POUKE SKROMNOG DUHOVNIKA
Sveti otac Isaija bio je duhovnik retke smernosti, pun duhovne učenosti i poznavanja duše ljudske sa svim njenim višim osobinama i slabostima. Lično ga je poznavao i tadašnji patrijarh Aleksandrijski i smatrao ga je kao čoveka pravednog i svetog.
Sveti otac Isaija (ne treba ga mešati sa prorokom Isaijom) živeo je u drugoj polovini četvrtog veka po Hristu i bio je savremenik svetog Makarija Velikog. Rodom je bio iz donjeg Misira, a živeo je u pustinji koja se zvala Skit nedaleko od varoši Aleksandrije. Roditelji su mu bili prosti ljudi. Da li je učio kakve škole ne zna se, ali je ostavio dosta toga napisanog, od čega je pravoslavno monaštvo izabralo ono najpoučnije i najkorisnije za svoje vernike.
Bolje je ćutati nego govoriti, jer ko ćuti taj sabira, a ko mnogo govori taj rasipa.
Ko hoće da bude čuven među ljudima, taj ne može biti slobodan od zavisti, a ko je zavidljiv ne može biti smeran. Takav je predao svoju dušu sotoni koji ga navlači na grehe mnoge i duh mu ubija.
Dođe li ti na pamet da osudiš po koga za kakav greh odmah pomisli da si ti učinio mnogo više. Ako ti dođe na pamet da si ti i po neko dobro učinio, odmah zamisli i ovo: ko zna da li je i to što sam učinio i samom Bogu prijatno.
Jedanput vide otac Isaija nekog čoveka koji je činio veliki greh, pa ipak ne osudi ga, već reče: Kad ga Gospod trpi koji ga je stvorio, ko sam ja da ga osuđujem.
Mudrost se ne sastoji u mnogom govoru, nego u tome da znamo kada i šta treba govoriti. Razumno ćuti, razumno i govori. Pre nego što počneš govor, pomisli o onome što ćeš reći da bi znao kakav ćeš odgovor dati. Ne ponosi se svojom pameću. Najviše zna onaj koji govori ništa ne znam. Kruna mudrosti je: sebe prekorevati i za najmanje greške i stavljati sebe niže svih i svakoga.
Ima pet uzroka zbog kojih se javlja bludna strast. To su: prazan, pust i sablažnjiv govor (pevanje svetskih pesama); gordost, oholost i ponošljivost: prekomerno spavanje ; kicošluk i najzad prejedanje Ako hoćeš da se oslobodiš bludne slasti ti u mesto prazna razgovora, čitaj psalme; u mesto gordosti zavoli smernost; umesto mnogog spavanja — dembelisanja — po duže se Bogu moli; u mesto kicošluka zavoli prostotu i skromnost odela ; u mesto proždrljivosti posti i uzdržavaj se u jelu i piću.
Satana se mnogo boji i beži od onoga ko češće govori ovu molitvu: „Gospode Isuse, Sine Božji pomiluj me“, i ko češće čita usamljeno Sveto Pismo.
Da bi ostao čist dušom ne padaj u grehe u koje si ranije padao. Blagodat Božja prima čoveka koji se gnuša i kaje za grehe pred Bogom On ih predaje zaboravu. Ovo se vidi iz jevanđelske priče o bludnom sinu.
Uzaludne su molitve i ispaštanja onih ljudi, koji gaje u srcu svom zlobu na bližnjega i želju za osvetom.
Onaj čovek koga i sama njegova savest izobličava daleko je od milosti Božije.
Onaj nema straha od Gospoda ko se pokorava grehu.
Ko gleda sebe i svoje grehe, nema kada da se bavi praznim i uzaludnim razgovorom.
Gde je mir sa bližnjima tamo je Bog. Gde toga mira nema tamo nije Bog. Mira u srcu nema onaj koji vidi uvek tuđe grehe — pa zbog toga taj je daleko od Boga. Onaj ima mira u srcu ko vidi samo svoje grehe. Oproštaj grehova ne zavisi od mesta gde ko živi ni od položaja na kome je, nego od smernosti.
Pitali su starca: „Šta je to strah Božji“. — Nema straha Božjeg kod onih koji su zauzeti onim što Bogu nije ugodno, odgovori on.
Ne prepirite se jedan s drugim ni o čemu; ne govorite rđavo ni o kome; ne osuđujte i ne ponižavajte nikoga ni rečima ni u srcu svome. Nikako ne ropćite ma na koga bilo i ne budite podozrivi ni na koga ma u kom zlom delu.
Bogu su mila ona dobra dela koja se čine tajno.
Strasti se rađaju od nerada. Otuda se i veli: „Lenjost je mati svih poroka“.
Strasti se iz duše gone plačem i uzdahom.
Glavne grane zla ove su: blud, pohotljivost, srebroljublje, očajanje (i tuga), klevetanje (opadanje), gnjev, mržnja (zloba, pakost, zavist), ponositost (oholost, hvalisanje, taština), gordost i lenjost. Od ovih postaju svi ostali gresi.
Izvor: „Duhovno zlato kojim se nebo kupuje“, Episkop Melentije