IZ „SAVETA ZDRAVOG RAZUMA“
Dositej Obradović u svom delu ostavio je i razmišljanja o ljubavi. Dositej o ljubavi piše kao o svojstvu Božjem – dobrota, blagost i milost rađaju se iz ljubavi.
Po čemu je ljubav najblagorodnija strast, i što valja misliti o njoj.
Ljubav nije ništa drugo, nego radost o savršenstvima drugoga: iliti drugim rečima: Ljubav je neprestana želja i nastojanje, blagodet i savršenstvo onih koje ljubimo, uzrokovati. Koliko se više radujemo njihovom pravom dobru, toliko ih više ljubimo.
Ljubav je prvo i poglavito svojstvo Božje: dobrota, blagost i milost rađaju se iz ljubavi. Sva ostala božja savršenstva, bez ljubavi i dobrote ni na kakvu polzu ne bi nam bila: Njegova svemogućnost i premudrost, samo za njegovu neizkazanu ljubav k nama, bivaju nam blagopotrebne i predrage.
Blagi Otac nebesni iz same svoje bezbrojne ljubavi i milosti sazdao je sva stvorenja, sve sadržava, o svemu promišlja, i svim premudro upravlja.
Jedan car, vladatelj, iliti otac familije, toliko je bolji, koliko više ljubi podane svoje, o njihovoj polzi starajući se, i njihovu blagodet uzrokujući. Iz toga se vidi, kolika je dobrota i milost Oca nebesnoga k nama; prvo, što nas je ukrasio slovesnim duhom, i razumnom pameću, i dao nam je sredstvo i način, da, ako samo hoćemo, iz dana u dan razumniji, prosvećeniji, bolji, savršeniji i srećniji možemo postati; drugo, što kroz sva svoja stvorenja, nikad ne prestaje, milost svoju na nas izlivajući.
Neka okrenemo samo jedan pogled, na ovu našu blagodetnu dnevnu zvezdu, to jest na Sunce, o kojem sveti car i prorok poje, govoreći: „I toj jako ženih izhodit iz čertoga svojego tešti put.“
Kao mladoženja, to jest ukrašen i pun ljubavi, svako jutro iz nevesnika svoga izlazi, put svoj obići: svu zemlju svetlim svojim okom nagledati: zlatnim svojim zracima sve osijati, sve prosvetiti, sve ogrijati; i svojim prisutstvom sva stvorenja oblagodeteljstvovati; teći put! Od istoga minuta, od kad ga je večni Tvorac stvorio, njegovo je tečenje neprestano, neumorno i večno.
U isto vreme kad nas za odpočinuti noću pokrije, drugim stranama i narodima svetli dan donosi: naše veče drugima je jutro, i ponoći naše drugima je podne.
Pošto u proleće svu zemlju pokrije i nakiti travom i svakojakim cvećem, sva drevesa dubravna obuče i ukrasi zelenim lišćem; razveseli i nasladi uši naše slatkosličnom vazdušnom različnih ptica muzikom; pošto obogati vesele pastire i bezlobne pastirke novim priplodkom krotkih jagančića, utrkljivopodskokljivih telića, i nestašnih jarića; pošto u leto učini sazreti sve plode zemne, i ambare naše hranom napuni: i pošto zapovedi bogatoj jeseni, da prospe po licu zemnomu svakog roda voća, i da napuni burad našu vinom; pošto sve ovo uporedak metne i savrši, onda, za dati zemlji našoj vreme da odpočine, malo po malo uzmičući i ustupajući, otide drugima leto doneti, a nas za neko vreme ostavi, da se pomažemo kako bolje znamo i možemo, s loznom krvlju i vrućom furunom.
Iz knjige „Sovjeti zdravago razuma“, Dositeja Obradovića