NERASKIDIVA VEZA LJUBAVI I MRŽNJE
Brak nastaje iz ljubavi, a mržnja se stvara u vaspitavanju dece. Deca ne umeju da mrze, ali svađe u braku njihovih roditelja unose u male duše nemir, koji rađa nezadovoljstvo i mržnju tokom odrastanja. Kako se desi da odgajanje iz ljubavi stvara i podstiče mržnju?
Dve su velike sile u ljudima od iskona, ljubav i mržnja. Za razumevanje i pojašnjavanje tih sila mnogo više je potrebno vremena i znanja. Svedoci smo kako se u odnosu samo dvoje ljudi za samo nešto malo može izroditi mala ili velika mržnja, jednog ili oboje. Tako se ta činjenica preslikava na grupe, manje veće, pa na kraju na narode. Mnogi umni ljudi su o tome govorili i pisali. Na tu temu nema ništa novo i nepoznato, samo treba istražiti od duhovnih otaca do psihologa.
Iako je mržnja veoma prisutna među nama kao da to nije dovoljno, nego se ta pojava raširila u medijima te tako doprinela tom zlu. Da ne pominjemo ove izrežirane grdne stvarne ili tzv. rijaliti predstave po TV stanicama, gde se utrkuju ko će koga više da omalovaži, uvredi i mrzi. Mnogo je zanimljivije za istražiti tu činjenicu među ličnostima u svakodnevnom životu, među prijateljima, drugovima, kolegama, među rođacima i u porodici. Izgleda da je ta plima zapljusnula veliki broj i nas „običnih“.
Bračni parovi često nezadovoljni onim drugim unose nemir u porodicu i među decu lošim rečima i svađama. Svađe u braku dešavaju se i zbog nemanja posla, gubljenja istog i neizvesnosti. Mada mora se naglasiti da je još i gora situacija gde su jedan ili oba supružnika vrlo uspešni na poslu, te se to pokazuje u gomilanju materijalnog bogatstva i to bez imalo uzdržavanja. Takvi pojedinci se osećaju superiorno, neretko bez empatije, a tako nažalost uče i svoju decu. Takva deca nažalost doživljavaju velike štete po svoju ličnost i psihu, tako da sami postaju problem svojoj okolini, društvu pa i porodici. Često su roditelji nesvesni svekolike štete i ne menjaju svoje stavove, pa traže krivce na sve strane. Mladi ljudi naučeni, navikli na obilje svega potrebnog i nepotrebnog, postaju robovi potrošačkog društva. Takvoj deci koja su prezaštićena ako se ne ispune želje, oni mrze.
Kako vreme prolazi, tehnologija napreduje, aparati bivaju sve savršeniji, napreduju velikom brzinom, a mržnja raste. Ljubavi ima nasuprot njoj, ali je sve manje ima, nažalost. Nekada nerazdvojni prijatelji to više nisu, drugari se sve manje iskreno druže, a odrasla deca ostavljaju stare roditelje po domovima za stare, izuzev slučajeva preke potrebe. Nema se više toliko vremena za bližnje, svi su u nekoj trci, svako trči svoju trku, posao i novac pa sve ostalo.
Starija deca počinju to da uče od svojih roditelja i najbližeg okruženja, koji mrze posao koji rade, a mržnju osećaju i prema kolegama na poslu koji su uspešniji ili na boljim pozicijama od njih, koji su mlađi, bogatiji, lepši, pametniji, obrazovaniji… Naravno, ovo nije opšta slika ali je veoma prisutno u društvu. Zavist, ljubomora, delimična ili u većini neostvarenost pojedinca, stvara nezadovoljstvo i mržnju. Takav pojedinac vidi najpre nedostatke i greške, jednom rečju ono negativno, kod druge osobe ili objekta, jer takav je to duh, kritizerski nastrojen prema svemu, nihilistički orijentisan. Takve osobe retko se osećaju srećnima, ispunjenima, zadovoljnima, njima se mora ugoditi u svakom pogledu, smislu, detalju ne bi li osetili zadovoljstvo.
Crkva nasuprot kafanama nudi mir i zajedničku molitvu, međutim određene osobe koje nose nemir, a ne mir u sebi, prenose to i u crkvu, gledajući druge kako su obučeni i šta rade, ne koristeći hram za molitvu, već i tu nalaze nedostatke.
Takvi ljudi zaboravljaju da oni nose u sebi takve kakvi ma gde se nalazili. Ne spašava mesto u kojem živimo, nego način na koji živimo. Menjajmo sebe, a ne druge, jer jedan život imamo.
Autor: Zoran Lazarević