LIČNA ISPOVEST O SUSRETU SA STARCEM

Otac Tadej Vitovnički smatra se jednim od najznačajnijih savremenih isposnika, koji se upokojio 2004. godine, a za sobom ostavio mnoge prozorljive misli koje su, kako se kasnije ispostavilo, sve aktuelnije i koje mogu bogougodno da posluže svakom pravoslavnom verniku.

 

Daleke 2002. godine, na početku moga uzrastanja u pravoslavnoj veri, moj kum koji je tada jedini sa kojim sam ozbiljnije diskutovao, upoznavao i obrazovao Pravoslavljem, citirao je sa vremena na vreme, Avu Justina, vladiku Nikolaja, a i Starca Tadeja, te mi je dao iskopiranu stranicu nekog pravoslavnog časopisa u kome se nalazio Starčev članak, odnosno pouke iz knjige oca Tadeja.

otac tadej

Već sam čuo od mirjana, odlazeći do manastira Slanci o ocu Tadeju, da je prozorljiv. Tako se i u meni rodila želja da pokušam da odem do njega i upoznam i da čujem od njega potrebno, možda da se ispovedim. Jednom prilikom zajedno sa kumom, koji je bio stariji od mene 15 godina, krenusmo put Petrovca na Mlavi i do manastira Vitovnica. Došavši do samog manastira, ostavih kola te deo puta pređosmo pešice. Na naše iznenađenje nismo videli puno ljudi, jer je kružila priča da do Starca dolaze mnogi mirjani autobusima, da bi čuli i videli čuvenog Starca. Pričalo se da se i do desetak autobusa dnevno nalazilo u porti manastira. Tog dana nije bio ni jednog autobusa niti automobila. Došli smo kako i treba rano pre podne. Otpešačismo do crkve, celivasmo ikone, upalismo sveće, ali nikog ne videsmo.

Počesmo da tražimo oko konaka i naiđosmo na jednog starijeg jeromonaha. Uzevši blagoslov pozva nas otac Mihajlo da sednemo za sto blizu crkve. Počastio nas kafom i vodom i mi ga posle kratkog razgovora pitasmo gde je otac Tadej. On nam malo nejasno poče pričati nešto o njegovom slabijem zdravstvenom stanju. No mene to nije zadovoljilo i upitah da ga ipak vidimo i da li nas može primiti bar na desetak minuta. Otac Mihajlo je nastavio u tom duhu – nije on sada tu… A nama, odnosno meni, ništa nije bilo jasno!

Na moj treći pokušaj da nam kaže gde je i kada će se vratiti, otac reče:

– Pa evo, reći ću vam ali nemojte to širiti. Otac Tadej je kod jednog brata koji je preuzeo obavezu na sebe da ga pazi, pomaže.

– Dobro, a gde je to – upitao sam, na šta mi je rečeno da je u Bačkoj Palanci.

– Znate, ja moram da ga vidim, jer on mi jedini može dati odgovor – zamolio sam, na šta je otac Mihajlo počeo nešto da priča i na neki način umanjuje značaj i veličinu oca Tadeja, što mi nije zaista bilo očekivano.

Na kraju nam reče da je taj brat kafedžija i da se zove Sloba i da ga nedeljom dovozi do manastira Kovilj na liturgiju. Pozdravili smo se i krenuli nazad za Beograd. Nakon nekoliko meseci, bio sam dva puta do manastira Kovilj, gde sam se i upoznao sa Starcem, a o tom viđenju sam napisao kraći tekst ranije.

Jednom prilikom pozvah prijatelja da pođemo i nađemo starca u Bačkoj Palanci. Došavši u grad, a znajući da Sloba ima kafe u centru, mi se raspitasmo i dobivši odgovor, uputi smo se do tog kafea. Uđosmo i poručivši piće na šanku upitasmo ko je Sloba, pozvaše ga i ušavši, on se predstavi. Ja mu se kratko predstavih i opisah mu šta me vuče kod Starca, dogovorismo se da mogu uskoro očekivati poziv i dođem da razgovaram. Dadoh mu vizit karticu, da bi imao moje telefone, a on mi reče: Daću to ocu i možeš onda da putuješ do Ostroga, imaš blagoslov!

Nakon par poziva u narednih desetak dana, Sloba mi reče da dođem taj i taj dan u 14 sati. Krenuh sam, jer se tako otvorilo i ispred kuće pozvah telefonom Slobu. Pojavi se ispred kapije i ja izađoh iz auta i pozdravih se. Bez suvišnih reči, sem uobičajenih, pozva me u manju, staru kuću gde je otac boravio, a tada, sedeo na terasi i čekao me. Popeh se par stepenika, ugledah Starca koji sedi i drži brojanicu. Celivah mu desnicu i zatražih blagoslov.

Sedoh, a otac mi poče govoritii već poznate pouke o velikoj moći misli. Požalih se kako sam neshvaćen od žene, jer se sve naglo desilo i behu velike promene. On mi tada reče da kad god me neko (žena) verbalno napadne da odmah počnem Isusovu molitvu i da ne prestajem, pa ću videti kako taj koji me napada polako gubi snagu i napad slabi.

Otac Tadej mi je govorio o mislenom ratu koji se vodi u podnebesju. Zatim mi je počeo pričati jednu priču o nekom fizičaru koji je radio neke eksperimente, a dolazio je kod njega po savete. Zaboravio sam o kakvim eksperimentima se radi, samo se sećam da mu je Starac rekao da ne radi to više, ali ga on nije pošlušao. Rezultat svega je bio gubitak vida. Nakon novog dolaska, jednog ili više, Starac mu je ponovio sve, još jednom. Kada je čovek prestao sa tim, vratio se ocu na molitvu, posle koje je ponovo progledao.

Pričao mi je sličnu priču vezanu za Nikolu Teslu, oko njegovih tornjeva, pomoću kojih je želeo da menja osu zemaljskog okretaja. Ni tada ni sada ne znam kakve ja veze imam sa fizikom i tim pričama. Došao sam da ga pitam šta mi se to desilo na duhovnom polju, životu, ispričao mu kratko šta se desilo, i tri puta upitah, no ne dobih direktan odgovor, već mi je otac pričao nešto što tada nisam povezivao nikako sa mojim pitanjem. Bio sam duhovno zelen i neiskusan, te nisam bio spreman da iznalazim značenja, tumačenja tih pouka u metaforama, alegorijama i slično.

Slobina žena nam je donela da pijemo sok od ribizle, sok koji je otac Tadej već izvesno vreme pio za artritis, tj. giht, koji ga je mučio. Ispričao mi je njegovo otkriće kada je odlazio povremeno na pijacu i tražio neke knjige, a kada je ugledao neku nemačku knjigu o tim problemima, saznao je da je ribizla najbolja kao prirodni lek. Posle nekih tridesetak minuta Slobina žena je došla i rekla da je otac umoran i da treba dase odmara. Poslušavši, celivah mu desnicu i pozdravih se sa svima. Ne dobivši direktan odgovor, pomalo razočaran, ali ipak ispunjen zadovoljstvom da sam imao tu blagodat da pouke Starčeve, krenuh kući. Vremenom, dobio sam odgovor kroz i od jednog brata, bez očinjeg vida.

Autor: Zoran Lazarević