SNAGA DUHA POBEĐUJE SVE
Dankinja Lis Hartel bila je ne samo prva žena koja je jahala za Olimpijski tim, već i prva žena koja je osvojila medalju u tom sportu uprkos svom invaliditetu. Njena karijera učinila ju je večnim herojem u srcima svih ljubitelja konja, prevashodno žena, kao i zagovornika terapije pomoću konja u procesu rehabilitacije.
Rođena je 14. marta 1921. godine u Helerupu u Danskoj. Lis je bila obična devojčica koja je volela konje, odrastala jašući ih pored svoje sestre, a pod budnim okom svoje majke. Ona je počela i da ih dresira, što je bila njena prva i poslednja ljubav, ali se kao tinejdžerka takođe takmičila i u preponskom jahanju.
Lis se udala jako mlada, sa svega 20 godina za jednog svog kolegu, koji je baš kao i ona obožavao i konje i jahanje. Međutim, velika tragedija zadesila ju je već tri godine kasnije, kada je u toku trudnoće sa svojim drugim detetom obolela od dečje paralize (poliomijelitisa). Ona je u početku bila skoro potpuno nepokretna, ali je uz pomoć majke i supruga ubrzo odlučila da krene u proces rehabilitacije kako bi ponovo jahala. Iako je rodila zdravu devojčicu, Lis je ponovo počela da uči kako da podigne ruke, puzi i konačno hoda uz pomoć štake. U borbi protiv ove bolesti, ona je izdržala mnoge terapija i dugo boravila u bolnici. Muž ju je prenosio sa mesta na mesto, ali nju ništa nije pokolebalo u rešenosti da svoje ciljeve postavlja sve više.
Niko nije znao za njeno stanje
Suprug pomaže Lis da siđe sa Jubileja
Odlučna da se vrati ponovnom jahanju i dresuri konja, Lis je rešila da nastavi gde je stala pre ove nesreće. Ona je htela da se takmiči na Olimpijskim igrama jašući konja koji se zvao Jubilej. U procesu treninga i jahanja na Jubileju, Lis je u godinama koje su sledile pretrpela nekoliko dramatičnih padova sa njega, ali uprkos svemu, nije odustajala od zamisli da se nađe na pobedničkom postolju.
Pomenuti padovi i dresura naučili su je da balansira na Jubileju sa ili bez ikakve kontrole mišića. Samo tri godine nakon početka bolesti, Lis se 1947. godine takmičila na Skandinavskom prvenstvu u jahanju i završila na drugom mestu. U to vreme, niko nije bio svestan njenog zdravstvenog stanja. Iako je rezultat koji je tada postigla kvalifikovao da se takmiči na predstojećoj Olimpijadi 1948. godine u Londonu, ona se tamo ipak nije pojavila. Razlog je bio taj što ženama još uvek nije bilo dozvoljeno da se nađu u takmičarskoj konkurenciji. Na sreću, nije dugo čekala da se ta zabrana ukine. Već na narednim Olimpijskim igrama u Helsinkiju, Lis je dočekala svoju šansu.
Šampionski duh i neprestana borba
Iako nije bila u stanju ni da se popne ni da siđe sa svog Jubileja bez pomoći supruga, ona je te 1952. godine u Helsinkiju uspela da osvoji olimpijsko srebro! Lis, koja je ostala paralizovana od kolena naniže sve do kraja života, ovim je postala prva žena koja je to ikada uradila i to u prvoj godini otkada je ženama bilo dozvoljeno da se takmiče.
Suze u očima: Osvojena srebrna medalja na Igrama u Helsinkiju 1952. godine
U jednom od najemotivnijih trenutaka u istoriji Olimpijskih igara ikada, osvajač zlatne medalje šveđanin Anri Sent Sir „nosio“ je Lis od njenog konja do olimpijskog postolja kako bi primila zasluženo srebrno odličje.
Lis je nakon ove medalje osvojila još jednu srebrnu medalju na sledećim Olimpijskim igrama u Stokholmu 1956. godine, a takođe se okitila i zlatom na nezvaničnom šampionatu sveta dve godine ranije. Bila je sedmostruki šampion Danska, a tokom života i uvrštena u nekoliko sportskih Hala poznatih i smatrana nacionalnim herojem u svojoj domovini. Njen lekar je tvrdio da priča Lis Hartel predstavlja ohrabrenje za sve hendikepirane. Nju nije samo jahanje osnažilo, nego i odlučnost da se uhvati u koštac s bolešću.
Skromna kakva je bila, Lis je smatrala da bi njen najveći podvig bilo osnivanje terapeutskog centra jahanja. Zalaganje da ljudi sa invaliditetom jašu kao deo terapije u rehabilitaciji je jedan od najznačajnijih postignuća Lis Hartel mimo njene impresivne sportske karijere. Ona je tokom svog života postala i portparol Fondacije koja je pružala pomoć obolelima od dečje paralize.
Lis je umrla 2009. godine u 87. godini života, posle 75 godina jahanja i trenerskog rada. Uprkos nepokretnosti, ona je ceo život posvetila borbi da bi jahala, takmičila se i stvorila nove standarde u sportu koji je bio njena strast.