O UMRTVLJENJU DUŠE I SMRTI UMA PRE SMRTI TELA
Srpska pravoslavna crkva posvećuje današnji dan svetom Jovanu Lestvičniku, tvorcu “Lestvice”, spisu koji predstavlja skup pouka usmerenih ka svakom monahu koji treba da dostigne duhovno savršenstvo. Jedna od pouka iz ovog dela je i pouka o neosetljivosti, odnosno bezosećajnosti.
O životu svetog Jovana Lestvičnika ne zna se mnogo. Obično se uzima da je rođen 525. godine, verovatno u Carigradu, u pobožnoj porodici bogatih i znamenitih carigradskih plemića, svetih Ksenofonta i Marije. Prema merilima onog doba, potrebno je da čovek proživi trideset godina od svog rođenja da bi postao zreo – tako je i monahu potrebno da prođe trideset stupnjeva u svome podvigu. Zbog toga i “Lestvica” ima ukupno 30 pouka.
Sedamnaesta pouka iz “Lestvice” svetog Jovana Lestvičnika govori o bezosećajnosti.
O neosetljivosti, tj. umrtvljenju duše i smrti uma pre smrti tela
Neosetljivost, bez obzira da li telesna ili duhovna, jeste umrtvljeno osećanje, koje je, usled dugotrajne bolesti i nehata, dospelo do stanja potpune otupljenosti. Bezosećajnost je nehat koji je prešao u naviku i uspavao razum. To je porod loše navike, zamka za revnost, omča za hrabrost, nepoznavanje umilenja, vrata očajanja, majka zaborava (koji, sa svoje strane, ponovo rađa svoju sopstvenu majku), isključenje straha Božijeg.
Bezosećajni monah je bezumni filosof, učitelj koji samoga sebe svojim učenjem osuđuje, advokat koji zastupa protivnu straku, slepac koji uči gledanju. On govori o lečenju rane, a ne prestaje da je češe; govori protiv strasti, a ne prestaje da jede škodljivu hranu; moli se protiv svoje strasti, a hita da je zadovolji; kad je zadovolji, ljuti se na samoga sebe, i ne stidi se svojih reči, bednik! „Ne radim dobro“, viče, i usrdno nastavlja isti greh; ustima se moli protiv greha, a telom se za njega bori; mudruje o smrti, a živi kao da nikada neće umreti; uzdiše zbog rastanka sa ovim svetom, a drema kao da je večan; raspravlja o uzdržanju, a misli samo na to kako da ugodi stomaku; čita o Strašnom sudu, a počinje da se smeje; o taštini, a samim čitanjem hrani svoju taštinu; naširoko priča o bdenju, a sam odmah tone u san; hvali molitvu, a sam beži od nje kao od biča; smatra poslušnost blaženom, a sam je prvi neposlušan; pohvaljuje one kojima nije stalo ni do čega zemaljskog, a sam se ne stidi da se svađa i sveti zbog jedne prnje. Kada se naljuti, postaje ogorčen, pa se zbog toga ogorčenja ponovo ljuti, i dodajući porazu poraz – i ne oseća šta radi. Kada se najede, kaje se, a malo kasnije, opet jede; proslavlja ćutanje, ali ga hvali mnogogovorljivošću; uči o krotosti, a u samome tom učenju često se gnevi, pa se onda ponovo gnevi – na svoje ogorčenje; otrezni se, uzdahne, klimne glavom i – opet se podaje strasti. Smeh kudi, a o plaču govori – smejuljeći se; žali se pred ljudima na svoje slavoljublje, a samim tim prekorevanjem želi da stekne slavu; strasno gleda u žensko lice, a priča o celomudrenosti; hvali bezmolvnike – živeći u svetu, i ne opaža da time samoga sebe bruka; slavi milostive ljude, a vređa prosjake. I sve što čini, čini sebi na osudu, a neće – da ne kažem ne može – da dođe k sebi.
Video sam mnogo takvih ljudi koji su plakali, slušajući o smrti i Strašnom sudu. Međutim, dok im se suze još nisu osušile, oni trčahu hitro za trpezu. Začudio sam se, kako je ta gospodarica – sramna strast – učvršćena dugom bezosećajnošću, mogla da pobedi i plač.
Prema svojim slabim silama, ja sam razgolitio lukavstva i ožiljke ove kamene i žestoke, goropadne i lude strasti. Ne nameravam, naime, mnogo raspredati o njoj. Ko ima sposobnost u Gospodu da na osnovu svog ličnog iskustva stavi na ranu odgovarajući lek, neka se ne ustručava da to učini. Ja se ne stidim da priznam svoju nemoć u vezi s tim, pošto sam i sam snažno obuzet tom strašću. Svojim sopstvenim snagama, ja ne mogadoh ni shvatiti njene smicalice i lukavstva, da je, ne stigavši je, silom ne zadržah i, bacivši je na muke, ne prinudih da ispovedi sve što smo gore rekli, bičujući je prutom straha Gospodnjeg i neprekidne molitve. Stoga i reče ova tiranka i zlotvorka: „Ljudi koji su sa mnom sklopili ugovor, gledaju mrtve i – smeju se. Na molitvi su potpuno skamenjeni, hladni, smračeni. Pred svetom trpezom stoje bez osećanja, i pričešćuju se [Prečasnim] Darom tako kao da jedu običan hleb. Ja se rugam ljudima koji se skrušeno kaju. Od oca koji me je rodio, naučila sam da ubijam sve dobro što se rađa od hrabrosti i bogočežnje. Ja sam majka smeha, ja sam hranitelj sna, ja sam prijatelj sitosti, ja sam povezana sa lažnom pobožnošću i ne osećam nikakav bol kada me kore“.
A ja, jadan, užasnut rečima ove goropadne strasti, u želji da doznam nešto više o njenom poreklu, upitah za ime njenog roditelja. A ona: „Rođenje mi nije samo jedno. Začeće je moje nekako izmešano i nejasno. Sitost mi daje snage, vreme mi omogućava nicanje, loša navika me učvršćuje. Ko ima tu naviku, nikada se od mene neće osloboditi. Budi istrajan u razmišljanju o Večnom sudu, u dugome bdenju: možda ću te tada ostaviti malo na miru. Pazi na uzrok moga nastanka u tebi, i bori se protiv njega, jer mi nije jedan uzrok kod svih ljudi. Moli se često kraj grobova, naslikavši neizbrisivo njihovu sliku u svome srcu. Jer, ako pisaljkom posta to ne naslikaš, nećeš me pobediti nikada.