O SAMOUBISTVU IZ UGLA UGLEDNIH MISLILACA
Tretirajući problem samoubistva, Dostojevski na jednom mestu kaže da nema nepovratnije nesreće nego biti mrtav. Kada dođe smrt više ništa nije moguće preokrenuti i promeniti. Jedno od tumačenja šta jeste pakao, možemo posmatrati i na ovaj način.
Kada zakoračimo u večnost, Bog će nam pokazati kakav je trebalo da bude naš život da smo svoje talente i darove ostvarili na pravi način, a kako je prošao naš život u čestim trivijalnostima, površnostima, trošenjem nepovratnog vremena na ispraznostima, uživajući u taštini ovoga sveta.
Sama činjenica da je sve bespovratno prošlo i da više ništa ne možemo promijeniti porodiće užasnu grižu savjesti. Ta griža savjesti će biti tako neugasiva, da će u stvari predstavljati pravi pakao. Paklene muke su u stvari gorčina razočaranja spoznajom da smo promašili put.
Jedna od najužasnijih i najtužnijih čovekovih odluka je sigurno čin samoubistva. Taj iracionalni nagon samodestrukcije, po profesoru Vladeti Jerotiću često karakteriše stanje sužene svesti i predstavlja svojevrsnu i često nerešivu zagonetku. Šta prethodi ovoj duboko nesrećnoj odluci možemo samo nadzirati.
Alber Kami je samoubistvo doživljavao kao najteži problem filosofije. Sve deluje trivijalno u odnosu na problem samoubistva. Po Kamiju ubiti se u izvesnom smislu znači da nas je život prevazišao ili da ga nismo shvatili. U knjizi Mit o Sizifu on to i decidno kaže: „Postoji samo jedan doista ozbiljan filozofski problem – samoubistvo“. Suditi o tome da li ima ili nema smisla živjeti znači odgovoriti na osnovno pitanje filosofije. Ostalo, da li svet ima tri dimenzije, da li duh ima devet ili dvanaest kategorija dolazi nakon toga. To su igrarije. Treba pre svega odgovoriti na ovo pitanje.
Samoubica smatra da je sa činom samoubistva sve završeno i da patnji više neće biti. „Za psihologiju samoubistva je upravo vremenito postalo večno, večno je, pak, iščezlo i upravo zemaljski život sa svojim dobrima jeste jedini postojeći život i nikakvog drugog života nema“, tvrdi Nikolaj Berđajev. On nesumnjivo zna i veruje da je čovek po svom pozvanju večan i besmrtan. Pozvanje čovekovo je da pripada večnosti i prosto je nemoguće uništiti ono što je večno, jer: „Samoubistvo predstavlja odustajanje od besmrtnosti. Ali trenutak u kome se izvršava samoubistvo jeste poslednji trenutak samo našeg vremena, iza koga sledi čitava večnost i sud. I ako bi čovek, odlučivši da se ubije, osećao da stoji pred večnošću, pred sudom večnosti, njegova odlučnost bi bila pokolebana. Samoubica se nada da će uništiti ne samo vreme već i večnost“. Po Berđajevu večnu i besmrtnu dušu nemoguće je uništiti ni samoubistvom niti ubistvom. „Ali ontološki je nemoguće uništiti sebe, moguće je samo prevesti sebe u drugo stanje… Od Boga se, pak, ni kroz smrt ne može i nema kud pobeći, ne može se izbeći Božiji sud i Božije određenje večne čovekove sudbine“.
Život je zaista besmislen ako se sve završava sa smrću. Ako će smrt progutati sve, onda svako stradanje čovekovo i naših bližnjih gubi svoju vrednost. To može da djeluje tako silovito na čovekovu dušu da mu porodi osjećaj besmisla. Čemu sve naše radosti, naše patnje, naše prolivene suze ako se sve mora sunovratiti u neki bezdan zaborava i nebića. I utehe nema. Čemu sve ako će čovek bespovratno nestati?
Ako promišljamo na taj način i samoubistvo deluje kao izvestan vid izbavljenja od muke i besmisla življenja. I često kao posledica tog unutrašnjeg beznađa dolazi ateizam koji potencira stanovište da je postojanje zla u svetu vrhunski dokaz protiv Božijeg postojanja. Međutim, problem samoubistva se može posmatrati i iz drugačije perspektive.
Naime, stradanje nevinih i postojanje zla samo su dokaz postojanja Boga. Jer, svet koji ubija pravednog Sokrata i raspinje Hrista, nije jedini, nije istinit svet. On svedoči o postojanju jednog drugog sveta, gde je Sokrat ponovo mlad i večno lep, i gde je Hristos Car koji ni sa kim ne deli vlast – i prijatelj ljudi. Ali ovaj naš svet je neophodan kako onaj drugi ne bi bio svet automata bez slobode.
Po hrišćanskom stanovištu očajanje je jedan od najtežih grehova. U svom ekstremnom obliku očajanje vrlo često dovodi do samoubistva. Sveti Ignjatije Brjančaninov je samoubistvo doživljavao kao najteži greh. On je čak sklon da tvrdi da je samoubica samim činom samoubistva lišio „sebe pokajanja i svake nade na spasenje.“
U ranijim vremenima samoubicama nije bilo dozvoljeno da budu sahranjeni u crkvenoj porti. Ova pre svega pedagoška mera sugerisala je običnom čoveku koliko je ovaj greh nedopustiv i težak i da vređa i samog Tvorca. Međutim „ne treba tući mrtvog čoveka“ i svako osuđivanje i prosuđivanje deluje krajnje deplasirano i nepotrebno. Kao što je svaki čovek tajna i svet za sebe tako je i svako samoubistvo individualno i drugačije.
Indikativno je da se na praznik Duhova, na velikoj večernjoj službi čitaju tri molitve Svetog Vasilija Velikog. U trećoj molitvi Crkva se moli za sve mrtve od postanka sveta. Koliko je nemerljiva i bezgranična ljubav Crkve prema svakom čoveku najbolje se ogleda u činjenici da se jednom godišnje Crkva moli i za samoubice.
Sergej Fudelj navodi i molitvu optinskih staraca za samoubice: „Potraži, Gospode, upropašćenu dušu sluge Tvoga (ime), i ako je moguće, pomiluj ga. Ne upiši mi u greh ovu molitvu, nego neka bude volja Tvoja sveta.“
Optinski starac nam je sugerisao da samo ljubav spašava svet. Posebno je karakteristična misao Svetog Jovana Zlatoustog koji kaže da će se na Strašnom Sudu postaviti ljudima samo jedno pitanje, pitanje našeg milosrđa. Gospod će odlučiti kakva će ontološka sudbina u večnosti zadesiti svakog čoveka, ali je hrišćanska zapovest da se molimo za svakoga i za sve.
Autor: dr Miodrag Čizmović
Izvor: „Sveviđe“
dobro