Srpski izborni paradoks 2016.

POSTIZBORNI MOMENTI

Uz izlaznost birača od oko 56 odsto koalicija oko SNS “projektovala se” sa oko 48 odsto, SPS i Palmina Jedinstvena Srbija su drugi sa 11 odsto, šešeljevci treći sa osam procenta. Vučić je već u izbornoj noći svoj legalitet pojačao čestitkom Angele Merkel „među prvima“, Johanesa Hana, komesara za pridruživanje, te ćiriličnim tvtitom podrške austrijskog ministra inostranih poslova Sebastijana Kurca.

 

Srpski izborni paradoks 2016. nije samo u tome što je glavna vest bila poznata danima pre glasanja. Očekivani pobednik je očekivano pobedio.

I, Aleksandar Vučić, lider koalicije “Srbija pobeđuje” je bez euforuje, ali sa prejudiciranjem, rezultate proglasio oko 23 sata dodajući sebi koji procenat, a “zakivajući” neke od konkurenata ispod cenzusa.

Četvorostruko prebrojavanje glasova i projekcije konačnih rezultata koje su, osim Republičke izborne komisije pratile još tri nezavisne agencije, među kojima i jedna potpuno nova, korigovale su Vučićeve podatke.

Te su prepravke pobednikovog optimizma bile u iznosima jedan do dva procentna poena, ali, veoma značajni za konačno “farbanje” broja klupa na slici novog srpskog parlamenta.

Ona se dok nastaju ovi redovi već vidi, a ne samo naslućuje, kao sedam mogućih stranačkih boja, a ne samo četiri do pet kako se prvih sati posle zatvaranja birališta mnogima činilo. A posebno Vučiću i republičkoj komisiji koja je slavno sporo brojala.

Glasovi “mrtvih duša”, “bugarski vozovi”, krađe

Uz izlaznost birača od oko 56 odsto koalicija oko SNS “projektovala se” sa oko 48 odsto, SPS i Palmina Jedinstvena Srbija su drugi sa 11 odsto, šešeljevci treći sa osam procenta.

Demokratska stranka & litl partners procenjena je na 6,07 odsto. Ulazak u parlament nasmešio se i pokretu Saše Radulovića “Dosta je bilo” sa oko šest odsto budućih mandata, Čeda-Boris-Čanak vide se tik iznad cenzusa kao i koalicija Dveri-DSS Boška Obradovića i Sande Rašković Ivić.

Ovi su se podaci nataložili u državnoj izbornoj komisiji u ponedeljak ujutro, posle 95 odsto prebrojanih listića, ali je značajnije što je ovim brojkama “usporena RIK” zapravo potvrdila ono što su “računaljke” Ipsosa, CeSID-a i prvi put ozbiljno uvažene agencije CRTA pokazivale već pred izbornu ponoć.

Konačna krvna slika Skupštine Srbije po zakonu i sa državnim pečatom biće poznata 28. aprila, ali ne čini to prve (i ovde navedene) i dalje preliminarnim.

Vučićeva konstatacija o istorijskoj pobedi u 26 godina “novog srpskog višestranačja” osvojena sa, kako je rekao “najmanje nepravilnosti” žestoko je osporena samo sat po njegovom ushitu.

Lideri četiri opozicione stranke, bez SPS-a i radikala okupili su se i zajednički otišli da protestuju u republičku komisiju. Tu su se žalili na nepravilnosti, spiskove “mrtvih duša”, glasanje pokojnika, “kružno glasanje” na osnovu bar jednog ukradenog praznog listića, odnosno tzv. “bugarski voz” i krađe “svetinje glasa” i najavili pregled svih biračkih spiskova i džakova. Kao i tužbe.

Kako će se u tom smislu konkretno raspetljavati zakonske procedure sa tim (pri)tužbama sad je nejasno, ali opozicija, čak i da u ovim žalbama nastupi još udruženije – a aludirali su i apelovali i na SPS i radikale da se pridruže – može da dobije neke poene osporavanja legalnosti.

Tako bi dobila argumente za političku borbu primedbama na gaženje osnovnih demokratskih postulata i potpuno derogiranje petooktobarskih tekovina o slobodnim izborima, što je posebno apostrofirao Tadić.

Međutim, legitimnost Vučićeve pobede teško da može biti osporena jer je, prvo, ovoga puta bar za nekolicinu povećao broj poslanika svoje koalicije. To je dvadesetak glasačkih ruku preko natpolovične većine.

S druge strane, on je već u izbornoj noći svoj legalitet pojačao čestitkom Angele Merkel „među prvima“, Johanesa Hana, komesara za pridruživanje, te ćiriličnim tvtitom podrške austrijskog ministra inostranih poslova Sebastijana Kurca.

Takve podrške dodatno će mu u predstojećim nadgovaravanjima sa opozicijom ojačavati šamare što im ih je već uputio te večeri – da je dobio mandat i za nastavak reformi, a naročito za obračun sa prošlošću.

U kojoj njega, po sopstvenom viđenju više nema, već su tu samo oni koji su Srbiju ojadili pljačkaškom privatizacijom, korupcijom i tajkunizacijom. Dakle, baš oni žalioci pred RIK-om.

Samosaplitanje između velikih reči i stvarnih dela

U smislu formiranja buduće vlade, Srbija je opetovala vlast kakvu je dosad imala i kakvu je zaslužila. Potencijalni mandatar i dalje ima odrešene ruke da se igra sa izborom ministara, „istorijskim kadrovskim iznenađenjima“, rekonstrukcijama vlade. I, naravno valja mu verovati kad kaže da će još brže nastaviti gde je stao.

To trčanje u reforme, saradnju sa svetom i okruženjem imali smo prilike i da vidimo i ono će bez sumnje, kao i dosad, biti često (samo)saplitano koncima koje stvarnost i realne teškoće pletu između velikih i kadgod veoma prihvatljivih reči i obećanja i njihovog ostvarivanja.

U prvim postizbornim trenucima naziru se dve krupnije nepoznanice. Da li će u vladi biti ponovo uz kisele osmehe prigrljen Dačić i kako će izgledati odnos tzv. proevropske opozicije prema vladinim merama kad se one podudare sa njihovim programima i obećanjima koje su godinama, pa i tokom ove kampanje oni davali.

Samim formiranjem svog SNS-ovog SSRN-a, odnosno predizbornom koalicijom brojnih strančuljaka čiji su lideri manje ili više vidljiviji ili provokativniji od svojih stranaka, sa izuzetkom nešto uočljivijeg, iako više ne i prepoznatljivijeg SDPS „večitog i nezaobilaznog“ Rasima Ljajića, Vučić nam stavlja do znanja da stvara široki front snaga oko sebe.

A koji nije ništa drugo do utapanje do divljenja vođi kakvo je najvidljivije iz pozicije recimo legendarnog SPO-a.

Vuk Drašković, negdašnji kralj trgova i ulica, a sada lično kriptokoalicioni partner, bio je u dugoj „predizbornoj ćutnji“. Ali dok je on objavio nekoliko tizing tekstova o pogodnostima NATO i pogubnosti rusofilstva i ipak zadržao neku distancu posle biblijskog poređenja Vučićevog prevrata iz Savla u Pavla, dotle, recimo, njegov član i satiričar Aleksandar Čotrić pokatkad seže i do dnevnih emotivnih izliva odanosti Vučićevim liderskim i reformatorskim sposobnostima.

Ivica Dačić je u tome oprezniji, ali se i on preporučuje. Rekao je u nedelju da može biti i opozicija, rekao je da je čestitao Vučiću pola sata nakon što je ovaj na pitanje o tome spomenuo da je imao „mnogo propuštenih poziva“.

Ali je isti taj Dačić naglasio da neće biti opozicija Srbiji i da je veoma važno što su „stranke vladajuće koalicije osvojile ukupno 60 odsto glasova.“ (U nekom eventualnom budućem songu koji će potpisati ovaj autor ova izjava je divna ilustracija za stih:“Naša verzija bajke o mišu i slonu, al’ipak smo lideri u regionu.“)

Ako slon prihvati miša

Ako slon prihvati SPS-miša, to će, dakle, biti samo zarad privida širenja fronta, a zapravo derogiranja i kompromitovanja ideje o pluralizmu mišljenja. Jer videli smo i dosad da je samostalnost manjeg i „nepotrebnog“ koalicionog partnera ipak bila limitirana potrebom da se u dovoljnoj meri „divimo vođi“ iako ga zovemo partnerom.

Često vrlo neprijatni i bar na rečima – a bogami i na delu kad su u pitanju hapšenja „žutih“ – krivičnotužbeni rivalitet SNS-a i DS-a verujemo, biće nastavljen i u sledećem parlamentarnom mandatu.

Sreća bi bila ako bi vladajuća većina kritike i primedbe prestala da tumači kao mržnju, a neke preloge i uvažila. Ali, škakljivije je pitanje kako će se – ako uđu u parlament i ako ih ne obori u ovom tekstu neprebrojnih onih pet odsto listića – ponašati poslanici „tri ČBČ musketara“.

Jovanović, dok je bio sam sa svojim LDP-om i kad je verovao da će pre dve godine ući u Skupštinu, bio je spreman da tvrdi da će radi Srbije, bez obzira na sve primedbe, podržavati svaki Vučićev proevropluk.

U nedelju su, međutim zajedno sa Borisom Tadićem – Čanak se ne beše doštapao na beogradsku izbornu noć i početak možda četvoprogodišnje postizborne srpske noći – potvrdili da „nema nikakve koalicije sa SNS-om.“

Da li će onda i kako podržavati proevropske zakone, nužne reformske mere i puzajući rastanak sa Kosovom koji bi Jovanović čak i ubrzavao, za razliku od Tadića koji je flertovao i sa jarinjskim barikadama? Možda tu Čanak preseče?

Dugoročno je važnije od toga sledeće: okolocenzusne stranke koje će, nadati se, sa po „pečes“ odsto ući u parlament su predizborno-kampanjski, kolikogod možda bez konzistentnih programa, ubeđivale birače u ono šta će raditi „kad dođu na vlast“.

Kao da su i same verovale da hoće, iako su podelu plena u poslaničkim mandatima računale „u vr’glave“ do četrdesetak sigurnih. I to kako smo obavešteni, za slučaj da su dve od pomenutih išle „jednokolonski“.

Ovo je možda i razumnije birače držalo u uverenju da se kod glasanja treba držati tih programskih obećanja. A ustvari, na ovim izborima se glasalo za to da neke stranke „kukavne opozicije“ uopšte „primirišu“ u parlament. Ona koja je trebalo da „prismrdi“ nije bila sporna još od „haškog dana“.

I sada kad se, po svemu brojeći, to desilo, analitičari su skloni da izreknu načelno tačnu tezu: naredni saziv će malo bolje odslikati raspoloženje biračkog tela (ne samo one polovine koja je glasala).

Ako ne u podeli na levo, desno i centar, čega više odavno nema, već po navodno glavnoj vododelnici na liniji proevropska versus proruska opredeljenja.

Ali pritom se gubi iz vida faktor imanentne, čak pretežne „proruskosti“ samog Vučićevog biračkog tela, pa i njega samog. Tomislava Nikolića i da ne brojimo.

Srpska skupština je, dakle, dobila petnaestak posto proruske desnice, ali tom procentu treba dodati emotivnu, možda i natpolovičnu, rusku orijentaciju ne samo SPS-a, već i samog SNS-a. Bez obzira na deklarativno „jevropejstvo“.

U njihovom slučaju, malenkost ovog potpisnika možda to prečesto i ponavlja, „Srbija na Istoku“ je još uvek podsvesni azil, za slučaj da „nas Evropa baš neće“. Ili što bi rekao Nikolić, ako zatraže da priznamo „srce Srbije“ u tuđim grudima.

Jovankee, za koga će glasaš?

Ovako viđena buduća izvršna vlast pa i skupština, a uz njih i, bojimo se sve više „pod njim(a)“, ako je ikako moguće to „još više pod njim“, zemlja koja se parlamentarno udesnila će nastaviti da se pretvara u nesigurno, rasklimatano, prenemagačko društvo koje poštuje pobednike po svaku cenu, ujedinitelje na „izmišljenoj budućnosti nastaloj na izmišljenoj prošlosti…

Nimalo slučajno ovde spada vest da je SNS, posle 16 godina vladavine DS-a „osvojio Vojvodinu“ (ali i brojne opštine na lokalnim izborima) sa preko 45 odsto i uz pad recimo Čankovog LSV na šest odsto, dva manje nego što će dobiti “vojvoda od Haga.“

Jer, nekako ispod svih pobeda SNS-a, ispod svih citata umnih Evropljana, zaklinjanja u veberovsku marljivost, lidersko pomiriteljskih izjava „tigrića sa Balkana“ (ne Arkanovih), uvek se javlja pitanje nije li to lepa verbalna opsena ispod koje se promalja permanentno unazađivanje civilizacijske matrice?

Evo za kraj, jednog stvarnog telefonskog razgovora sa prvih višestranačkih izbora 1990. u kome su samo imena promenjena: „Jovaankee, Vezirka ovde. Tje glasamo li jutre!? Al’ za Vlajka da si i ti glasaš, kako i mi što tje si glasamo!“

Vezirka nije znala da na većinskim izborima kakvi su tada bili, Vlajko iz Vranje, ne e prvi na listu i u Zaj’čar kude je tg živela Jovanke.

Nekako izgleda da je, iz mnogo fakata jasno – u pobedničkih 48 odsto i sada je više od polovine ovakvih glasača.

Autor: Božidar Andrejić

Izvor: Al Jazeera, Foto: Tanjug