VOLETI…
To je naša sudbina: neograničena ljubav prema nevernim i ništavnim stvarima
Šta može čovek među ljudima,
osim da voli?
voli i zaboravi,
voli i omrzne
voli, omrzne, voli?
da uvek, čak i staklastih očiju, voli?
Šta može, pitam, biće koje voli,
usamljeno, dok se svet okreće, osim
da se i samo okreće, i voli?
Voli ono što more ostavlja na plaži,
ono što sahranjuje, i na morskom povetarcu
so, ili potrebu za ljubavlju, ili samo želju?
Uzvišeno voleti pustinjske palme,
prepuštanje i obožavanje puno iščekivanja,
i voleti sav nemir i grubost,
vazu bez cveća, gvozdeno tle
i nepomične grudi, i ulicu iz sna, i pticu grabljivicu.
To je naša sudbina: neograničena ljubav
prema nevernim i ništavnim stvarima,
večno predavanje potpunoj nezahvalnosti,
i u praznoj školjci ljubavi strašljivo strpljivo
traganje, za sve većom ljubavlju.
Voleti i samo odsustvo ljubavi u nama, u našoj jalovosti
voleti prećutne vode, tihi poljubac i beskonačnu žeđ.
Karlos Drumond de Andrade je jedan od najvećih pesnika portugalskog jezika. Taj „brazilski Pesoa“ rođen je 31. oktobra 1902. godine u Itabiri du Mato Dentro (država Minas Žerais) u porodici zemljoposednika poreklom iz Portugala. Završio je farmaciju kojom se nikada nije bavio. Godine 1928. objavio je čuvenu pesmu „Na sredini puta“, a objavio je više od četrdeset knjiga. Umro je 17. avgusta 1987. godine.