Nikolaj Hartvig – ruski diplomata čije je srce prepuklo zbog srpske patnje

ODNOS SRBIJE SA AUSTROUGARSKOM KOŠTAO GA JE ŽIVOTA

Nikolaj Hartvig se zalagao da smanji tenzije između Austrougarske i Srbije. U tim naporima zaustavila ga je iznenadna smrt. Zbog ove činjenice kasnije je nastalo mišljenje da je Hartvig zapravo bio prva žrtva Prvog svetskog rata i pisano je da je „veći Srbin od Srba“. Sahranjen je na Novom Groblju uz najviše državne počasti.

Nikolaj Henrihovič Hartvig (1857-1914) jedan je od najznačajnijih učesnika i svedoka događaja na Balkanu uoči Prvog svetskog rata. Pripadao je grupi ruskih diplomata slovenofilske orijentacije, a za vreme svog mandata u Beogradu bio je vrlo uticajan i poštovan, a kod srpske javnosti omiljen.

Nikolaj Henrihovič Hartvig (portret) i Spomenik poštovanom diplomati na Novom Groblju u Beogradu

Pisano je za njega da je bio veći Srbin od Srba. Ovakve ocene su svakako preterane, ali njegova dela su nesumnjivo pokazala da je bio veliki prijatelj srpskog naroda.

Nikolaj Hartvig je u Srbiju došao 1909. godine, ali je već pre toga zavoleo i Srbiju i Srbe, poznajući prilike želeo je da Srbiju postavi u centar ruske spoljne politike. U odnosu na diplomatske predstavnike drugih država, Hartvig je u Beogradu imao poseban status i značajan uticaj. U vreme julske krize posle Sarajevskog atentata, Nikolaj Hartvig se zalagao da smanji tenzije između Austrougarske i Srbije, a sa druge strane nastojao je da u Petrogradu obezbedi podršku Srbiji, kako ne bi ostala sama u eventualnom ratnom sukobu. U tim naporima zaustavila ga je iznenadna smrt u austrougarskom poslanstvu u Beogradu. Zbog ove činjenice kasnije je nastala izreka da je Hartvig bio prva žrtva Prvog svetskog rata.

On se 10. jula 1914. godine sastao sa baronom Vladimirom Gizlom, austrougarskim poslanikom u Beogradu. U Gizlovom kabinetu, Hartvig je doživeo snažan infarkt i umro. Kao veliki znak poštovanja prema pokojniku, srpska vlada je zatražila da Hartvig bude sahranjen u Beogradu. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu 13. jula 1914. uz najviše državne počasti.

Vest o smrti Nikolaja Hartviga objavljena u „Politici“

Nikolaj Hartvig se tog kobnog 10. jula uputio ka Gizlovom kabinetu po odgovor na pitanje: Šta će Austrougarska učiniti sa Srbijom posle Sarajevskog atentata? Te večeri se baron Gizl vratio iz Beča, gde je prisustvovao izradi koncepta austrougarskog ultimatuma Srbiji. Ruski konzul insistirao je da ga baron primi na razgovor odmah po dolasku da bi od njega saznao šta Beč ima nameru da uradi sa Srbijom.

Koliko je bila velika njegova ljubav prema Srbima svedoči i činjenica da je odložio i lečenje, iako mu je zdravlje tih dana bilo dosta narušeno, kako bi pomogao Srbima i sprečio rat koji je Austrougarska spremala. Smrt ga je dočekala na nogama; ubila ga je snažna i iskrena volja da pomogne Srbima. Iste večeri kada se upokojio, vest se neverovatnom brzinom proširila ulicama Beograda i veliki broj ljudi našao se ispred ruskog poslanstva.

Više od 80.000 Beograđana prisustvovalo je njegovoj sahrani. Sva vojska beogradskog garnizona, najviši predstavnici državne i crkvene vlasti od ruskog poslanstva do Saborne crkve i od Saborne crkve do njegovog groba pratili su ovog iskrenog prijatelja srpskog naroda.

Pred kovčegom je išla vojska, više od 30 sveštenika sa Mitropolitom Dimitrijem, sa strane kovčega išao je predsednik Vlade Nikola Pašić, a za kovčegom pokojnikova porodica i činovnici ruskog poslanstva, ministri Kraljevine Srbije, diplomatski kor, državni savetnici, generali, kao i izaslanstvo beogradskog okruga. Od Saborne Crkve do njegovog groba za kovčegom su išli i Njegovo Veličanstvo Kralj Petar, prestolonaslednik Aleksandar, princ Đorđe i princ Pavle.

Sahrana Nikolaja Hartviga

Posle opela, u Sabornoj crkvi Mitropolit Dimitrije je u besedi rekao: ”Tužan nas je događaj ovde sakupio. Nalazimo se ispred kovčega u kome leži veliki čovek, iskren prijatelj našeg naroda i zaslužan sin Velike Rusije. Umro je Nikolaj Henrihovič Hartvig; nestalo ga je u mučnim i teškim danima kada nam je toliko potrebna njegova pomoć i državničko iskustvo. Dug koji mu duguje naša nacija mi iskupljujemo velikom žalošću, koja nas je obhrvala. Malo ima Srba, koji nisu znali za veliko ime Nikolaja Hartviga; mnogi od nas poznali su plemenitost njegovog srca, prostranog kao njegova otadžbina. Moćni dar Hartvigov spasavao nas je u najtežim danima kada su protiv nas padale silne optužbe i kada se u samoj Rusiji usled nedovoljne obaveštenosti u njih verovalo. Hartvig, kao veliki državnik i iskren prijatelj našeg naroda, video je da se našem narodu čini nepravda i da zaslužuje bolju sudbinu.”

Na Novom Groblju Hartvigu je podignut spomenik koji i danas stoji na istom mestu. Na prednjoj strani spomenika, ispod ikone Svetog Nikole, stoji natpis: Nikolaju Henrikoviću Hartvigu ruskom carskom poslaniku na Srpskom Dvoru u znak zahvalnosti Opština grada Beograda. Pored Nikolaja Hartviga sahranjene su njegova ćerka Ljudmila (preminula 1931. godine) i žena Aleksandra (preminula 1944. godine).

Cela sahrana Nikolaja Hartviga zabeležena je na filmskoj traci, a film se čuva u Jugoslovenskoj kinoteci. Fotografije iz filma svedoče o ljubavi našeg naroda prema velikom čoveku i prijatelju srpskog naroda.