DOĆI ĆE VREME KADA ĆETE SLUŠATI ONO ŠTO IMAM DA KAŽEM
Bendžamin Dizraeli (1804-1881) mnogima je poznato ime ovog čuvenog engleskog državnika. Kao ličnost odlikovao se izuzetnim darovima među kojima su se isticali srčanost i upornost kojima se borio za ostvarenje postavljenih ciljeva.
Bio je jedan od najbriljantnijih studenata u svojoj generaciji. Vrlo brzo oko njega se obrazovala grupa naprednijih studenata koji su citirali njegove izjave, koristili njegove izraze i usvajali njegove osobenosti u izražavanju i ponašanju. Međutim, bilo je mnogo i onih koji ga nisu voleli. Zavideli su mu zbog uticaja koji je imao i nisu mogli podneti da on, Jevrejin po nacionalnosti, bude toliko ispred njih.
Bendžamin Dizraeli nije raspolagao fizičkom snagom i zato se nije bavio sportovima koji su zahtevali velike napore. Neki njegovi školski drugovi videli su u tome priliku da ga ponize. Pokušali su da ga primoraju da učestvuje u takmičenjima u kojima je postigao slabe rezultate. Međutim, jednog dana prilike su se izmenile čak i u ovom pogledu.
Sve je počelo kada je Bendžamin Dizraeli tajno organizovao jednu pozorišnu grupu koja je davala predstave za studente. To je bilo protiv školskih pravila, pa su neki od njegovih neprijatelja sve to prijavili direktoru. Direktor je izgrdio mladog Bendžamina zbog ovakvih aktivnosti i ideja, a njegovi neprijatelji iskoristi su sve ovo kao priliku da mu se opet podsmehnu.
Tada, kada je jedan od najsnažnijih studenata otvoreno izjavio da ne prihvata vođstvo jednog Jevrejina, Bendžamin je na to odgovorio pesnicama. Iako je izazivač bio mnogo viši i jači, Bendžamin se snažno i vešto borio tako da je iznenadio sve koji su ga poznavali. Tako je Dizraeli potukao jednog od svojih najžešćih neprijatelja. Tri godine tajno je uzimao časove iz veštine odbrane golim pesnicama. Umesto da se zbog oštrog protivljenja obeshrabri, ovaj mladi čovek uspeo je da učini sve što je bilo u njegovoj moći.
Kada je ustao da održi svoj prvi govor u Parlamentu opet je bio učesnik u jednom neobičnom događaju. Sve oči bile su uperene u njega. Njegova spoljašnjost nije bila „engleska“. Njegova crna kovrdžava kosa i njegova odeća nisu bili po ukusu i navikama ondašnje publike. Nosio je zeleni sako, a prednji deo njegovog prsluka nije se video od mnogih lanaca koji su visili iz njegovih džepova. Umesto kravate nosio je crnu svilenu traku oko vrata, a crna kosa još više je isticala njegovo bledo lice. Slušaoci nisu dugo slušali njegov piskav glas. Neki su počeli da se tiho smeju da bi ubrzo prešli na glasan smeh. Neki su počeli da udaraju cipelama o pod, tako da od velike buke niko nije mogao da čuje govornika. Iz jednog dela dvorane čuli su se mnogi neumesni glasovi i zviždanje.
Između talasa smeha i sveopšte buke, sledeće govornikove reči ipak su doprle do slušalaca: „Otpočinjao sam mnoge akcije mnogo puta, ali često sam uspevao na kraju!“
Nered je dostigao vrhunac, a Dizraeli je bio primoran da prekine izlaganje. Skupivši svu snagu, koja mu je preostala, iskoristio je trenutak tišine i uzviknuo: „Sada ću sesti, ali doći će vreme kada ćete slušati ono što imam da kažem.“
Bendžamin Dizraeli nije dopustio da ga ovaj poraz slomi. Sa velikim poletom vežbao je plemenitu veštinu govorništva, sve dok nije postigao da ga sluša ne samo Engleski parlament već i ceo svet. Njegova diplomatska veština donela je mnogo prednosti Engleskoj.
Čak i nemački kancelar Bizmark nije mogao da ne prihvati poznatu rečenicu: „Stari Jevrejin. To je pravi čovek!“
Početi ispočetka onoliko puta koliko je potrebno i ostati hrabar posle svakog pada najbolji su uslov za ostvarenje najvećih uspeha.
Iz knjige „Sutra počinje danas“ Alfa Lonea