12 Svetih apostola – Sveti apostol Toma

 

POTVRDA VERE

Ko je bio Sveti apostol Toma koji je tražio potvrdu Hristovog vaskrsenja, kako je putovao Indijom i misionario jedan do 12 Svetih apostola Hristovih

 

ŽITIJE I STRADANjE SVETOG APOSTOLA TOME

SVETI apostol Toma, zvani Blizanac,[1] bejaše iz Galilejskog grada Paneade. Kada Gospod naš Isus Hristos za života Svoga na zemlji prohođaše gradove i sela učeći ljude i isceljujući svaku bolest, tada Toma, čuvši propoved Njegovu i videvši čudesa Njegova, prilepi se svom dušom za Njega. I hođaše za Njim hraneći se slatkim rečima Njegovim i gledanjem presvetog lica Njegovog, i udostoji se da ga Gospod uvrsti u Dvanaest Apostola, sa kojima i sledovaše Njemu sve do spasonosnog stradanja Njegovog.

Po vaskrsenju pak Gospoda Hrista sveti Toma neverjem svojim silno pojača veru u Crkvi Hristovoj. Jer kada mu ostali učenici govorahu: videsmo Gospoda (Jn. 20, 25), on im ne hte verovati dok sam ne vidi Hrista i ne opipa rane Njegove. I nakon osam dana po vaskrsenju, kada svi učenici behu zajedno i Toma s njima, Gospod im se javi i reče Tomi: Pruži prst svoj amo i vidi ruke moje; i pruži ruku svoju i metni u rebra moja, i ne budi neveran nego veran. – A Toma, videvši Hrista i opipavši životodavna rebra Njegova, reče: Gospod moj i Bog moj (Jn. 20, 26-28). Ovaj događaj sa Tomom na očigledan način potvrđuje svima istinitost vaskrsenja Gospodnjeg: jer Hristos zaista vaskrse i javi se učenicima ne kao priviđenje i ne u nekom drugom telu nego u onom istom u kome postrada radi našeg spasenja.

Posle vaznesenja Gospoda Hrista na nebo i silaska Svetoga Duha, sveti apostoli baciše kocke, kuda bi ko od njih išao radi propovedanja reči Božje. Svetome Tomi pade kocka da ide u Indiju, da tamo neznaboštvom pomračene krajeve prosveti, i nauči istinitoj veri razne narode: Parćane i Miđane, Persijance i Girkane, Baktre i Brahmane, i sve najudaljenije žitelje Indije.[2] Međutim, sveti Toma silno tugovaše što se šalje među takve divlje narode. No njemu se javi Gospod u viđenju, krepeći ga i naređujući mu da bude junačan i da se ne boji, i obećavajući mu da će Sam biti sa njim. I uskoro mu Gospod omogući putovanje u te zemlje na sledeći način.

Indijski car Gundafor, želeći da sazida sebi izuzetno lep dvorac, posla svoga poverenika Avana u Palestinu, da tamo potraži tako vičnog neimara, koji bi bio sposoban i vešt podići mu palate kakve imaju rimski carevi. Gospod i naredi Tomi da sa tim Avanom ide u Indijske strane. Kada Avan tražaše premudrog neimara u Paneadi, Toma se srete sa njim i predstavi mu se kao čovek vičan u građevinarstvu. Avan se pogodi sa njim, i oni lađom krenuše na put, ploveći po pogodnom vetru. A kada usput pristadoše u neki grad, oni čuše zvuk truba i drugih muzičkih oruđa: jer car toga grada udavaše svoju kćer i beše poslao glasnike po celome gradu da na svadbu pozovu i bogate i uboge, i robove i strance; a ako ko ne htedne doći, odgovaraće carskome sudu. Čuvši to Avan i Toma, i bojeći se da kao stranci ne razgnjeve cara ako se ne odazovu carevom pozivu, otidoše u carev dvor na svadbu. A kada svi poćedaše i stadoše se veseliti, apostol sede na najposlednje mesto, i niti što okušaše, niti uzimaše udela u veselju, već beše pogružen u svoje misli. I svi gledahu na njega kao na stranca i inoplemenika. A oni što seđahu kraj njega pitahu ga: Zašto si došao ovamo kada niti jedeš niti piješ? – Apostol odgovori: Nisam došao ovamo radi jela i pića, nego da ispunim carevu volju, jer glasnici gromko objavljivahu da će carskome sudu odgovarati ko ne dođe na svadbu.

Među zvanicama na svadbi bejaše i jedna žena Jevrejka, koja divno sviraše na svirali, pripevajući svakome od zvanica poneku pohvalu. Ugledavši Tomu koji nije uzimao učešća u veselju već je često pogledao na nebo, ona poznade da je on Jevrejin, i svirajući pred njim, pripevaše mu na jevrejskom jeziku ove reči: Jedan je Bog – Jevrejski, koji je stvorio nebo i zemlju. – A apostol, sa zadovoljstvom slušajući ovaj pripev, moli je da nekoliko puta ponovi te reči. Međutim jedan od slu gu koji je prisluživao vino, videći da apostol nije veseo, udari mu šamar po licu, govoreći: Pozvan si na svadbu; nemoj biti tužan, nego budi veseo, pridružujući se onima što piju. – Apostol mu reče: Neka ti Gospod još u ovom životu uzvrati za ovo; i ruku koja me je udarila neka ja vidim gde je pas vuče na očigled mnogima.

Posle kratkog vremena sluga što udari apostola uputi se ka studencu da zahvati vodu, želeći da gostima donese vode radi razblaženja vina. Ali na studencu njega iznenada napade lav, obori ga i zakla, pa posisavši mu krv otide. Tada dotrčaše psi i rastrgoše ga u komade; a jedan crni pas dohvati desnu ruku, odnese na svadbenu gozbu i baci pred svima. Videvši to, svi se uzbuniše i pitahu se, čija li je to ruka. A žena što sviraše na svirali uzviknu: Danas se među nama zbiva nešto veoma tajanstveno: s nama se ovde nalazi ili Bog ili poslanik Božji. Jer ja videh gde sluga koji prislužuje vino udari šamar po licu jednome čoveku, i čuh kako mu ovaj čovek reče na jevrejskom ovo: „Ruku koja me je udarila neka ja vidim gde je pas vuče na očigled mnogima“, – što se i zbi, kao što svi vidite. – Posle ovih reči strah spopade sve.

Pošto se završi svadbeni pir, car, koji o svemu beše obavešten, dozva k sebi svetog apostola Tomu i reče mu: Ući u dvorac i blagoslovi moju udatu kćer. – Apostol uđe, pouči mladence celomudriju i čuvanju devstva u čistoti, pomoli se za njih i blagoslovi ih, pa otide. Malo zatim mladenci videše u snu Isusa koji im se javi u obliku svetog apostola Tome i s ljubavlju ih grljaše. A ženik misleći da je pred njim apostol Toma reče mu: Ti si izašao pre svih, na koji si se način ponovo obreo ovde? – Gospod odgovori: Ja nisam Toma već brat njegov, i svi koji su se odrekli sveta i sleduju Meni kao on, ne samo biće moja braća u budućem životu nego će postati naslednici carstva moga. Stoga, deco moja, ne zaboravite ono što vam je savetovao brat moj, i ako po savetu njegovom sačuvate devstvo svoje besprekornim, vi ćete se udostojiti neuvenljivih venaca u mome nebeskom dvorcu.

Rekavši to Gospod ode; a oni, probudivši se od sna, ispričaše jedno drugom šta su videli u snu, pa ustadoše i svu noć tu moljahu se Bogu usrdno. Reči pak, rečene im u snu, čuvahu u srcu svom kao skupocene bisere.

Ujutru car dođe u posetu mladencima i zateče ih gde sede daleko jedan od drugoga. U nedoumici, on ih upita zašto sede tako daleko jedan od drugoga. Oni mu odgovoriše: Mi se molimo Bogu da nam da snage da do smrti naše sačuvamo u našem braku potpunu devstvenost, kakvu sada imamo, da bismo se udostojili u dvorcu nebeskom biti ovenčani neuvenljivim vencima, kao što nam obeća Gospod koji nam se javio.

Tada caru bi jasno da ih je na čuvanje devstvenosti usavetovao onaj stranac što je juče bio u dvorcu. To silno razjari cara i on posla sluge svoje da uhvate apostola, ali ga oni ne nađoše, pošto Avan i Toma već behu otplovili ka Indiji.

Kada stigoše u Indiju, Avan i apostol Toma izađoše pred cara Gundafora, i Avan reče: Evo, gospodaru, doveo sam ti iz Palestine premudrog neimara, da sagradi palate koje će biti po volji tvome carskom veličanstvu. – Car se obradova, pokaza Tomi mesto gde se imaju podići palate, odredi im razmere, dade Tomi mnogo zlata za zidanje, a sam otputova u drugi kraj carstva.

Dobivši zlato, sveti apostol Toma ga stade razdavati oskudnima – prosjacima i ubogima; a sam trudeći se u propovedanju Evanđelja, obrati mnoge veri u Hrista i krsti ih. U to vreme onaj mladić koji po savetu Tome obeća da će sa suprugom svojom čuvati devstvo, ču da apostol u Indiji propoveda Hrista, uze suprugu svoju i otputova sa njom kod apostola. Poučeni kako valja od svetog apostola veri Hristovoj, oni primiše sveto krštenje. Supruga dobi na krštenju ime Pelagija, i docnije proli i krv svoju za Hrista; a mladić dobi ime Dionisije, i kasnije se udostoji episkopskog čina. Vrativši se s apostolskim blagoslovom u svoju otadžbinu, oni rasprostranjivahu slavu imena Božjeg obraćajući neverne ka Hristu i podižući crkve po gradovima.

Kada prođoše dve godine car posla k apostolu da sazna: hoće li palate skoro biti gotove? Apostol odgovori poslanicima da se još samo krov ima metnuti. Car se obradova, jer je smatrao da mu Toma doista zida dvorac na zemlji, i posla mu još mnogo zlata sa naredbom da se što pre načini velikolepni krov. A sveti Toma, ponovo dobivši zlato, podiže i oči i ruke k nebu i reče: Blagodarim Ti, čovekoljubivi Gospode, što na razne načine strojiš spasenje ljudi! – I opet razdade poslato zlato onima koji su tražili od njega pomoć, a sam i nadalje usrdno propovedaše reč Božiju.

Kada prođe izvesno vreme, car doznade da Toma još ni počeo nije naloženi mu posao i da je svo zlato razdao ubogama, a da o zidanju i ne misli, nego hodeći po gradovima i selima propoveda nekakvog novog Boga i čini divna čudesa. Car se zbog toga strahovito razgnjevi i posla sluge svoje da apostola uhvate i dovedu. Kada svetog Tomu dovedoše pred cara, car ga upita: Jesi li sazidao palate? – On odgovori: Sazidao sam veleljepne i prekrasne. – Car na to reče: Hajdmo onda da vidimo dvorac tvoj. – Apostol odgovori: He možeš u ovom životu videti te palate, nego kada budeš otišao iz ovog života, tada ćeš ih videti i s radošću se useliti u njih, i živeti večito u njima. – Međutim car, smatrajući da mu se apostol podsmeva, veoma se ožalosti i naredi da ga zajedno sa Avanom koji ga je doveo bace u tamnicu, gde bi čamili dok ih ljutom smrću ne kazni: jer car nameravaše da im živima kožu odere, pa da ih onda u ognju sažeže.

Kada seđahu u tamnici, Avan ukoravaše apostola govoreći mu: Ti si obmanuo i mene i cara predstavivši se kao vrlo iskusan neimar. A eto sada, upropastio si carevo zlato, i život moj pogubio. Zbog tebe evo stradam i ljutom smrću umreću: car je opak i ubiće nas obojicu – A apostol tešeći ga govoraše: He boj se, još nije vreme da ja i ti umremo; mi ćemo biti živi i slobodni, i car će nas uvažavati zbog palata koje sam mu sazidao u carstvu nebeskom.

Te iste noći razbole se carev brat i posla ovu poruku caru: Zbog muke koja je tebe snašla, evo i mene spopade tuga, i od toga se razboleh, i evo me umirem. – I stvarno brat carev odmah zatim umre. Od ove nove žalosti car zaboravi na prvu svoju muku, i stade neutešno ridati zbog smrti svoga brata. Dušu pak umrloga Anđeo Božji uze i uznese u nebeska obitališta; i obilazeći tamošnja naselja pokazivaše joj mnoge čudesne i veleljepne palate, među kojima jedna beše tako izuzetno čudesna i izuzetno veleljepna da se lepota njena opisati ne može. I Anđeo upita dušu: U kojoj bi od ovih palata volela da živiš? – A duša, gledajući u onu najlepšu palatu, reče: Ako bi mi bilo dopušteno da samo u jednom kutku one palate obitavam, ja ništa više ne bih tražila. – Anđeo joj reče: He možeš ti živeti u toj palati, jer ona pripada tvome bratu; nju mu podiže onaj stranac Toma zlatom što mu tvoj brat dade. – I reče duša: Molim te, gospodine, pusti me do brata i ja ću kupiti od njega ovu palatu, jer on još ne zna njenu lepotu, pa pošto je kupim ja ću se opet vratiti ovamo.

Tada Anđeo povrati dušu u telo, i pokojnik odmah ožive, i kao probudivši se od sna upita prisutne za brata, i moljaše da car njegov brat dođe k njemu. A car, čuvši da je brat njegov oživeo, obradova se silno i dotrča k njemu, pa videvši ga živa postade još radosniji. A vaskrsli stade mu govoriti: Nasigurno znam, care, da ti mene brata svog voliš, i plakao si za mnom; i kada bi bilo moguće da me otkupiš od smrti, ti bi dao i do po carstva svoga. – Car reče: Da, zaista je tako. – Na to brat reče caru: Ako me tako voliš, onda molim od tebe jedan poklon koji mi nemoj odreći. – Car odgovori: Sve što je pod mojom rukom u državi mojoj, pokloniću tebi, milom bratu mom. – I ovu reč svoju car potvrdi zakletvom. – Tada vaskrsli brat reče: Daj mi palatu tvoju koju imaš na nebesima, i uzmi za nju sve bogatstvo moje. – Čuvši ovakve reči car se zbuni, i kao bezglasan ćutaše. Potom reče: Otkuda meni palata na nebesima? – Brat odgovori: Vaistinu postoji na nebesima takva palata, kakvu ti ne znaš, i kakvu ni video nisi u celom podnebesju. A nju ti sazida Toma koga ti držiš u tamnici: i ja je videh, i divih se neiskazanoj lepoti njenoj, i molih da se nastanim u jednom kutku njenom, ali mi to ne bi dato. Jer Anđeo koji me vođaše reče: He možeš ti živeti u njoj, jer je to palata tvoga brata, koju sazida onaj stranac Toma. Ja onda molih Anđela da me pusti do tebe, da kupim tu palatu od tebe. Stoga, ako me voliš, daj mi je, i u zamenu uzmi celokupno imanje moje.

Tada se car dvostruko obradova: obradova se povratku brata u život, i palati sagrađenoj mu na nebesima. I reče car svom vaskrslom bratu: Mili brate, ja sam se zakleo da ti ništa neću odreći od onoga što je u mojoj vlasti na zemlji, ali palatu što je na nebu ja ti nisam obećao. No ako hoćeš, mi imamo neimara, koji može i tebi sazidati taku istu palatu.

Rekavši to, car odmah posla u tamnicu slugu da mu dovede svetoga Tomu sa Avanom koji ga je doveo. Kada oni naiđoše, car pohita u susret apostolu i pade mu pred noge moleći ga da mu oprosti greh koji učini prema njemu iz neznanja. Apostol, uznevši blagodarnost Bogu, stade oba brata učiti veri u Gospoda našeg Isusa Hrista; i oni, tronuti do dna duše, s ljubavlju primahu reči njegove. Ubrzo zatim sveti apostol ih krsti, i nauči ih živeti po hrišćanski. I oba brata mnogobrojnim milostinjama sagradiše sebi večna obitališta na nebesima. Provevši neko vreme sa njima i utvrdiše ih dobro u svetoj veri, apostol krenu kroz obližnje gradove i sela radeći na spasenju duša ljudskih.

Kada apostol Toma propoveđu Evanđelja prosvećivaše Indijsku zemlju, nastade česno prestavljenje Božje Matere, [3] i svi apostoli sa raznih strana uzeti biše na oblake i preneseni u Getsimaniju, ka odru preblagoslovene Djeve. Tada i sveti apostol Toma bi uzet iz Indije, ali ne prispe na sam dan pogreba bogoproslavljenog tela Prečiste Bogorodice. To bi tako po Božjoj volji, da bi se vernima dao najubedljiviji dokaz da je Mati Božija sa telom uzeta na nebo. Jer kao što se i u vaskrsenje Hristovo mi bolje uverismo Tominim neverjem, tako i za uzeće sa telom na nebo Prečiste Djeve Marije Bogorodice mi nasigurno saznadosmo preko Tominog zadocnjenja. Jer apostol stiže tek u treći dan posle pogreba, i tugovaše što ne prispe na sam dan pogreba, da bi sa ostalim apostolima pratio sveto telo Matere Gospoda svoga do groba njenoga. Tada se sveti apostoli dogovoriše da radi svetoga Tome otvore grob Presvete Bogorodice, da bi on video svečesno telo Njeno, poklonio mu se i utešio u svojoj tuzi. Međutim, kada otvoriše grob, oni ne nađoše telo već samo jednu plaštanicu gde leži. I otuda svima bi jasno da je Mati Božija, poput Sina svoga, u treći dan vaskrsla, i sa telom bila uzneta na nebo.
Posle toga sveti apostol Toma se ponovo obrete u zemlji Indiji, i propovedaše Hrista; i mioge privođaše k veri znamenjima i čudesima. Došavši pak u Meliapor,[4] on tamo mnoge prosveti i u svetoj veri utvrdi sledećim čudom. Na jednom mestu ležaše jedno ogromno drvo koje ne samo mnoštvo ljudi Hero ni slonovi ne mogahu pomeriti s mesta. Apoetol pak Toma svojim pojasom prevuče to drvo na daljinu od dva kilometra i predade za zidanje hrama Gospodnjeg. Videvši to, verni se utvrdiše u veri, a mnogi neverni poverovaše. Sveti pak apostol učini tamo i drugo čudo, veće od prvog. Jedan idolski žrec ubi svoga sina i okrivi za to svetoga Tomu, govoreći: Toma ubi moga sina. – U narodu nastade uzbuna, sleže se silan svet, gomila dohvati svetoga Tomu kao ubicu i zahtevahu da ga Sud osudi na mučenje. Ali pošto se ne nađe niko koji bi posvedočio da Toma nije kriv za to ubistvo, apostol Hristov stade moliti sudiju i narod govoreći: Pustite me, i ja ću u ime Boga mog upitati ubijenoga da sam kaže ko ga je ubio. – I svi sa apostolom svetim otidoše k telu ubijenog sina žrečevog. I Toma, podigavši oči k nebu, pomoli se Bogu, pa onda reče mrtvacu: U ime Gospoda moga Isusa Hrista naređujem ti, mladiću, reci nam ko te ubi. – I odmah progovori mrtvac: Otac moj ubi me.

– Tada svi povikaše: Veliki je Bog koga Toma propoveda. -I apostol bi oslobođen, a žrec sam pade u jamu koju beše iskopao za apostola. Zbog ovoga čuda mnoštvo naroda se obrati k Bogu i krsti se od apostola.

Posle toga apostol otputova u daleke, Kalamidske krajeve, gde vladaše car Muzdij. I tamo propovedajući Hrista, sveti apostol obrati k veri neku ženu, po imenu Sindikiju, koja beše nećaka Migdonije, žene carevog prijatelja. Sindikija savetova Migdoniji da pozna istinu i poveruje u Jednoga Boga, Stvoritelja cele vaseljene, koga apostol Toma propoveda. I reče Migdonija Sindikiji: Htela bih da sama vidim toga čoveka koji propoveda istinoga Boga, i da od njega čujem njegovo učenje.

– Sindikija odgovori: Ako hoćeš da vidiš apostola Božija, promeni svoje haljine, i obuci se u lošu odeću kao prosta i uboga žena, da ne bi bila prepoznata, pa hajde sa mnom.

Migdonija učini tako i pođe sa Sindikijom. I nađoše apostola gde propoveda Hrista usred ogromnog skupa prostih i ubogih ljudi. Pomešavši se sa gomilom, one stadoše slušati učenje Tomino; a on mnogo pričaše o Hristu Gospodu, i učaše veri u Njega, i govoraše i o smrti, i o sudu, i o paklu, i o nebeskom carstvu. Slušajući sve to, Migdonija bi tronuta, i poverova u Hrista. A kad se vrati doma, ona svo vreme razmišljaše o apostolovim rečima; i razgovarajući sa nećakom svojom Sindikijom o Hristu, ona sve većma rasplamsavaše ljubav svoju k Njemu. I od toga vremena ona se stade gnušati nevernih kao neprijatelja Božjih, i izbegavaše svaki razgovor sa njima i gozbovanje, i kloniti se svih zadovoljstava svetskih. Ona takođe odluči da i sa svojim mužem prekine bračne veze. To veoma ožalosti njenoga muža, i kada ne uspe da Migdoniju privoli da promeni svoju odluku, on moli cara Muzdija da ženu svoju, caricu Tertijanu, koja beše rođena sestra Migdoniji, pošalje, te da ona nagovori Migdoniju da se ova ne gnuša svojih supružanskih dužnosti. Carica ode k sestri svojoj Migdoniji i upita je zbog čega se ona ne povinjava svome mužu. Migdonija odgovori: Zbog toga što je on neznabožac i neprijatelj Božji, a ja sam sluškinja Jedinog istinitog Boga, Isusa Hrista, i neću da budem oskvrnavljena od čoveka neverujućeg i nečistog. – Tertijana izjavi želju da sazna ko je to Isus Hristos koga Migdonija naziva istinitim Bogom. Migdonija joj onda izloži propoved svetog apostola Tome, trudeći se da je ubedi da primi istinitu veru. No Tertijana, želeći da što više i određenije sazna o Hristu i da se što temeljnije nauči veri u Njega, zažele da vidi samog apostola i da čuje propoved njegovu. I dogovorivši se s Migdonijom one tajno poslaše po apostola. Kada apostol dođe, one ga moliše da ih uputi na iut istine. I on, propovedajući im Hrista, prosveti ih svetlošću vere, omi ih banjom svetog krštenja, i nauči ih držanju zapovesti Božjih i svima vrlinama. Složivši u srcu svom sve reči svetog apostola, Tertijana i Migdonija se dogovoriše da služe Gospodu u čistoti i da ne održavaju telesne supružanske veze, sa svojim muževima pošto su oni neznabošci. A apostol silom Božjom činjaše tamo mnoga čudesa i isceljivaše svaku bolest; i mnogi, ne samo iz prostoga naroda nego i iz carskih dvorjana, videći znamenja što bivahu od apostola i slušajući njegovo učenje, obratiše se ka Hristu. I jedan od carevih sinova, po imenu Azan, verova i primi sveto krštenje od apostola; jer sam Gospod dejstvovaše kroz apostolsku propoved, i množaše Crkvu svoju i rasprostiraše slavu imena svoga.

Carica Tertijana, vrativši se od Migdonije, prebivaše u molitvi i postu, i odbijaše telesnu vezu sa svojim mužem. Začuđen zbog takve promene kod svoje žene, car reče svome. prijatelju Kariziju: Želeći da tvoju ženu povratim tebi, ja izgubih svoju; i moja se gore ponaša prema meni nego tvoja prema tebi. – I oni obojica, car i Karizije, vrlo marljivo istraživahu šta je uzrok takoj promeni kod njihovih žena, i pronađoše da ih je neki inostranac došljak, po imenu Toma, naučio veri Hristovoj i odvratio ih od telesne bračne veze sa njihovim muževima. Doznadoše oni takođe da su preko propovedi Tomine poverovali u Hrista carev sin Azan, i mnogi od carskih dvorjana i od vlastele, i bezbroj njih od prostoga naroda. Zbog svega toga oni se razljutiše na apostola Tomu, pa ga uhvatiše i u tamnicu baciše.

Potom apostol bi izveden pred cara na sud. I upita ga car: Ko si ti, rob ili slobodnjak? – Toma odgovori: Rob sam Onoga nad kojim ti nemaš vlasti. – Car na to reče: Vidim da si lukav rob; pobegao si od svoga gospodara i došao u ovu zemlju da kvariš ljude i da buniš naše žene. Kaži dakle, ko je tvoj gospodar? – Apostol odgovori: Moj gospodar je Gospod neba i zemlje, Bog i Tvorac svake tvari. On me je poslao da propovedam sveto Ime Njegovo i da obraćam ljude od zablude. – Car reče: Ostavi, varalico, lukave reči svoje, i čuj naređenje moje: kao što si prepredenošću odvratio žene naše od nas, te one nemaju telesne veze s nama, tako ih ponovo obrati k nama. He učiniš li pak to, da žene naše ponovo budu s nama u pređašnjoj ljubavi i vezi, mi ćemo te predati ljutoj smrti. – Apostol odgovori: He priliči da sluškinje Hristove održavaju telesne supružanske veze sa bezakonim muževima, niti je pravedno da se verujuće oskvrnjuju od zlovernih i neverujućih.

Čuvši to car naredi da se donesu usijane železne daske i da se na njih postavi apostol bosim nogama. Kada to bi učinjeno, odjednom se pojavi voda ispod tih daski i rashladi ih. Zatim sveti Toma bi bačen u užarenu peć, ali sutradan on iziđe iz nje živ i nepovređen. Posle toga Karizije učini caru ovakav predpog: Primoraj ga da se pokloni i prinese žrtvu bogu suncu, eda bi time razgnjevio Boga svog koji ga čuva nepovređenim u mučenjima. – Kada po naređenju cara apostol bi priveden k idolu sunca, idol se tog časa rastopi i istopi kao vosak. I verni likovahu zbog takve sile Nebeskog Boga, a mnoštvo nevernih obrati se ka Gospodu. Međutim žreci idolski stadoše roptati na Tomu što uništi boga njihovog; sam pak car, silno uvređen, razmišljaše kako da pogubi Tomu, ali se ipak bojaše naroda i slugu svojih i mnogih velmoža koji verovahu u Hrista.

Uzevši Tomu, car sa svojim vojnicima iziđe iz grada, i svi pomisliše da car želi da vidi od apostola neko čudo. No prošavši kilometar, car predade Tomu petorici vojnika n zapovedi im da ga odvedu ka goru i tamo kopljima izbodu, a sam otputova u grad Aksium. Carev pak sin Azan i jedan čovek, po imenu Sifor, pohitaše za apostolom, i stigavši ga plakahu za njim. A apostol, izmolivši od vojnika dozvolu da obavi molitvu, pomoli se Gospodu i rukopoloži Sifora za sveštenika i Azana za đakona, i zapovedi im da se staraju o vernima, i da se trude oko rasprostranjenja Crkve Hristove. Posle toga vojnici probodoše apostola sa pet kopalja, i on tako skonča. Safir i Azan mnogo plakaše nad njim, i česno pogreboše sveto telo njegovo.[5] Posle pogreba oni prisedoše kraj apostolovog groba i tugovahu. I gle, sveti apostol im se javi i naredi im da idu u grad i utvrđuju braću u veri. Oni postupiše po naređenju svoga učitelja, svetog apostola Tome, i pomagani njegovim molitvama, oni uspešno upravljahu Crkvom Hristovom. Car Muzdij i Karizije dugo mučahu svoje žene, ali ih ne mogoše privoleti da ispune njihovu želju. Shvativši najzad da one sve do smrti neće pristati na njihovu želju, oni ih i protiv svoje volje ostaviše da one žive slobodno po svojoj volji. Oslobodivši se od težine supružanskog jarma, one življahu u velikom uzdržanju i molitvama, služeći Gospodu dan i noć, i vrlinskim življenjem svojim one prinošahu veliku korist Crkvi.

Nakon nekoliko godina jedan od sinova cara Muzdija postade besomučan, i niko ga ne mogaše isceliti, pošto u njemu beše veoma opak bes. Car se neobično ožalosti zbog bolesti sina svog, i namisli da otvori grob svetog apostola, uzme jednu kost od moštiju njegovih i priveže o vratu sina svog, i tako ga isceli od besomučnosti, jer beše čuo da je sveti Toma za života svog na zemlji izagnao mnoštvo besova i ljudi. Kada car htede da tu zamisao privede u delo, njemu se u viđenju javi sveti Toma i reče: Ti živome nisi verovao, a od mrtvoga li išteš pomoći? Ali, nemoj ostati u svome neverju nego poveruj, i Gospod moj Isus Hristos biće milosrdan prema tebi.

Ovo viđenje još više pojača u caru želju da otvori grob apostola. I otišavši na grob, car ga otvori, ali ne nađe u njemu mošti svetog apostola, jer jedan hrišćanin beše tajno uzeo svete mošti, odneo ih u Mesopotamiju i tamo položio na česnom mestu. Car onda uze grudvicu zemlje sa tog mesta, priveza je o vratu svoga sina, govoreći: Gospode Isuse Hriste, molitvama Tvoga apostola Tome isceli sina moga, i ja ću poverovati u Tebe. – I tog trenutka iziđe bes iz carevog sina, i mladić ozdravi. Tada car Muzdij poverova u Hrista, i sa svima svojim velmožama bi kršten od sveštenika Sifora. I ai velika radost vernima: jer idoli biše sakrušeni i hramovi njihovi porugaeni, i na njihovim mestima crkve Hristove podignute. I reč Božija rastijaše, i sveta vera umnožavaše se. A car, pošto primi sveto krštenje, kajaše se za pređašnje grehe svoje i od svih iskaše pomoć i molitve. Prezviter pak Sifor govoraše svima verujućima: Molite se za cara Muzdija, da od Gospoda našeg Isusa Hrista dobije milost i otpuštenje grehova svojih. – I sva Crkva moljaše se za cara.

Na onom pak mestu gde beše sahranjeno telo svetoga apostola zbivahu se, molitvama njegovim, mnoga čudesa u slavu Hrista Boga našeg, kome sa Ocem i Svetim Duhom neka od nas bude čast i poklonjenje vavek. Amin.

Ava Justin Ćelijski – Žitije Svetih

NAPOMENE:

1. Toma je jevrejska reč i znači blizanac; sveti Toma se još naziva Didim. To je grčka reč, koja takođe znači Blizanac.

2. Indijom se, po današnjem geografskom pojimanju, naziva južni deo Azijskog kopna, i to srednje poluostrvo, koje je sa severa odvojeno od centralne Azije lancem ogromnih planinskih masiva. No stari pisci su često nazivali Indijom sve južne bogate zemlje Azije, o kojima su imali nejasne predstave. Miđani su živeli u susedstvu Persije, u zapadnom delu Irana, na jugu od Kaspijskog Mora, i bili su kasnije pokoreni od Persijanaca. Parćani su takođe bili susedi Persijanaca, i naseljavali ogromno prostornu zemlju od Eufrata do Oksa i od Kaspijskoga Mora do Indijskoga; u trećem veku pre Hrista njih st pokorili Rimljani. Persijanci su obitavali u južnom delu Irana. Girkani su živeli kraj obala Eufrata i Tigra, i bili pokoreni od Persijanaca. Baktrani su naseljavali severoistok Irana. Brahmani su upravo žitelji Indije, prvenstveno indijski žreci.

3. Uspenije Presvete Bogomatere dogodilo se u 15 godini po vaznesenju Gospoda, ili u 48 godini posle Hristovog Rođenja. Takvo je drevno predanje.

4. Meliapor ili Maligtur – grad na istočnoj obali poluostrva Indostana.

5. Kao mesto mučeničke smrti svetog apostola Tome pokazuju u Kalurmini jednu visoku stenu, udaljenu sedam kilometara od Malipura, kuda je apostol često odlazio radi molitve.