I KOD LEKARA IMA PODMAZIVANJE…
Džaba je bolan gurati ako nije podmazano. Samo, koliko ja znam Mitre tebe i tvoju ženu, od vas dvoje je teško nešto iskamčiti. Ko od tebe nešto izvuče, taj mora biti mudrac. Ti si tamo nešto načuo kako se govori o tom da svijet daje doktorima, pa sad i ti udario da trubiš o tome i pričaš ono što nije istina.
Jesen je stigla. Zahladnilo. Nema više sjedenja pod starom kruškom, ali Mitra i Đorđana je uvjek lako u selu pronaći. Treba samo pogledati gdje se peče rakija. Tu su oni negdje pored kazana. Istina je, nisu više na snazi da bi mogli nešto pomoći, a i ne mogu popit’ kao nekad, pa kao dva stara ofucana mačka džonjaju pored vatre, dok mlađarija okolo radi, pije, mezi i šenluči.
Iako brzo dođu sami čim, osjete miris bošice, što zapahne prostor kad procuri prvenac, ljudi ih obično pozovu radi društva, jer su odavno navikli na njihova mudrovanja, priče i prepucavanja. Ima tu svega. Ako dobro naćuliš uši, možeš svašta da čuješ. Pored uobičajenog pretjerivanja, izmišljenih i preuveličanih stvari, uvjek se nađe i po koje zrnce istine, a sve je obično smišljeno tako da usput bar malo dotakne nekog od prisutnih.
Kako se ovaj put u društvu nalazi i jedan mladi ljekar, rođak od gazde kod kojeg se peče rakija, Mitar je svoju priču počeo o tome kako je nagrais’o prije dva mjeseca, kada mu je žena slomila nogu.
– Jest – veli – da sada imamo osiguranje, ali slaba vajda ako se kod doktora ne podmaže.
– Pa bezbeli da bez „masti“ ne ide – dobaci neko sa strane – ni kola ne idu kako treba dok se točkovi ne podmažu.
– Ma neće bolan na suvo nikakva rađa – upade Đorđan, – Džaba je bolan gurati ako nije podmazano. Samo, koliko ja znam Mitre tebe i tvoju ženu, od vas dvoje je teško nešto iskamčiti. Ko od tebe nešto izvuče, taj mora biti mudrac. Ti si tamo nešto načuo kako se govori o tom da svijet daje doktorima, pa sad i ti udario da trubiš o tome i pričaš ono što nije istina.
Eto, znaš valjda, da su kod učitelja tanke kuverte, pa jesi li čuo da je koji učitelj tražio od roditelja da mu štogod daju?
– Ma šta ti meni zapinješ za učitelje, kad ja tebi govorim o doktorima. Učitelji su nešto drugo. Oni su naučili da budu fukare.
– Nemoj onda da diraš ni u doktore. To su pošteni ljudi. Fina telegencija, i baš misliš da su spali na tvoje seljačke pare?
– Vidim ja Đorđane da su tobom nema divana, jer kada ti nešto zavrneš, ti ne popuštaš, već upreš k’o neko jogunasto june. A sjećaš li se bolan, kada si sam prič’o, kako si prošao sa onim zubarom u Travniku?
– Jest, ćaća ga zakart’o. Bio je veći lopov od mene. Ali to je bilo davno, birvaktile, kada ljudi nisu bili svjesni, a sada toga na ovom dunjaluku više nema. A pravo da kažem, ’vako ti je to bilo.
Odem ja tamo njemu da mi napravi protezu, a on sve nešto oteže. Te danas će, te sutra će. I tako prođe deset mjeseci, a zubi nikad gotovi. Kad uđem tamo kod njega, ja pitam za zube, a on sve nešto okoliši i zapitkuje k’o:
– Jesam li ja od kuće pošao?
Slušam ja to, pa mislim, što on to mene kljuca u zdrav mozak. Iz koje ću vražje matere da krenem, nego od kuće. Neću valjda sa groblja ili iz crkve?
Idem ja tako selom i usput sretnem komšiju Todora, pa mi onako dođe da ga usput priupitam:
– Todore, Bogati ti, za tebe kažu da imaš nešto u toj svojoj tintari, ono što će reći, nisi glava za dvije noge, pa recider ti meni, šta to onaj zubar, uvjek kada mu dođem u ambulantu, sve nešto onako okoliš, k’o: Jesam li ja od kuće pošao?
– Šta ima tu mene da pitaš? To u selu već i svako tele zna. To, biva, hoće da ti onako izokola kaže da mu nešto turiš.
– Šta da mu turim, turio mu sveti Ilija? Zar mu nije dosta šta ga država plaća?
– Jel’ dosta ili nije, to ja ne znam, nego ti ako misliš da on tebi zube što prije sastavi, odnesi nešto. Koju kokoš, kačicu sira il’ tako nešto.
Otiš’o ja još dva puta u ambulantu, ali sve džaba. Sve on nešto mirita i proba, ali zubi nikada da budu gotovi.
Na kraju vidim, mora da se podmaže. Kažem ženi da spremi jednu kačicu sira. Turim to u bisage, pa na konja i pravo u čaršiju.
Dođem tamo u čekaonicu rano ujutru. Još on nije ni stigao, a već se dosta svijeta nakupilo. Čekamo mi, kada i oni što tamo rade počeše stizati. Na kraju, eto i mog doktora. Kako ide sve zvira očima, i Boga mi, čim spazi mene sa kačicom, kaže:
– Ajde ti, ulazi!
Ja onako preko reda uđoh. Unesoh sa sobom i torbu sa kačicom, a on će meni:
– Šta ti je to u toj kačici?
– Eto, velim, ja vam doktore donio malo sira, da vam se nađe, ako nemate šta protiv?
– U redu. Sad se vidi da si pravi domaćin. Samo što si to donio ovamo. Ajde odmah, nosi to mojoj kući, i reci ženi da telefonira kada stigneš pa se vrati da ti probam protezu.
Odnesem ja kačicu doktorovoj kući i vratim se nazad, a on odmah, čim me vidi, zove unutra. Otvori neku ladicu i drekne:
– Zini!
Ja zinem, a on mi ugura protezu, nešto prstima promuva po ustima, uze neko ogledalo i stavi mi pred nos.
– Vidi sad kako ti stoji. Izgledaš mlađi za dvadeset godina. Ima žena da se ponovo zaljubi u tebe.
Izađem ja iz ambulante sa protezom u ustima. Osjetim odmah da me dobro žulja, ali mislim, tako mora biti. Valjda će proći?
Dođem kući. Probam da jedem. Ne ide. Žulja pa Bog. Mogu onako da je nosim u ustima, ali da grizem, ne ide. Prošlo skoro petn’est dana, ali ne ide na bolje. Čak mi se na vilici i rana otvorila. Vidim ja, nema druge, već ponovo zubaru.
Siđem ja u čaršiju, pa pravo u ambulantu. Vidio on mene odmah, kada je zvao jednu ženu da joj vadi zub. Pogleda me i kratko reče: – Ti pričekaj!
Čekam ja tako do podne. Drugi ljudi dolaze i ulaze, a ja, čekam li, čekam. Konačno, došao red i na mene. Pravo da kažem, ostao ja zadnji. Kad sam uš’o u ambulantu, on posla sestru da mu k’o bajagi nešto donese, pa kad ostadosmo sami, nastavi:
– Šta je to? Čujem, žulja te proteza? Je li?
Slušam ja njega što mi govori i u sebi mislim, kako on to zna da me proteza žulja, kada mu još nisam ni riječi prozborio?
– U redu – veli – to ćemo brzo srediti, samo mi prije reci, ko ti je natrp’o u kačicu onaj sir?
– Pa moja žena. Ko će drugi?
– Dobro, dobro. Tako sam i mislio. E znaš, šta ćeš sada da radiš? Odi najprije mojoj kući, pa uzmi onu kačicu i odnesi svojoj ženi, da je ponovo napuni. Ono što je ostalo u kačici, neka sve izvadi, a onda neka ponovo natrpa. Samo dobro pazi da ne metne jedan sir s vrha, a drugi ispod, kao što je prošli put učinila, jer nije dobro kada se u istu kačicu stave dvije vrste sira. Kada to bude u redu, dođi ponovo, i sve ćemo brzo srediti.
Gledam ja njega i slušam šta govori, pa mi odmah dođe u glavu šta je ona moja nesretnica uradila. Mislila je da prevari doktora. Napunila kačicu nekim kiselim starim sirom, a odozgo povrh naslagala jedan red onoga pravog ovčijeg. I dalje se sve zna, da ti ne pričam. Odem ja njegovoj kući. Uzmem kačicu, pa nazad u selo. Kažem ženi šta je to uradila da je Bog ubije, pa ja sada moram još bar dva puta da klapam u čaršiju, a ona na mene. Nije, veli, do nje stalo što sam ja nesposoban za život. Moglo je, kaže on, a sve proći, kako je isplanirano, samo da sam ja odmah rekao doktoru da proteza nije dobra. On bi odmah malo ostrugnuo i sve bi bilo u redu. I tako mi soli pamet, k’o da ja ne znam da je on tu protezu maksuz tako napravio, da mu ja moram ponovo, bar još jednom doći.
Dobro, bilo kako bilo, uzmem ja kačicu sa novim sirom, pa pravo doktorovoj kući. Tamo njegova žena uze i odmah sir preruči, i Boga mi, sve i jedan komadić okuša.
– Tako – reče – sada ću ja njemu telefonom, a ti ajd’ u ambulantu. Dođem ja kod njega. Uze on moju protezu. Malo je ostruga i turi da probam.
Vidim odmah, sredio kako treba. Tako se i ja kurtalisah muka, ali ima tu još da se priča, jer treba čuti i drugu stranu. Da čuješ doktora i njegovu teoriju, jer nije prava istina kada čo’ek ’oće sam da govori, i samo njega da slušaju, a drugome metne brnjicu, pa mora da ćuti. Jel’ tako Mitre? Ha?
Autor: Branko Mićić