HALUCINACIJE JEDNE MLADOSTI
Vremena za naše susrete je sve manje
eto, videćemo se tek u subotu
A mene užasno muči drugo pitanje:
Koliko još vremena i susreta imamo u životu?
Zamisli ovo: Ti i ja, u braku!
Zamisli svu lepotu te scene
Ne zbog toga što sam od uvek želeo biti u fraku,
nego – slika, a na slici – ti do mene…
Bio bi to brak neviđenog stila
odnegovane mamine, i pesnika generacije pedesetpete
Odiseja srećna kakva na planeti Zemlji do sad nije bila.
Ne znam za ostale planete
Dobili bismo jednu sobu od mame i tate
Ja bih te uveče hipnotisao i obavio po koji eksperiment
Apstinirali bismo od onih stvari u jutarnje sate,
u korist slađe kafe i pušili bi „Kent“.
Sa službenog puta udvarao bih ti se pismom i telefonom:
„Bez naše ljubavi da li bi svetleo Beograd?“
Ono malo prijatelja i rodbine, dočekaćemo svečano predviđenim tonom;
Neka ceo svet u očaj baci,
između narcise i psihopate savršeni sklad!
Kažem ti, to bi bio brak,
neviđen do sada odnegovane mamine i dekadenta generacije pedesetpete
iz koga bi, po zakonu udruženog rada,
finalni produkt bio – zdravo, muško dete.
Samo, sutra, kad se udaš za: „dobro situiranog, karakternog, i bez mana“
(Tako nešto, dabome, očekujem od tebe mala)
Ja ću, zahvaćen događajem, nekako već stići do svoga stana
i reći odvažno ogledalu u lice: “Slušaj, znaš kolika si budala?!“
Nećeš valjda da mu rađaš decu?
Da u sebi nosiš nečije tuđe gene?
Kćer iz epruvete ljuljaj u krevecu
a krijući rodi, jednog malog mene.