Pusta zemlja

„Nam Sibyllam quidem Cumis ego ipse oculis

meis vidi in ampulla pendere, et cum illi pueri

dicerent; Σίβνλλα τί ϑέλεις; respondebat illa

άποϑανεϊν ϑέλω.

Za Ezru Paunda, koji je

il miglior fabbro

I SAHRANA MRTVACA

April je najsvirepiji mesec, što gaji

Jorgovan iz mrtvog tla, meša

Uspomenu i žudnju, podstiče

Tromo korenje prolećnom kišom.

Zima nas je grejala, pokrivajući

Zemlju nehajnim snegom, hraneći

To malo života suvim gomoljima.

Leto nas iznenadi, doleskom preko Starbergersee

Uz pljusak kiše; zastasmo u kolonadi,

A nastavismo put po suncu, u Hofgarten

Pa smo pili kafu i razgovarali čitav sat.

Bin gar keine Russin, stamm’ aus Litauen, echt deutch.

A kad smo bili deca, u gostima kod nadvojvode,

Moga rođaka, poveo me je na sankanje,

A ja se bojala. Marie, rekao je,

Marie, drži se čvrsto. I odosmo nizbrdo.

Planine, u njima se čovek oseća salobodno.

Čitam duboko u noć, a zimi odem na jug.

Kakvo se to korenje hvata, kakvo granje raste

Iz ovog kamenog darmara? Sine čovečiji,

Ne možeš reći, ni pogoditi, jer poznaješ samo

Hrpu razlupanih slika, gde sunce udara,

A mrtvo drvo ne pruža zaklon, ni cvrčak olakšanje,

Ni suvi kamen vode šum. Jedino

Ima senke ispod ove crvene stene,

(Uđi u senku ove crvene stene),

I pokazaću ti nešto različito

Od tvoje jutarnje senke što za tobom se vuče

Il tvoje večernje senke što ustaje ti u susret.

Pokazaću ti strah u pregršti praha.

Frisch weht der Wind

Der Heimat zu.

Mein Irisch Kind,

Wo weilest du?[1]

“Dao si mi zumbule prvi put pre godinu dana,

Zvali su me devojka sa zumbulima.”

– No kada smo se vratili, kasno, iz Vrta zumbula,

Ti punih ruku i mokre kose, nisam smogao

Ni reči, oči me izdale, nisam bio

Ni živ ni mrtav, i ništa nisam znao

Zagledan u srce svetlosti, tišinu.

Ӧd’ und leer Das Meer.[2]

Madame Sosostris, čuvena clairvoyante

Beše strašno nazebla; svejedno

Poznata je kao najmudrija žena u Evropi,

Sa zlobnim špilom karata. Ovo je, reče,[3]

Vaša karta, utopljeni Feničanski mornar,

(Ti biseri mu behu oči. Gledajte!)

Ovo je Beladona, Gospa od Litica,

Gospa od Situacija.

Ovo je čovek sa tri dužice, a ovo Točak,

A ovo jednooki trgovac, a ova karta,

Praza, nešto je što on nosi na leđima,

A ja to ne smem da vidim. Ne nalazim tu

Obešenog čoveka. Bojite se smrti od vode.

Vidim gomile ljudi, koračaju u krugu.

Hvala. Ako vidite dragu gospođu Ekviton

Recite joj sama budem donela horoskop.

Čovek mora danas bitit tako oprezan.

Nestvarni grade,[4]

Pod mrkom maglom zimskog svitanja,

Gomila struji Londonskim mostom, toliko ljudi,

Ne bi pomislio da smrt je razorila toliko ljudi.[5]

Uzdasi kratki iratki čuli su se,[6]

I svako je uporno gledao preda se.

Strujali su uzbrdo, pa niz King William Street

Dom mesta gde Sveta Marija Vulnot izbija sate

Sa mrtvim zvukom kada konačno odbije devet.[7]

Tu spazih poznanika, zaustavih ga, viknuh: “Stetsone!

Ti koji beše sa mnom na brodovima kod Mile!

Da li je leš što si ga lane posadio u bašti

Počeo da klija? Hoće li cvetati ove godine?

Ili mu je nagli mraz zasmetao?

O ne pripuštaj blizu Psa, prijatelj je ljudima,[8]

Inače će opet noktima da ga iskopa!

Ti! hypocrite lecteur! – mon semblable, – mon frère!”[9]

T.S. Eliot

(prepev Ivan V. Lalić)

Reference:

[1] Tristan und Isolde

[2] Ibid.

[3] Nije mi poznat tačan sastav špila karata za Tarok, od kojeg sam očigledno odstupio da bih ga prilagodio svojim namerama. Obešeni čovek, koji spada u tradicionalni špil, odgovara mi na dva načina; ja ga u duhu povezujem sa Frejuerovim Obešenim bogom, a povezujem ga i sa firgurom pod ogrtačem u odlomku o putovanju učenika u Emaus, u V delu. Feničanski mornar i Trgovac javljaju se kasnije; takođe i „gomile ljudi“, a Smrt od vode nalazi se u IV delu. Čoveka sa tri dužice (autentičnu figuru u špilu za tarok) povezujem, sasvim proizvoljno, sa samim Kraljem ribarom.

[4] up. Bodler –

“Fourmillante cité, cité pleine de rêves,

Où le spectre en plein jour raccroche le passant.”

[5] up. Pakao

„… si lunga tratta

di gente, ch`io non avrei mai creduto

che morte tanta n`avesse disfatta.“

[6] up. Pakao

„Quivi, secondo che per ascoltare,

non avea pianto, ma` che di ssopiri,

che l`aura eterna facevan tremare.“

[7] Pojava koju sa često primećivao.