IZ DNEVNIKA
Jovan Ćirilov kao izuzetni intelektualac neretko se bavio svakodnevnim fenomenima, pa nam je ostavio i osvrt na sve češću upotrebu floskule „na neki način“. Ovaj njegov komentar možda će pomoći nekome ko često koristi ovu sintagmu da je se zauvek oslobodi ili da skrene pažnju svojim sagovornicima, sličnim onima sa kojima se i Ćirilov susretao tokom života.
Slušam beogradskog intelektualca. Svaka druga reč mu je – “na neki način”.
Na neki način mi ne znamo šta hoćemo. Na neki način mi se volimo. Na neki način mi uspevamo da preživimo.
Na neki način to što pišemo može da se formuliše kao postmodernizam, a na neki način to može da bude i modernizam. Kako se uzme. Na neki način to je esejistička proza, možda filozofija, a možda i roman.
Dolazim u pozorište, kad mi jedan moj kolega glumac tumači da je ono što on hoće na neki način promena glumačkog stila. Odlazim u knjižaru. Čujem glas iza nekog regala: „To što je napisao XY ipak je na neki način imitacija Kiša i Pavića, ali u nekom čudnom spoju.“
Izlazim iz bioskopa: „Taj film na neki način, iako je potpuno apolitičan, ipak govori o našem vremenu. Govori o našem bekstvu. A to je na neki način…“ Tu sam već utekao.
To što svi odjednom masovno, svuda i na svakom mestu upotrebljavaju određenu sintagmu, odraz je načina mišljenja. Kao da time hoće da dokažu, da oni hoće da isteraju poslednju tananu nijansu svog mišljenja, da oni veoma bogato misle, ali da je to što misle gotovo neizrecivo u svojoj suptilnosti. A na neki način to je nemoć. Jeste li razumeli moju nijansu, na neki način oni ne znaju šta bi rekli. Na neki način, kako bih vam to rekao. Razumete?… Znam da razumete – na neki način…
13. septembar 1994. godine
Izvor: „Dnevnici“ (1993-1999), Jovan Ćirilov