STRUČNOST NE ZNA ZA STAROST
Sa svojih 88 godina, dr Ala Levuškina još uvek izvodi intervencije i zbog toga se smatra najstarijim hirurgom u Rusiji. Svake godine, ova baka hirurg operiše više od 100 osoba, zbog čega je dobila nagradu “Za vernost profesiji”.
I sama Levuškina kaže da operacije ponekad potraju duže od očekivanog tako da ona praktično nema slobodnog vremena. Ona ceo dan provodi u bolnici, a uveče kod kuće predahne uz čitanje knjiga okružena mačkama.
Tajna dugovečnosti, kako kaže ova simpatična bakica doktorka, nije nikakva posebna tajna – ona jede sve, a često i plače i smeje se.
Vernost profesiji duga 63 godine
Levuškina je hirurg-proktolog (specijalista za hemoroide i završni deo debelog creva) i kako navodi, to je jedna od najtežih grana hirurgije.
“Ona sada znači gomilu alata, a ranije se sve radilo rukama. Kada smo dobili mogućnost da specijalizujemo proktologiju, ja sam se javila među prvima zainteresovana za tu oblast. Rekla sam načelnicima da ću se prihvatiti ove specijalizacije, posebno što tada u Rjazanjskoj oblasti nije bilo hirurga-proktologa”, priča dr Levuškina.
Njenim stabilnim rukama prepusti se više od 100 pacijenata godišnje
Ova baka hirurg radi i danas. U klinici gde je zaposlena svi koji čekaju u redu na operaciju, čekaju baš red da se prepuste njenom znanju i veštini. Njen asistent Vladimir Dobrinjin kaže da dr Levuškinoj nikada ne biste dali te godine koje ima.
“Njena ruka je i dalje stabilna i jaka, tako da zajedno obavimo oko 150 operacija godišnje. Pritom, za poslednje dve godine smrtnost tokom intervencije je NULA. U proktologiji se često javljaju veoma zapušteni slučajevi, neretko vezani sa onkološkim problemima, a ipak je odličan pokazatelj njene stručnosti i to što je smrtnost pacijenata na samoj nuli”, navodi dr Dobrinjin.
Zašto ja još uvek radim?
“Najpre, zato što je zanimljivo pobediti, izlečiti…”, odgovara ova krepka starica na pitanje zbog čega još uvek operiše, i dodaje: “Zapravo, imala sam slučajeve čudesnih izlečenja. Jedna mlada žena, sećam se, imala je rektalni tumor već u fazi koja se ne operiše. Bila sam hrabra i preuzela njen slučaj, koji niko nije hteo. Operisala sam je, a ona se oporavila. Od tada je prošlo mnogo godina, već su joj i deca odrasla… Ja svoju decu nemam, nikada se nisam udavala, a imam jednog nećaka koji je invalid i koji ima sedam mačaka. Moram da ih hranim!”
Simpatična doktorka kaže da se svi pitaju kako ona još uvek radi u ovim godinama.
“Nemam drugi izlaz. Do kraja života moram da radim i zarađujem. Evo na primer, vidim ptice na prozoru – gladne i čekaju da im dam hranu, a za to treba zaraditi. Osim ovih mačaka, hranim i druge mačke iz kraja, pse takođe… Znam da ne mogu nahraniti sve ptice, ali mogu da probam”, nasmejano i prilično filosofski govori dr Levuškina.
Izvor: Trinixy.ru