ČEKAM TE NAPOLJU!
U poruci Gospod upućuje reči verniku koji ide u crkvu, ali kojeg pravi, istinski život u hrišćanskoj veri čeka tek po izlasku iz crkve. Priroda ovakvog života je da se svakodnevno potvrđuje mislima i delima, a ne samo spoljašnjim manifestacijama vere.
Vidim, odlaziš u crkvu. Ne zanima me šta ćeš u njoj raditi iako mislim da ćeš se moliti. Nimalo ne marim za to hoćeš li stajati ispred oltara ili tamo kod vrata, hoćeš li se moliti sedeći ili klečeći, pognute glave ili zatvorenih očiju ili ćeš buljiti u ikonu na oltaru, udarati se u prsa, micati usne, šaputati reči molitve ili prebirati brojanicu među prstima.
Sve su to spoljašnje i jednostavne radnje kojima nije teško prevariti čoveka. Čekam te napolju! Kada izađeš iz crkve i vratiš se među ljude, pripremi se za susret sa mnom. Tada ću te nemilosrdno pratiti, promatrati, suditi a možda te i osuditi. Imam pravo to učiniti. Naime, želim znati – jesi li u crkvi zaista razgovarao sa Bogom ili si se samo Njime poigravao…
Želim se uveriti – čini li molitva čoveka zaista drugačijim i boljim? Uverim li se da si ohol, pohlepan, sebičan, svadljiv, uvredljiv, zavidan, brbljiv, površan – znaću da ti molitva ne valja. Uverim li se da u porodici, na poslu, u školi, trgovini, autobusu, na ulici, ne znaš s ljudima razgovarati, znaću sigurno da ne znaš ni sa Bogom razgovarati.
Ako neko neprestano treba da te teši i hvali, znaću da u crkvu nisi išao radi Boga, da bi ga slavio već da bi obožavao sebe. Ali, budu li tvoje usne izgovarale reči mira, radosti, poverenja i utehe, budu li tvoje oči otvorene za nevolju bližnjeg, bude li tvoja ruka podizala nemoćne, bude li tvoje srce imalo razumevanja za druge, bude li opraštalo i ljubilo – znaću da si u crkvi zaista razgovarao sa Bogom.
Čekam te napolju!