg, začudo, predstavljen je kao francuska Kraljevska standarta plave boje, posuta zlatnim ljiljanima. Verovatno je Froasar želeo da svoje saplemenike Francuze predstavi kao najvažnije učesnike bitke i najveće žrtve krstaškog poraza, pa se tako i zastava francuskog Kralja našla u toj funkciji. Fruasar i u tekstu Hronike pripoveda o ovoj zastavi: „Stegovi i zastavice bili su razvijeni i izneti. Svako bejaše pod svojim stegom i svojom zastavicom, a razvijen je i steg Presvete Bogorodice; on je bio dat hrabrom vitezu, Ser Žanu de Vijenu, admiralu Francuske… Neki od vitezova i njihovih štitonoša uvideše da ovaj dan ne beše njihov. Bez obzira na to oni su jurišali, prativši steg Presvete Bogorodice, koji je nosio hrabri vitez Žan de Vijen… Ser Žan de Vijen, koji je nosio steg Presvete Bogorodice, napravi čuda svojim oružjem, a beše steg Presvete Bogorodice u šakama njegovim…“ Gotovo istim rečima ove događaje opisuje i britanski general Barimur Metju „Beri“ Sejnt Ledžer (1733‐1789) u svom delu Priče po Froasaru (1832). I on pominje „steg Presvete Bogorodice“ u rukama Ser Žana de Vijena: „Ser Žan de Vijen, koji je nosio steg Presvete Bogorodice, beše ubijen, sa sve barjakom u rukama.“ Anonimni monah iz Sent‐Denija, pisac Hronike iz XIV i XV veka, ovako je opisao junačku pogibiju admirala Žana de Vijena: „Prema svedočenjima očevidaca, koji su bili udaljeni toliko da nisu mogi da pomognu, on je šest puta hrabro preotimao zastavu Bogorodice od neprijatelja, ali je, na kraju, sa svojim drugovima, podlegao pod rukama nevernika, i predao dušu Stvoritelju.“
Oslanjajući se na zapise monaha iz Sent‐Denija, Johan Vilhelm Cinkajsen (1803‐1863), u delu Istorija Osmanskog carstva u Evropi (1840‐1863), priča o tome kako je komandant francuskih vitezova, admiral Žan de Vijen (1341‐1396), od neprijatelja preotimao zastavu Presvete Bogorodice koja mu je bila poverena i kako je sa njom u ruci poginuo: „Šest puta je, u žaru bitke, zastava Presvete Bogorodice bila oteta, i šest puta povraćena; još uvek se vijorila u njegovoj ruci i nad njegovim saborcima, kada, na kraju, iscrpljen od mnogo smrtnih rana, od mnoštva neprijatelja savladan, pade na zemlju i pod mačevima nevernika ispusti svoju junačku dušu.“
Steg Presvete Bogorodice
Međutim, neki izvori pominju neke druge zastave Presvete Bogorodice, načinjene za burgundskog Vojvodu Grofa Žana od Nevera (Jean sans Peur, comte de Neverse, 1371‐1419) i namenjene za krstaški pohod protiv Osmanlija 1396. godine: „Novac se trošio kao da se sprema viteški turnir, a ne križarski pohod daleko na Istok… Nije se štedjelo kako bi se grofa od Neversa i njegovu osobnu četu opremilo najboljim konjima, oklopima, livrejama, šatorima, zastavama i zastavicama za koplja i šatore, baršunastim podmetačima za sedlo i sličnim stvarima… Mnogo se pažnje pridavalo izradi barjaka, a čak ih je šesnaest bilo namijenjeno za grofa od Neversa. Na njih četiri, koje je oslikao jedan od najznačajnijih tadašnjih umjetnika u Francuskoj, Kolar de Laon, nalazio se prikaz Djevice Marije, zaštitnice križara, a na drugima grb Burgundije.“
U svom znamenitom radu „Bitka kod Nikopolja (25. septembra 1396.)“, Ferdo Šišić drugačije opisuje ove zastave načinjene za Nevera: „Barjak Ivana de Nevera bješe povjeren junačkim rukama Filipa de Misija, a zastavica Gritizu; tri viteza Kurtiambl, Ivan de Blesi i Bikil imali su da prate barjak… Barjaci i zastavice bile su urešene zlatom i srebrom; svugdje si mogao vidjeti grb i lozinku konta de evera… Po srijedi barjaka bila je slika blažene djevice, okružena ljiljanima i grbovima vojskovođe…“ Možda je jedan od tih barjaka sa ikonom Presvete Bogorodice pripadao i maršalu Busikou (1366‐1421). Poznato je da je njegovo heraldičko znamenje bio crveni orao na belom polju, ali i Grof od Nevera je imao grb koji je činio zlatni propeti lav na plavom štitu posutom zlatnim biletima ‐ dakle drugačiji od motiva na zastavi spremljenoj za krstaški pohod protiv Osmanlija. Zastave izrađene za ovaj pohod imale su na sebi ikonu Bogorodice, jer je u zapadnoj srednjovekovnoj veksilološkoj tradiciji Presveta bila pokroviteljka i zaštitnica krstaša. Busikoov barjak Osmanlije su zarobile prilikom odbrane Rahova: „Posred žestoka boja prvi se uspe Busiko; njegov barjak, što ga je nosio Ig de Ševnon, ugrabi neprijatelj; Ig pade zajedno sa svojim ljestvama, na koje se beše uspeo, u dubinu jarka“.
Kao da je Francuzima bilo suđeno da im stegovi budu zarobljavani u toku ovog pohoda.
„Nije bilo samoporicanja ni kada je – u bici kod Nikopolja, 1396. godine – knez Stefan Lazarević pokazao svoju vojnu snagu i spretnost, jer je njegovom zaslugom Turska pobedila veliku krstašku vojsku koju su sačinjavali Francuzi, Nemci, Englezi, Mađari i vojska vlaškog vojvode Mirče. Tada je, u znak sultanove zahvalnosti, Stefan dobio nekadašnje zemlje Vuka Brankovića: od Dečana do Prištine. Bilo je tu viteškog poimanja lojalnosti suverenu i čuvanja sopstvenih državnih interesa. I bilo je junaštva: kao kada se, u bici kod Angore (1402), u kojoj je Bajazit poražen od Mongola, u kojoj je sultan zarobljen i odveden da umre u ropstvu, knez Stefan istakao u meri da je jedan letopisac zabeležio kako se samo jedan Lazarev sin stalno držao hrabro sa svojom vojskom protiv neprijatelja. Nisu srpska junaštva samo plod uobrazilje narodnog epskog pevača nego su posvedočena samom istorijskom stvarnošću.“ (prof. dr Milo Lompar, Ljudi govore, časopis za k njiževnost i kulturu, april 2013)
Gest viteza i pesnika
Na Bibliji utemeljena i potom kroz istoriju Crkve nadgrađivana hrišćanska simvolika isticala je ljiljan kao simvol ljubavi, čistote i nevinosti ‐ ukazujući direktno na Bogorodicu i njenu neporočnost, kao i „izabranost“: Marije među ženama, Izrailja među narodima. Formiranje krina kao heraldičkog motiva francuskih vladara i države otpočelo je vezano za poštovanje kulta Bogorodice, patrona francuske Kraljevine, u vreme Kraljeva Luja VI Debelog i Luja VII Mladog (1108‐1180). Steg Žana de Vijena, steg Presvete Bogorodice, tako je mogao biti plav, posut zlatnim ljiljanima, tj. steg francuskog Kralja, onakav kakvim ga prikazuje Froasarova Hronika. Međutim, i de Vijenov steg je mogao biti steg sa ikonom Presvete, jedan od ona četiri prvobitno napravljenih za de Nevera. Ipak, daleko verovatnije zvuči teorija da je steg koji je despot Stefan zarobio pripadao Kralju Žigmundu, nego da se radilo o nekom od pomenutih francuskih stegova.
Odmah nakon Nikopoljske bitke, zarobljenom stegu Žigmunda Luksemburškog gubi se svaki trag. Mogli bi da predpostavimo da je ovaj vredan plen posle bitke svakako sačuvan. Despot Stefan, po prirodi umeren i tih čovek ‐ vladar kome su razmetljivost i hvalisanje bili potpuno strani, nikada se nikome nije njime hvalio, niti ga je ikada javno isticao. Takođe, izgledno je da je Stefan, pošto je 1403. godine postao Žigmundov vazal, na zahtev ugarskog Kralja ili samoinicijativno, vratio zarobljenu zastavu Žigmundu. To je mogao učiniti kako bi se Žigmundova sramota zaboravila, ali i zbog toga što je, kasnije, „drukče gledao na stvari, i svojih bravura iz doba mladosti, koje je izvodio u korist Turaka, sećao se i pominjao ih je sa osećanjem stida i žaljenja“. Ako je ipak, kojim slučajem, oboreni i zarobljeni steg i pripadao Francuzima, možemo biti gotovo sigurni da ga je Despot Stefan njima i vratio.
iljen
Nikola Giljen