SVIĐAŠ MI SE
Sviđaš mi se kad ćutiš jer tad si kao odsutna
I čuješ me, izdaleka i glas, moj, ne dotiče te.
Čini mi se kao da su ti letele oči
I kao da ti je poljubac, jedan, zatvorio usta.
Kako su stvari sve ispunjene dušom, mojom,
Izranjaš iz stvari ispunjena dušom,
Leptirice sna, duši, mojoj si slična
I slična si reči: melanholija.
Sviđaš mi se kad ćutiš i kad si kao udaljena.
I kad, kao da se žališ, leptiriću, u gukanju
I čuješ me, izdaleka i glas, moj, ne dotiče te:
Pusti me da ćutim s ćutanjem, tvojim.
Pusti da ti govorim s tvojom ćutnjom
jasnom kao sveća, jedna, prostom kao prsten, jedan,
kao noć si, ćutljiva, zvezdana.
Ćutanje ti je zvezdano, tako daleko i jednostavno.
Sviđaš mi se kad ćutiš jer si kao odsutna.
Udaljena i bolna kao da si umrla.
Jedna reč tad, osmeh, dovoljan je jedan.
I veseo sam, veseo – što to nije tačno.
Priredio: Velibor Mihić