PREOKRET
Dugo je on sve to
mučno prisvajao gledanjem.
Zvezde na kolena padahu
obrvane njegovim pogledom.
Il’ bi sagledao klečeći
a miris bi njegove usrdnosti
kao blagi umor padao
na kakvo božansko biće, koje bi mu se onda
osmehnulo, u snu.
Kule je tako gledao
da su trnule od straha:
opet ih uvis zidajući, najednom!
Ali često bi predeo,
otežao od dana, pokojem
strujao u njegovo tiho opažanje, uveče.
Životinje su smireno stupale
u otvoreni pogled, pasući,
a zasužnjeni su lavovi
zurili unutra kao u nepojamnu slobodu;
ptice su proletale kroz njegovu
duševnost; Cveće se
ogledalo u njemu,
krupno, kao u deci.
A kad se rašču da ima jedan što gleda,
to dirnu i bića koja su manje
i nepouzdanije vidljiva,
dirnu žene.
Otkad gleda?
Otkad već, lišavajući se u duši,
preklinjući sa dna pogleda?
Kuda bi on, koji večito čeka, sedeo u tuđini;
a rasejano odvraćena soba u prenoćištu
mrgodno bila oko njega,
i u izbegavanom ogledalu
ponovo soba,
i kasnije, sa postelje mučiteljke,
ponovo:
tad bi se u vazduhu većalo,
neshvatljivo većalo
o njegovom osetljivom srcu,
o njegovom srcu što kroz bolno zasuto telo
ipak oseća,
većalo bi se i presudilo:
da on ljubavi nema.
(I bilo bi mu uskraćeno
ma koje novo posvećenje.)
Jer vidiš li, gledanju ima granica,
i sve sagledaniji svet
ište da raste u ljubavi.
Završeno je delo očiju,
vrši sada delo srca
na slikama u sebi, zarobljenim; jer ti si ih
savladao: ali sada ih ne znaš.
Pogledaj, unutrašnji čoveče, svoju
unutarnju devojku,
nju, izvojštenu
iz hiljada priroda, ovo
tek izvojšteno samo, a dosad
još nevoljeno stvorenje.
„Preokret“