PEĆANAC, KNJIŽEVNIK, PREVODILAC I PRVI NOVINAR SRPSKOG JUGA
U knjizi „Nastavnik“ čiji je autor Nikodim S. Savić, a koju je ponovo „otkrio“ Rade Brakočević, dati su primeri kako se deca uče toleranciji, nekonfliktnosti, međuljudskom razumevanju, negovanju različitosti među ljudima. U tome se ogleda savremenost „Nastavnika“ koji bi i danas dobrodošao kao vodilja u vaspitno-obrazovnom sistemu školovanja.
Rade Brakočević, politikolog, prosvetni inspektor Inspektorata RS iz Kovina, priredio je i objavio prošle godine knjigu „Nastavnik“ (Sombor 1886), italijanske nastavnice Edvidže Rati-Feri koju je u vreme njenog nastanka preveo i ponašio, prilagodio nama, Nikodim S. Savić (1865-1897), književnik, pripovedač, dečiji pisac, putopisac, etnograf, prevodilac, pedagog, Pećanac i prvi novinar srpskog juga. Knjiga „Nastavnik“ je, danas bi se reklo, neka vrsta bontona koju je Nikodim Sav(ov)ić preveo kao đak Italijanske trgovačke škole u Solunu. Ova knjiga je, u stvari, Čitanka lepog ponašanja, koja bi i danas dobrodošla kao vodilja u vaspitno-obrazovnom sistemu školovanja ali i svakom drugom čitaocu.
–Da bi delo što našije bilo, dodao sam pri svakoj zgodnoj prilici po koju Zmaj-pesnikovu pesmu, a poneku i od drugih pesnika iz „Goluba, što mi, nadam se, neće zameriti naš predobri dečiji učitelj Čika Jova i čestiti „Golubovi“ pesnici, koji i onako deluju i žive za omladinu našu, Solun , marta 1886. Savić je imao na umu: Tuđe poštuj, a svome se diči, kaže u predgovoru knjige „Nastavnik“, Nikodim S. Savić.
Cilj je učenje pretvoriti u igru
Knjiga je sa vaspitačkog gledišta vrlo dobro napisana. U njoj su saveti za omladinu, kako joj se valja vladati u svakoj prilici, kod kuće i van škole, u školi i u crkvi, u porodici i u gostima, u pozorištu, igri, zabavi, bolesti, itd. Sve je pak začinjeno zgodnim lepim pripovečicama, a iskićeno najlepštim pesmama iz naših omladinskih spisa, kojim se odista oplemenjava i duša i srce, kaže se u predgovoru. Kod Edvidže Rati-feri, a posebno Savićevom prevodu u središtu je dete, a ne nastavni plan i program. Dete je čovek koji se igra. Cilj je da se neguje dečja individualnost, i da se učenje pretvori u igru… Savić je osmislio podsticajne primere lepog ponašanja kroz priče, pesme Čika Jove Zmaja (8 priloga); brojnih „Golubovih“ saradnika: Mite Popovića, Nikole T. Kašikovića Sarajlije, Dušana Spernjaka, Vl. M. Jovanovića, P. Despotovića i drugih, napominje se u predgovoru.
U knjizi „Nastavnik „ Nikodima Savića koju je ponovo „otkrio“ Rade Brakočević, dati su primeri kako se deca uče „toleranciji“ , „nekonfliktnosti“, međuljudskom razumevanju, negovanju različitosti među ljudima. U tome se ogleda savremenost „Nastavnika“. Poučni primeri zasnovani su na načelima očiglednosti, samoradnje, principima sistematičnosti i postupnosti prenošenja znanja autoritetom roditelja. Deca kopiraju i oponašaju, tako da postaju“ slika i prilika svojih roditelja“.
Uvek treba imati na umu reči pedagoga: Deci treba ući na njihova vrata ili prozor da bismo ih izveli na svoja vrata. A na kraju predgovora Rade Brakočević kaže da je gradivo u „Nastavniku“ razvrstano u 49 celina i izloženo po temama. Posle svake teme moguće su vežbe koje se po nahođenju vaspitača, nastavnika mogu obrađivati na času ili zadavati za domaći zadatak. Deci, učenicima data je mogućnost da sami provere svoje znanje.
Prema očuvanim dokumentima poreklo Nikodima S. Savića može se pouzdano verodostojno pratiti od treće generacije unazad, odnosno od pradeda Nike, doseljenika iz Šekulara. Savovići (zabeleženi i kao Savići) potomci su Save Nike Veskovog Brakočevića. Šekular je kraj i pleme u Polimlju, severoistočnom delu Crne Gore. Savovići iz Peći su Starošekularci.
Nikodim S. Savić (Savović) rodio se 1865. godine u Peći u uglednoj trgovačkoj i zanatlijskoj zadružnoj porodici Savić (ili Savović) od oca Spiridona (Spira) i majke Doste rodom iz Vučitrna koja je kada je imao samo godinu dana i osam meseci, umrla. Nikodima Savića su odnegovale: maćeha („dobra maćija“), druga žena Spiridonova, Petra, i baba po ocu Poleksija. Rastao je u brojnoj porodici: šest sestara po ocu, sa stričevima i njihovom decom i mnogočlanim potomstvom Nike Brakočevića. Detinjstvo provodi u Peći gde je kod učitelja Hadži Laze Nikolića Pećanca učio osnovnu školu. U Beogradu od 1881. tri godine pohađa Beogradsku gimnaziju (kasnije nazvanu Prva beogradska) koju završava 1884. godine. Zatim od 1882. objavljuje „Srpska mesta“ – Peć, manastir Patrijaršija i Visoki Dečani, a potom i druge pripovetke „Preko Kosova – putnička crta od Peći do Beograda“, „Nestaško“, „Puška je nesrećna igračka“ , „Badnji dan“ , „Bundeva“ sve u časopisu „Srpče“ a potom i pripovetku „Mali putnici – ili malo bliži opis Visokih Dečana i okoline njegove u časopisu „Golub“ br 6-9 Sombor. Savić je u to vreme bio čest gost u kući Jovana Ilića, književnom salonu petorice pesnika (oca i četiri sina, Vojislava, Dragutina, Milutina i Žarka). U to vreme bio je i član Društva za umetnost.
Arnauti ne vole učene Srbe
Nikodim S. Savić se od 1884. do 1887. ponovo vraća u Peć gde ga deda Sava, starešina abadžijskog esnafa, upisuje da izuči abadžijski zanat. Ali u rodnoj Peći Nikodimu stalno preti opasnost da ga Arnauti ubiju. Zbog toga Nikodim ubrzo odlazi sa stricem Dimitrijem u Solun gde uči italijansku trgovačku školu koju je završio 1887. godine. Ova škola je bila na glasu, ne samo zbog nastavnog plana i programa već i veoma obrazovanih nastavnika koji su izvodili nastavu. Potom objavljuje brojne priče i prevode.
Godine 1888. Nikodim S. Savić kratko vreme živi u Peći i ponovo se vraća u Solun. Arnauti i Turci ne podnose posebno školovane Srbe.
“Sedeo bih po vazdugi dan kod kuće zatvoren među zidove rođenog mi doma, ne izlazeći skoro nikako. Što da izlazim te da se bacam u opasnost moga života. Svi Turci i Arnauti znaju da sam bio u Beogradu, da sam učio „visoke nauke“… Njima je trn u oku i što mi imamo našu školu, a kamo li još kad čuju da je ko bio na strani da se usavrši. Svi znaju da sam baveći se u Solunu učio trgovačke nauke, naučio „tolike jezike“ što veliki ljudi govore. (Nikodim S. Savić, pisma Golubu, Sombor br. 8 1887. str. 118.)
Godine 1889. Novinar je u „Dnevnom Listu“. Objavljuje članke i publikacije na ekonomske, privredne, trgovinskopolitičke teme „i napisao je o njima nekoliko brošura“. Jedan je od pokretača i urednika „Trgovinskog Glasnika“. Zatim 1891. napušta Beograd jer mu klima ne odgovara zbog tuberkuloze od koje je bolovao i putuje Evropom tražeći leka svojoj bolesti.
Godine 1894. Savić odlazi u Carigrad gde pokreće „Carigradski glasnik“, čiji je osnivač, vlasnik i glavni urednik sve do smrti. Prvi broj „Carigradskog glasnika“ izašao je na Svetog Savu, 1895. godine. Već sledeće godine na proleće 1896. godine oženio se gospođicom Ljubicom, ćerkom F. Bračića, preduzimača iz Carigrada sa kojom nije imao dece. Ovaj pećki gorostas u novinarstvu preminuo je veoma mlad, u 32. godini života u Carigradu gde je sahranjen na Šišlijskom groblju gde su mu poslednju poštu odale brojne ugledne ličnosti, crkveni velikodostojnici, profesori i đaci „srpske gimnazije“, građani srpske i italijanske kolonije, poslanici Kraljevine Srbije dr Vladan Đorđević i Knjaževine Crne Gore Mitar Bakić. Sahrani su prisustvovali visoki turski dostojanstvenici, čitav diplomatski kor, srpski i crnogorski đaci i veliki broj građana Carigrada.
Na vest o smrti Nikodima Savića održani su parastosi u Sremskim Karlovcima (Austrougarska), Aleksincu (Kraljevina Srbija), Peći (Otomansko carstvo) i drugim mestima.
Izvor: Jedinstvo
Foto: Facebook
Autor: Slavica Đukić